Прочитај ми чланакЗапад ће послати демократију у гроб, бар у оквиру западних држава. Није немогуће да с временом демократија, у другачијем облику од онога који познајемо данас, пронађе дом на Истоку.
Почетком октобра, у просторијама Академије наука и умјетности Републике Српске у Бања Луци, одржана је трибина под називом „Пријетње демократији на Западу: либерали, конзервативци и нови свјетски поредак”. Трибину је организовао Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске док су се као говорници појавили Обрад Кесић, шеф Представништва Републике Српске у Сједињеним Државама, Љиљана Смајловић, познати новинар и заговорник слободе медија из Србије, те Роберт Микјувен, извршни директор Савјета за националну политику (Council for National Policy – CNP) и члан Републиканске партије.
Аутор је имао прилику да присуствује догађају и, као што се може закључити из самога назива, излагање гостију и накнадна расправа су били посвећени проблемима са којима се у савременом свијету сусреће демократија као политички систем. Дата тематика ће послужити и као основа овога текста, с обзиром на уочљиве показатеље да демократија већ дужи временски период губи на глобалној популарности, из читавог низа оправданих разлога.
Један од разлога јесте свакако својеврсна „приватизација” самога појма демократије, односно идеје како би демократски систем требао да изгледа, од стране западних земаља, са посебним нагласком на Сједињене Државе. За ово постоји сасвим јасан реалполитички разлог који се огледа у остваривању лакше контроле од стране Вашингтона над оним државама које прихвате демократију онаквом каквом је заговарају Сједињене Државе. Ово се може најбоље уочити, посебно након руске интервенције у Украјини, на земљама Европске Уније које, иако наводно демократске, прате интересе Вашингтона не одступајући ни стопе, без обзира на све веће незадовољство обичних грађана, све суморнију економску слику и све погубније посљедице оваквога понашања управо по европске земље. Сада више није тешко ни уочити да се ова самопоражавајућа политика не мијења без обзира на смјену политичара и политичких партија. Велика Британија тренутно може послужити као илустративан примјер, с обзиром да су се на челу Лондона у посљедња два мјесеца промјенила три премијера, но аутодеструктивна политика санкција против Русије и даљег потпиривања сукоба у Украјини није никада ни најмањим гестом доведена у питање.
Овакво стање ствари, обичноме грађанину, често пружа утисак да је читав демократски процес, а самим тиме и сама демократија, заправо бесмислен, с обзиром да представља ништа више до упражњавања испразнога ритуала зарад самога ритуала. Суштина је изгубљена, остала је само представа за јавност. Ово је додатни разлог губитка повјерења у демократију као политички систем, но о њему ће више говора бити у наставку текста.
Девијација демократије
Као што смо истакли, Сједињене Државе су себи дале за право дефинисати демократију онако како то одговара њиховим економским и геополитичким интересима. Свако одступање од либералне демократије представља, из перспективе Вашингтона, неприхватљиву „девијацију” с обзиром да било која друга форма демократије по аутоматизму заузима позицију конкурента америчкој демократији, једном од кључних алата у ширењу хегемоније Сједињених Држава. Никакву улогу не игра чињеница да је овај „девијантни” облик демократије заправо и даље демократија, само његово постојање доводи до разбијања америчког идеолошког монопола и пружања могућности појаве демократских уређења која су развијена на основу локалних традиција и историјског искуства. Значајан ударац престижу демократије задале су саме Сједињене Државе својим империјалистичким и агресивним понашањем на глобалној сцени након завршетка Хладнога рата. Као што се може претпоставити, пројекат доношења демократије „на цијевима тенкова” није пронашао много љубитеља међу онима којима је био намијењен, а временом је почео да нагриза и демократски осјећај међу домаћим становништвом у самој Америци.
