(Н. Бабић)

Велика анализа стања у Бразилу: Сви протагонисти геополитичке утакмице која се игра упоредно са Светским фудбалским првенством и зашто земље Латинске Америке не подржавају актуелне протесте.

Мобилисане су разне групе које су наступале агресивно према свима онима који су долазили из миљеа бразилске левице или прогресивних друштвених покрета. Када се Movimento Passe Livre дистанцирао од даљих протеста, на друштвеним мрежама је покренута кампања ChangeBrazil, која је тада под познатим слоганима: „Хоћемо боље здравство и школство!“, „Стоп корупцији!“, „Тражимо више сигурности!“, „Народ се устао против неправде „,“ 99% против 1% „, позивала на“ Бразилско пролеће „.

Сами су тада признали да више није у питању био јавни превоз у Сао Паулу, нити да се ради о 20 центи за градску вожњу, него је потребно срушити владу председнице Дилме Русеф.

Иако су у протестима прошлог лета учествовали и раднички покрети, анархистичке групе, синдикати, итд, сумњу на све бацила је подршка која је стизала из Сједињених Држава.

Случајно или не, 30. мај 2013., само два дана пре пре избијања масовних протеста у Сао Паолу, бразилске фавеле посећује амерички потпредседник Џо Бајден.

Када су протести од искрених лидера из покрета МПЛ прешли у руке покрета ChangeBrazil, личну подршку су људима на бразилским улицама упутили Марк Зукерберг, Арнолд Шварценегер, Бејонсе, док су у Бразилу подршку демонстрантима пружиле „звезде“ домаће поп-музике и глумци из бразилских сапуница. Снимани су и пропагандни спотови на којима су се са познатим захтевима јавности, по већ уходаном сценарију, обраћали млади који од корумпираних политичара траже да им не уништавају будућност. Може ли се ишта приговорити радницима, младима, онима који сматрају да фудбал не заслужује толико пажње, а поготово новца и то у једној земљи у којој влада велика социјална неједнакост?

Наравно да не може и Светско првенство у фудбалу је последња ствар на свету које би требало да буде испред радничких плата, здравства, школства, инфраструктуре, животне средине, сиромашних, незапослених и свих оних који би требали бити важнији од „најважније споредне ствари на свету“. Међутим, овде не треба доносити исхитрене закључке.

Упитајмо се зашто су протести почели прошло лето, а не у време када је Бразил предао кандидатуру за првенство и када се још све могло зауставити, и зашто подршка долази од стране оних којима су сиромашни последња брига, што се, без обзира не све противречности, за бразилску владу то не може рећи.

Пре но што покушамо пронаћи одговоре на ова питања, погледајмо шта се догађало протеклих дана у бразилским градовима.

У Рио де Жанеиру су почетком овог месеца, тачније 4. јуна, протесте организовали учитељи, а подржани су од стране Јединствене социјалистичке радничке партије радника и Странке слободе и социјализма (PSOL).

Уз транспаренте са поруком „FIFA go home“ су демонстранти, углавном учитељи, захтевали да се средства намењена за организацију Светског првенства преусмере у здравство и образовање, што је посве легитимно, само када та средства већ не би била потрошена и захтеву као таквом је немогуће удовољити. Протести су били мирни и није било никаквих инцидената, нити сукоба с интервентном полицијом.

Два дана после, 6. јун,а анархистички покрет Black Bloc издаје саопштење у којем прети „како ће од светског првенства направити хаос и вратити на бразилске улице протесте од прошле године“.

16 активиста покрета у интервјуу за Естадо де Сао Пауло изјављује да Black Bloc у Бразилу планира изазвати хаос и то „као одговор на полицијско насиље, недостатак образовања, недостојан јавни превоз и лошу здравствену заштиту“.

Бразилска влада поручује „како одобрава демонстрације, али неће толерисати вандализам“.

„Порески новац већ је украден, а из наших џепова. Ко је добио тај новац који је требао бити потрошен за здравство. Сада нам долазе говорити о вандализму“, одговорили су касније активисти.

Black Bloc  је у фебруару ове године организовао протест против Светског првенства, а резултат је био сукоб с полицијом и више од стотину притворених.

