Pročitaj mi članakO situaciji u Siriji piše Aleksej Hlebnjikov, ekspert za Bliski istok i rusku spoljnu politiku, magistar međunarodne politike u Školi javne politike "Hjubert Hamfri" na Univerzitetu u Minesoti, magistar međunarodnih odnosa Nižnjenovgorodskog državnog univerziteta "N. I. Lobačevski"
О ситуацији у Сирији пише Алексеј Хлебњиков, експерт за Блиски исток и руску спољну политику, магистар међународне политике у Школи јавне политике „Хјуберт Хамфри“ на Универзитету у Минесоти, магистар међународних односа Нижњеновгородског државног универзитета „Н. И. Лобачевски“
Пре годину дана Русија је покренула војну кампању у Сирији, прву војну операцију оружаних снага Руске Федерације на Блиском истоку. Четири године је Русија била један од главних страних учесника у сиријском конфликту, али се уздржавала од директне војне интервенције. Уласком у грађански рат у Сирији на молбу администрације Башара Асада 30. септембра 2015. године Москва је преокренула ток рата, учврстила позиције легалних сиријских власти и потврдила сопствени статус светске силе.
Разуме се, руска операција у Сирији подразумевала је одређене губитке, али је донела и низ предности и уједно је утицала на стање не само на локалном и регионалном нивоу него и у целом свету.
ГУБИЦИ РУСКЕ ВОЈНЕ КАМПАНЈЕ У СИРИЈИ
Ратни губици и финансијски трошкови
Према званичним подацима, руске структуре потврђују да је у току војне кампање погинуло 20 припадника руских оружаних снага (с тим што смрт тројице војника није везана за борбена дејства). Русија је такође изгубила три хеликоптера (два Ми-8 и један Ми-28Н) и један бомбардер Су-24. По речима представника Министарства одбране Русије, за војну кампању у Сирији нису потребна додатна средства из буџета јер њене трошкове покрива текући буџет за одбрану.
У марту 2016. године Владимир Путин је изјавио да је за руску војну кампању у Сирији потрошено 500 милиона америчких долара, што се у целини подудара са проценом независних извора. На пример, руски дневни информациони лист РБК тврди да је Русија у Сирији за годину дана потрошила око 892 милиона америчких долара (или 58 милијарди руских рубаља), док британска компанија „Јане’с Информатион Гроуп“ која припада компанији „Информатион Хандлинг Сервицес“ сматра да Русија за војну операцију у Сирији дневно троши 2,3-4 милиона америчких долара.
Поред тога, 31. октобра 2015. године оборен је руски цивилни авион изнад Синајског полуострва, и том приликом су погинуле 224 особе, тј. сви путници и чланови посаде. Одговорност за тај напад преузела је „Исламска држава“. Многи доводе ту катастрофу у везу са присуством руске авијације у Сирији, тако да те губитке треба рачунати приликом процене укупних губитака везаних за војно учешће у конфликту. По тој логици се може рећи да је због мешања Русије у војни конфликт и почетка бомбардовања већа и вероватноћа терористичких напада против Русије, како унутар земље, тако и изван ње.
Сирија се на први поглед налази прилично далеко од руских граница, али терористи преко Турске могу доста лако да продру на Кавказ, а затим и у друге руске регионе, тако да је Русија изложена непосредној опасности од терористичких напада. Руско мешање у сиријски конфликт довело је и до повећања броја руских држављана који ратују против Асадове власти на страни сиријских терористичких организација. Оно је послужило и као узрок пораста броја људи и мањих група које на територији Русије врбују нове чланове „Исламске државе“ чиме је повећан и обим посла у безбедносним службама. У вези са заоштравањем опасности од терористичког напада од почетка војне операције у Сирији, Федерална служба безбедности (ФСБ) Руске Федерације и Министарство унутрашњих послова појачали су своју антитерористичку активност.
Према подацима ФСБ-а и Министарства унутрашњих послова, на страни сиријских терористичких организација ратује око 5.000 руских држављана, што реално угрожава националну безбедност Русије. Поред тога, како је у марту 2016. године саопштио руски државни јавни тужилац, у вези са учешћем руских држављана у оружаним одредима „Исламске државе“ подигнуто је преко 1.000 оптужница. Недавно је ФСБ саопштио да терористи планирају проширење свог деловања на Северни Кавказ, што указује на већу опасност од терористичких напада.
На подручју турско-сиријске границе је 24. новембра 2015. ракетом „ваздух–ваздух“ испаљеном из турског ловца Ф-16 оборен руски бомбардер Су-24 који је затим пао на територију Сирије. Један пилот је погинуо, а други је успео да се спасе. Тај инцидент је изазвао незапамћено погоршање руско-турских односа и променио ситуацију на терену у Сирији. После инцидента Москва је фактички створила зону забране лета постављањем најмодернијег система противваздушне одбране С-400, осујетивши самим тим планове Турске везане за стварање зоне забране лета на северу Сирије, а уједно је прекинула и све војне контакте са Турском. Турска је важан актер сиријског конфликта и свако ко жели да постигне своје циљеве у Сирији не може то игнорисати.
На срећу, руско-турски конфликт већ припада прошлости и данас су две земље у процесу обнављања сарадње, укључујући и сарадњу по питању Сирије. Обнављање руско-турских веза, и посебно одлука о координацији дејстава двеју земаља у Сирији, улива наду да ће борба против „Исламске државе“ у региону и конкретно на северу Сирије постати ефикаснија. Па ипак, тешко да се може очекивати суштинско зближавање двеју земаља по сиријском питању јер су и Русија и Турска већ уложиле много напора да би сада мењале своје ставове. Али за спречавање инцидената сличних обарању бомбардера Су-24 у новембру 2015. године довољно је да стране једноставно постигну споразум у погледу техничких аспеката попут дефинисања правила понашања пилота и успостављања сарадње двеју армија и ратних ваздухопловстава.