Америчка вањска политика је довела до ситуације гдје чак и западне институције и медији примјећују назадовање демократије на глобалном степену. Према извјештају аналитичке јединице магазина Економист, у 2019. години само је 5.7% глобалног становништва живјело у државама које су од стране ове студије биле препознате као пуне демократије. Оно што је од изузетног значаја је чињеница да извјештај наводи одређени степен назадовања унутар Европске Уније, посебно на истоку континента, док су саме Сједињене Државе пале за једну категорију ниже, од „пуне демократије” до „крње демократије”. С друге стране, студија Фридом Хауса из 2018. под називом „Слобода у свијету” је забиљежила, у томе тренутку, тринаесту узастопну годину опадања степена слободе глобално. У студији се наводи да је ова промјена захватила „различите државе у свакоме региону, од старих демократија као што су Сједињене Државе до консолидованих ауторитарних режима попут Кине и Русије. Укупни губици су још увијек мали у поређењу са напретком оствареним у позном двадесетом вијеку, но шаблон је константан и опомињући. Демократија је у повлачењу”.
Неопходно је истаћи одмах да су оба наведена извјештаја, као и генерално гледано сви слични документи, махом производ западних организација. Нема никакве сумње да су ови документи, представљени као објективни радови засновани на научним резултатима – заправо идеолошки обојени – те да представљају средства притиска. Сједињене Државе су изгубиле статус пуне демократије у 2016. години, баш када је Доналд Трамп постао предсједник на очигледно незадовољство америчких Демократа и замало па читавог спектра главних медијских кућа. Пољска и Мађарска су изгубиле своје демократске квалитете у тренутку када је њихов сукоб са ЕУ око суштинског питања ко ће заправо управљати Пољском и Мађарском, Варшава и Будимпешта или пак Брисел, досегао врхунац. О Русији и Кини не морамо ни говорити, сама помисао да политички систем ове двије државе подразумјева било какав облик стварне и функционалне демократије би вјероватно довео до дубоке кризе личности читавог низа западних стручњака, коментатора и новинара, тако да се од самога почетка претпоставља да нити Москва нити Пекинг нису ништа друго то тоталитарно/аутократски системи без способности да уопште развију ишта слично тој митској западној демократији.
Ипак, ове студије нису без вриједности, посебно јер могу послужити као показатељ отклона од западне верзије демократије, глобално гледано, чиме истовремено имамо могућност увида у повлачење западнога, односно америчкога, утицаја са свијетске сцене. Док је стање, глобално гледано, овакво какво је по питању демократије, прави показатељ унутрашње кризе у западним друштвима, која би себе без оклијевања дефинисала као демократска, јесте поражавајуће низак степен повјерења становништва у институције друштва и државе. Овај феномен је присутан већ дуже времена у оквиру оних држава које себе остатку планете представљају као узоре пожељног политичког уређења. Губитак повјерења је забиљежен са обје стране Атлантика и посебно је изражен у земљама које су раније спомињани извјештаји махом дефинисали као пуне демократије.
Неповерење у институције
Према истраживању спроведеном на територији Европске уније, објављеном у току ове године, у којем је учествовало више од 200.000 особа у периоду од 2020 до 2022 забиљежен је јасан пад поуздања широм ЕУ у националне институције. Губитак поузданости у систем је посебно изражен у односу грађана према полицији, здравственом систему и властима, при чему се близу половине испитаника сусреће са неким видом потешкоћа у простом преживљавању, мјесечно гледано. Иако се саме институције Европске уније експлицитно не спомињу, еуроскептицизам је присутан широм континента а о самој демократичности датих институција не може бити говора с обзиром да већину представника европске бирократије нико не бира и да исти никоме не одговарају. С обзиром да је сам Брисел више времена потрошио у сукобу са земљама чланицама по питању суверених и супранационалних овлаштења него ли на проналазак рјешења за гомилајуће проблеме Уније – криза повјерења је сасвим логичан исход.
Слика на супротној обали Атлантског океана није ништа боља. Према истраживању агенције Галуп, само 27% Американаца има висок степен повјерења у 14 главних институција Сједињених Држава, док су све три гране власти забиљежиле даљи пад повјерења у односу на 2021. годину и рекордан пад у оквиру посљедње четири деценије. Од значаја је чињеница да је пад повјерења у америчке институције забиљежен широм друштва, односно и у таборима Републиканаца и Демократа, као и међу онима који су политички неопредјељени. Појединачно посматрано, повјерење у функцију предсједника је пало на 23%, што је за 15% мање од 2021. године. Повјерење у Врховни суд износи 25% док само 7% испитаних има повјерења у рад америчког Конгреса.