11. јуна своју подршку протестима против Светског првенства у Бразилу даје и група Анонимус, која је покренула низ напада на интернетске странице бразилске владе, преноси International Business Times..

У склопу кампање #OpHackingCup, која је почела у среду, најмање девет владиних интернетских страница везаних за организацију Светског првенства су биле мета Анонимуса, који су такође обећали да ће напасти странице главних спонзора у свету, међу којима су Adidas, Budweiser, Coca-Cola, McDonalds, Sony i Visa.

Пре, за време и после утакмице којом је отворено првенство је дошло до сукоба демонстраната и полиције у Сао Паулу, а снаге безбедности су разбиле протесте употребом силе, односно палицама, гуменим мецима и сузавцем.

Раније су штрајковали радници аеродрома у Рио де Жанеиру, а блокиран је и пут који од аеродрома води у град с поруком: „Трофеја неће бити!“. Запослени су тражили повећање плата и бонусе за рад за време Светског првенства. Штрајк је требао трајати 24 сата, али су га синдикални лидери отказали нешто раније због правних разлога, преноси ББЦ.

Ко што видимо, ово је бразилска свакодневица већ годину дана, а ових неколико примера су само део протестних активности које ће се вероватно наставити за цело време одржавања Светског првенства.

Бразилска председница Дилма Русеф је пре неколико дана изјавила „како не може разумети необјашњиво лоше расположење“.  За јавни превоз је рекла „како ће метро бити отворен за две године, а раније би га могла изградити само Кина“.

„Кашњења и протести представљају трошкове демократије. Против владе се протестује због корупције и прекомерних трошкова у организацији првенства, а укупно $ 63 000 000 000 је уложено у целокупну инфраструктуру, укључујући и ону саобраћајну, док је од тог износа само 4 милијарде уложено директно у првенство. Како год било, ми ћемо обезбедити сигурност људи „, 5. јун је изјавила бразилска председница Дилма Русеф.

Можда би кроз целу анализу требали понављати како радничке плате, здравство, школство, социјална брига, сиромашни, бескућници, обесправљени, они који немају новца за скупе лекове, стари и немоћни, затвореници који живе у пренасељеним и нехуманим условима не могу бити мање важни од једног спортског такмичења, но што ако је председница Дилма Русеф у праву?

Бразилски савезни буџет за 2014. годину, који је усвојен 18 децембар 2013., Износи 2 480 000 000 000 бразилских реала, што би према актуелном курсу, у којем 1 УСД износи 2,23 брар $, требало да буде око 1112 милијарди америчких долара (1110 000 000 000 УСД). Но останимо на бразилском реалу и оквирном израчунавању у којем се за 2,23 реала добије један амерички долар.

Бразилски буџет за 2014. је осигурао 654,7 милијарди реала за враћање дугова. Минимална плата је од јануара ове године увећана 6,6% у односу на минимум из 2013.

Највећи износ је резервисан за социјалну и фискалну сигурност и улагања у државна предузећа и то у износу од 1800 000 000 000 реала или 807 милијарди америчких долара, од којих је 105.600.000.000 реала за улагања у савезна предузећа, 1700 000 000 000 реала за социјалну и фискалну сигурност. 100.300.000.000 реала је издвојено за здравство. Образовни сектор је добио 82,3 милијарди реала, што је нешто мање од 40 милијарди америчких долара, а развојни програм је добио 61,7 милијарди реала. За јавне инвестиције у истраживању је осигурано 900,000,000 реала. Као што видимо не може се говорити о социјалној неосетљивости и небризи за становништво.

У чему је онда проблем? Занимљиво је да ниједан антикапиталистички портал, медиј или дневни лист из земаља као што су Куба, Венецуела, Боливија, Еквадор, Никарагва и друге, не придају важност овим протестима, нити их подржавају, за шта мора постојати некакав разлог, посебно што су то све латиноамеричке земље и без сумње боље познају прилике у Бразилу него људи у другим деловима света.

Alba Informazione се пита откуд толики гнев у оних који тврде да Бразил не би требао угостити Свјетско првенство у фудбалу?