По свему судећи, стране су учврстиле везе између својих оружаних снага и специјалних служби. Многи су сматрали да офанзивна операција Турске „Штит Еуфрата“ наноси штету руским интересима. Међутим, увођењем својих трупа у Сирију Турска је успоставила контролу на граници између двеју земаља, тј. учинила је оно што је Русија одавно тражила. Захваљујући томе може да се спречи неометани прелазак џихадиста преко сиријско-турске границе и да се „упосли“, тј. усмери у другом правцу један број терориста који се боре за Алепо.
То је био први случај када је Турска применила своју авијацију после постављања руског зенитно-ракетног система С-400 у новембру 2015. године. Такво стање сведочи да је Русија обуставила режим забране лета турске авијације у одређеним зонама, што значи да су Владимир Путин и Реџеп Ердоган усагласили поједине узајамне уступке по сиријском питању и да је Москва дала Анкари „зелено светло“.
Са друге стране, турска војна операција у Сирији усмерена је не само против „Исламске државе“ него и против курдских одреда за које Анкара сматра да су припадници Радничке партије Курдистана (Турска третира ту партију као терористичку организацију). Иако Русија пружа извесну подршку сиријским Курдима, она је у контакту и са њима и са Турском. Поред тога, за разлику од САД, Русија је уложила далеко мање напора у одржавање веза са Курдима, и самим тим је оставила себи доста простора за маневар по том питању.
Угрожени имиџ и извор неслагања
У очима већине сунита који се боре против Асадове власти Москва и сама стаје на страну шиита јер подржава Башара Асада, с обзиром на то да је он савезник шиитског Ирана (Асад припада алавитима, а то је један од шиитских праваца). Због тога се може догодити да Русија буде сврстана у антисунитски табор, што ће се негативно одразити на однос сунита у овом региону према Русији. Тај аргумент је помало сумњив будући да се заснива на конфесионалним неслагањима која су карактеристична за овај регион, али у медијима се ипак примећује тенденција да се сиријски конфликт прикаже као део опште конфронтације између шиита и сунита. Према томе, није неоснована бојазан да житељи овог региона могу заиста сврстати Русију међу присталице шиита и прогласити је својим непријатељем.
Према подацима истраживања аналитичког центра Зогбy Ресеарцх Сервицес, посвећеног садашњој кризи на Блиском истоку, већи део становништва земаља где преовладавају сунити убеђен је да је подршка коју Русија пружа Асадовој власти у великој мери допринела избијању конфликта. Чак и у Египту, са којим Русија има прилично добре односе, 90% становништва сматра да Москва сноси одговорност за грађански рат у Сирији. Са друге стране, 68% Иранаца не подржава такво становиште. Штавише, с обзиром на то да већина муслиманског становништва Русије припада сунитима, може се повећати број муслимана у Русији који не подржавају деловање Москве у Сирији. Мало је вероватно да ће то постати масовна тенденција, али нема сумње да је то повод за узнемиреност.
Русија се јесте умешала у конфликт на молбу легитимних власти Сирије, али тим мешањем постала је званична учесница сукоба, што знатно слаби њене позиције као посредника у конфликту. Поједини Сиријци и многе арапске земље окрећу леђа Русији јер нису у стању да као посредника прихвате државу која бомбардује сиријске градове.
Као што се могло и предвидети, дејства руске авијације у Сирији изазвала су многобројне оптужбе за нападе на цивилно становништво и „умерену опозицију“. Русија доследно указује на недостатак чврстих доказа, али свакако није једноставно избећи жртве међу цивилима, нарочито када је реч о грађанском рату. То је озбиљан ударац за имиџ државе.
Русија не контролише сиријску власт
Упркос уобичајеном мишљењу, Русија, као ни САД, нема посебан утицај на сиријску власт. У оквиру овог конфликта приоритети Москве и Дамаска се не подударају. Русија тежи да сачува институцију државне власти, док очување позиција Башара Асада није њен првостепени задатак. Москва може прихватити компромис у погледу личности будућег лидера Сирије уколико то не буде у супротности са њеним интересима. Штавише, Москва није спремна да штити Башара Асада по сваку цену. Њено учешће у конфликту је ограничено, тј. Русија неће кренути у свеобухватну копнену војну операцију која може изазвати неконтролисану ескалацију конфликта и непредвидљиве последице. Дакле, Москва је спремна на поједине уступке који су у супротности са ставовима сиријских власти. Асад се труди да сачува власт и поврати све сиријске територије, и врло нерадо прихвата компромисе.
Не треба губити из вида ни савез Ирана и Сирије. Техеран је заинтересован да Башар Асад, који представља шиитску мањину у земљи, остане на челу државе. Ако Асад изгуби власт, нема никаквих гаранција да ће Сирија убудуће пазити на интересе Ирана у својој политици. Положај Русије све је сложенији и не зна се да ли ће Асад и његова армија слушати Москву. Према томе, свака страна штити сопствене интересе, а они се често не подударају са интересима других учесника у сиријском конфликту и то је препрека за решавање кризе. Како је показао недавни споразум Русије и САД о прекиду ватре у Сирији, један од најважнијих фактора који спречавају решавање конфликта јесте чињеница да покровитељи не могу довољно да контролишу своје штићенике.