Галуповом студијом, која се фокусирала на 16 значајних институција, утврђен је значајан пад поуздања грађана у 11 институција, укључујући полицију, правни и здравствени систем, те систем јавнога школства. Највише повјерења амерички грађани су имали у мала предузећа, војску и полицију. Но, упркос томе, све ове три институције су заправо забиљежиле пад повјерења у односу на 2021. годину. Оно што овде можемо уочити јесте криза система у замаху, с обзиром да тешко може бити говора о некаквој демократији у земљи гдје нити једна од значајних инститицуија не ужива бар просјечан степен повјерења грађана. Иако је фокус Галуповог истраживања био на државним органима, грађани, како у Сједињеним Државама тако и широм остатка колективног Запада, су изгубили повјерење у медије, новога и старог формата, невладине организације, што никога не би требало да изненади, те велике компаније.
Као што је већ истакнуто, овакво стање ствари није производ дешавања посљедњих неколико година него представља само даље погоршање ситуације која је деградирала годинама. Заједно са губитком повјерења, временом се развио и феномен који смо споменули на почетку самога текста, односно осјећај просјечнога грађанина да читав демократски процес и систем нема никавог утицаја на исход политика, нити пак има смисла с обзиром да, иако долази до промјене особа и партија на власти, политички курс остаје исти.
Смена политичког система
Када говоримо о позитивним политикама, сасвим је јасно и за очекивати да власти, без обзира говорили о новима или старим странкама са мандатом, не мијењају оно што функционише исправно те доприноси општем друштвеном добру. Оно што заправо често имамо на дјелу јесте невољност нових и старих власти, из овога или онога разлога, да прекину очигледно лоше праксе и одустану од лоших политика. Иронија се огледа у чињеници да нове власти често одбацују добре политике док улажу све напоре у заштиту и очување лоших. Управо овде долази до стварања осјећаја код гласача да њихов глас, не само индивидуално већ и колективно, ништа заправо не значи. Нема сумње да постоје они који се неће сложити са оваквом категоризацијом стања, те који ће и даље посматрати изборни процес као свети чин демократског система, но дух неповјерења је напустио боцу и слабе су шансе да ће се моћи вратити унутра.
Као илустративан примјер подржавања и очувања лоше политике можемо издвојити питање граничног зида између Сједињених Држава и Мексика који је намјеравао подићи Доналд Трамп и који је дио своје предизборне кампање засновао управо на овоме питању. Проблем илегалне миграције у САД-е из земаља Централне и Јужне Америке није ништа ново, но у посљедњих пет до шест година је попримио шири обим са знатно већим број људи, који у потрази за бољим животом, хрле ка америчкој јужној граници. До сада, само у току овде године, преко америчке границе је прешло више од два милиона миграната. Суочен са истим оваквим стањем у 2016. години, Трамп је обећао да ће подићи зид дуж јужне границе који би истовремено служио као препрека мигрантима и картелима који се баве трговином људима, те као корисно средство за растерећење капацитета граничне службе САД која се чини неспособном исконтролисати прилив странаца на дневној бази. Већина особа које су гласале за Трампа су подржале овај пројекат, као и одређени број оних који су гласали за Хилари Клинтон, но због сукоба републиканских и демократских представника у Конгресу, зид је остао незавршен током читавога Трамповог мандата. Са доласком Бајденове администрације стање зида је непознато, с обзиром да неки извори тврде како је Бајден наставио изградњу док други то оповргавају.
Без обзира на стварно тренутно стање, ово би требало да је веома просто питање националне сигурности. Зидови као облик технологије су давно савладани од стране човјечанства и нема сумње у њихову ефикасност. Са модерним средствима надзора дата ефикасност само може бити подигнута те упрегнута у сврху контролисања особа које, што је већ проблематично само по себи, покушавају нелегално ући на територију Сједињених Држава. Чињеница да се дио демократски изабране политичке елите саме Америке отворено супротставља јачању контроле над државним границама не може да не доведе у питање читав систем који је дате актере довео на позиције моћи. Узевши све раније наведено у обзир, не треба да изненађује појава идеја о алтернативним политичким системима које су раније постојале искључиво на периферији интелектуалне и друштвене расправе.
У Сједињеним Државама један од заговорника промјене политичког система је Куртис Јавин, програмер и зачетник неколико технолошких компанија. Од периферног и изолованог блогера из 2008. године Јавин је постао препознат широм САД у посљедњих неколико година, спомињан је од стране познатих конзервативних коментатора, те је чак и гостовао у емисији вјероватно тренутно најпопуларнијег америчког новинара, Такера Карлсона. [15] У оквиру своје критике америчке демократије, Јарвин истиче да су заправо „либерали у елитним академским институцијама, медијским кућама и сталној бирократији они који располажу са истинском моћу у овој све слабијој земљи, док је извршна власт Сједињених Држава постала слаба, неспособна и заробљена”. [16] Посматрано из перспективе 2022. године, ово није ништа ново нити је непознато било коме ко је обратио иоле више пажње на политичка дешавања у Сједињеним Државама, посебно од тренутка када је Доналд Трамп постао 45. амерички предсједник.
Јавинова осуда америчког система поприма другачију природу када узмемо у обзир да је настала још 2008. године, прије нешто мање од петнаест година. Идеја коју Јавин заступа вјероватно ће бити страна већини Американаца, посебно када узмемо у обзир идеолошки утицај који на америчко становништво, од малих ногу, има наратив о демократији и демократским вриједностима, но с обзиром на тренутно стање ствари унутар Сједињених Држава, са одређеном дозом сигурности можемо претпоставити да ће позиви ка реорганизацији државног система постајати све чешћи, а у случају погоршања друштвенога стања и односа између грађана и власти, ови позиви могу попримити све драстичније облике, како у смислу заговарања нових видова политичког уређења тако и у погледу начина на који они могу бити остварени у пракси.
Сам Јавин је сасвим јасан и, ако је судити према његовим текстовима, залаже се за успостављање монархије [17] на простору Сједињених Држава и потпуно уклањање демократског политичког система. Разлози за овакав став су такође прости. Јавина можемо уврстити у ону скупину, раније споменуту, која посматра читав демократски процес и систем као бесмислен с обзиром да стварна моћ никада не заврши у рукама особе која постане предсједник путем отворених избора. Као што је и сам истакао, Јавин вјерује, са разлогом, да стварна власт у Сједињеним Државама лежи у рукама одређеног слоја људи које нико не бира и које мало особа познаје и препознаје као носиоце било какве власти. Као представници сталне бирократије, без обзира говорили о сектору економије или пак националне сигурности, они остају на положајима моћи деценијама док сву пажњу јавности, по питању вањске и унутрашње политике, привлачи особа самога предсједника и особље његове администрације, пука представа за јавност, с обзиром да је моћ изабарних представника изузетно ограничена влашћу оних који бивају постављени на своје положаје путем својеврсног распоређивања кадрова унутар саме елите. Оно што Куртис Јавин жели, путем своје трансформације система у Сједињеним Државама, је да уклони посреднике између онога ко би требао бити стварни носилац моћи, у овоме случају предсједник САД-а, те саме популације. Из његове перспективе, монархија то дозвољава с обзиром да извор стварне моћи јесте сам монарх, за разлику од садашње фарсе која се нуди становништву Сједињених Држава.
Без обзира што многима Јавинова идеја може изгледати чудно, довољно је узети у обзир тренутног америчког предсједника, Џозефа Бајдена, као најбољи аргумент у корист замјене демократије монархијом. Ко заиста вјерује да је Бајден способан управљати самим собом, а камоли државом са више од три стотине милиона становника? Изливи дјетињастог понашања праћени дементним испадима, губитком оријентације и концентрације приликом говора, само су неки од симптома менталног опадања Џоа Бајдена. Ако прихватимо чињеницу да је амерички предсједник неспособан за обављање сопствене дужности – поставља се питање ко је заправо особа која извршава стварну функцију предсједника Сједињених Држава? Не мора чак ни бити само једна особа у питању, може бити да се ради о групи људи, но без обзира да ли је у питању први или други сценарио, чињенично стање је да постоји неко ко у вашингтонским ходницима моћи – далеко од очију јавности – доноси одлуке у име предсједника САД-а и дате одлуке његовим именом опуномоћује. Не треба сметнути с ума да одлуке америчког предсједника имају огроман утицај на свакодневни живот америчких грађана те се осјећају и у остатку свијета. У Вашингтону је цар већ одавно наг и много пута је већ та истина изговорена. Питање ко заправо влада Америком је сасвим на мјесту, с обзиром да то сигурно није Џозеф Бајден. Управо због свега наведеног јасно је зашто су Јавин и милиони других Американаца изгубили повјерење у смисао демократије и демократског политичког уређења.
Опело за демократију
Један од аргумената, са којим ћемо и завршити ово кратко излагање против демократије, није везан директно за гријехе вањске политике Вашингтона или пак за природу елемената демократског система, већ се односи на укупност демократије као историјског и друштвеног феномена, те чињеницу да је период у којем човјечанство тренутно живи, односно епоха доминантног демократског наратива – пролазан. Ова идеја посматра демократију као историјску аномалију која је настала и развила се у свој тренутни облик захваљујући скупу посебних услова и околности, но чије даље постојање није уопште загарантовано. Демократија као систем политичког уређења држава, у току пет хиљада година, се јавља у изузетно кратком интервалу од стотину до двије стотине година, док остатак времена доминирају политички системи засновани на принципу владавине једнога или неколицине. Довољно је погледати историјски контекст развоја људске цивилизације да би се ово уочило. Постоји могућност да је просто у људској природи тежња ка оштрије дефинисаним хијерархијама власти него ли што је то она у демократским системима.
Питање отпорности и слабости демократских система је тема медијских и научних чланака већ деценијама, но како вријеме пролази стиче се утисак да је некада виталан систем окоштао, те постао неспособан да поднесе изазове који би раније представљали проблеме мањег интезитета. Читав фијаско предсједничких избора у Сједињеним Државама 2020. само је на површину, пред читаву планету, изнио кризу демократског процеса. Аутор је мишљења да су избори 2020. покрадени од стране Демократске партије. Стиче се утисак да америчке елите и не схватају најбоље колико је изборни дебакл, заједно са повлачењем из Афганистана, срозао поуздање у Вашингтон као гарант било чега, понајмање демократије. Истовремено, илустрације ради, поново се појављују старији текстови везани за покушај директора америчке Централне обавјештајне агенције да утиче на Жаира Болсонара 2021. како би тадашњи бразилски предсједник престао доводити у питање гласачки систем Бразила. [18] Ово је отворено мијешање једне државе у суверена питања друге, најпростије речено. Суочени са оваквим догађајима, од којих је овај специфични само једна епизода, зар заиста можемо говорити о демократији без цинизма и исмијавања?
Демократији као политичком систему највише су нашкодиле земље колективног Запада својим агресивним наступом на међународној сцени, те вољним занемаривањем свих демократских правила у случајевима када иста нису ишла у корист њихових геополитичких и економских интереса. У тако отровном окружењу истински принципи и врлине, они који би били привлачни читавоме човјечанству, не могу настати нити, ако већ постоје, опстати. Далеко прије било каквих „аутократских” режима Москве и Пекинга којима Запад плаши сопствене грађане, исти тај Запад ће послати демократију у гроб, бар у оквиру западних држава. Није немогуће да са временом демократија, можда у потпуно другачијем облику од онога који познајемо данас, пронађе себи дом на Истоку. Истовремено, могуће је да ће демократија постати само још једна периферна идеја заступана од неколицине фанатика, но није искључена ни могућност да демократија послужи као само један од градивних блокова који ће својом синтезом понудити нову путању развитка политичких система човјечанства, као што заговара Александар Дугин у својој Четвртој политичкој теорији. [19] Без обзира на будућност која чека демократију као идеју, њен тренутни лош глас у потпуности је посљедица грубога кршења демократских принципа, како на унутрашњем тако и на спољашњем плану, од стране оних који су се у демократију највише клели.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 11, 2022