„На друштвеним мрежама и у медијима се објављују чланци и фотографије са рекама крви због наводних покоља деце на улицама бразилских градова, које доказују како их влада Дилме Русеф жели да очисти са улице и тако туристима дати добру слику о земљи. Ту су и оправдане и прихватљиве жалбе о смрти на градилиштима стадиона, претераним трошковима и корупцији везаној за овај догађај. Критике су разумне, али се о корупцији говори у свим земљама јужне хемисфере. Потом се жели увјерити светску јавност да се велики део левице залаже да новац од првенства буде пребачен у социјалне програме. Међутим, овде у Бразилу су критичари они који су често покровитељи овог такмичења, а за десетине милиона Бразилаца и побољшање њиховог животног стандарда се побринула влада левог центра Луле и Дилме Русеф.

Узмемо ли све релевантне податке, видећемо да уопште није истина да су се социјални пројекти смањили због Светског првенства. У Бразилу се примењује исти модел као и у Венецуели који искоришћава урођену солидарност и користи је за потребе медијске индустрије, која је закључила да је Бразил, земља неједнакости и противречности, неприкладна да организује овај догађај.

Наравно да је спорт спој приватних интереса и да је спортска индустрија забаве чисти капитализам, али зашто би једине земље које могу угостити Светско првенство биле Данска, Шведска или Норвешка? Бразил је велика модерна земља, снага која остатку света много више помаже него други, али је камен спотицања зато што предводи борбу против Зоне слободне трговине Две Америка (ФТАА; још један пројекат Вашингтона оп.а.).

У Бразилу постоје проблеми, али није истина да деца у Бразилу немају шта јести због Светског првенства. Треба имати на уму да су неки протести, попут оног у Сао Паулу, бацили у хаос велике метрополе, а појавили су се бројни скривени мотиви и на крају је покренута кампања да се смијени Дилма Русеф и њена Радничка партија (Partido de los Trabajadores), а све како би се земља вратила у мочвару тврдог и чистог неолиберализма, који би тек онда милионима Бразилаца одузео хлеб, здравство и образовање.

Светско првенство у Бразилу и Олимпијске игре 2016. фотографишу овај мултиполарни свет из перспективе централне улоге Запада који је победио у Хладном рату и тријумфа неолиберализма. Међутим неоконзервативне обмане се брзо открију и експлодира необориви аргументи. Након Олимпијских игара у Кини и ових зимских у Русији, те Светског првенства у Јужној Африци, Бразил је четврта чланица групе БРИКС која ће угостити једно од најпопуларнијих спортских догађаја у свету. Јесу ли те земље боље или горе од других? Нико боље од Бразила, велике, сложене земље од 200.000.000 људи, не може представљати прогресивну страну сада већ мултиполарног света.

Нико као Бразил, са свим противречностима, последњу деценију није учинио више за смањење неједнакости и неправде која се таложила вековима. Скоро 50.000.000 становника је изашло из сиромаштва у последњих неколико година, а ниво сиромаштва и даље пада. То је лоше за бивши високи слој из времена диктатура и њихове потребе, који стога морају да  критикују владу.

Венецуела, као и Бразил, нису се истакли у последњих неколико година у борби против насиља, али се и у земљама попут Мексика дешава прави грађански рат. У Бразилу „одреди смрти“ постоје већ деценијама, али нису везани за владу председнице Русеф, него су сви под командом приватних предузетника који своје интересе остварују корумпирајући полицију. Један дански новинар је недавно открио да је лажна и тенденциозна била тврдња да иза уличних убистава деце бескућника (којих је у просеку два на дан само у Сао Паулу), стоји влада Дилме Русеф. Бразил није идеално друштво (које јест?) и Светско првенство може бити катализатор проблема на које треба указати и треба бити предметом друштвене критике. Оно што није прихватљиво је пресуда, типично за западњачку визију света, која је често слабо или уопште није документована, ако чак није лаж и обмана“, за портал Alba Informazione пише историчар, професор и доцент факултета новинарства, Gennaro Carotenuto.

Уколико још увек немамо одговоре, погледајмо шта пре два дана пише Форбес.

Кенет Рапоза, аналитичар Форбеса који покрива Бразил, Русију, Индију и Кину признаје да је Светско првенство у Бразилу стајало отприлике 61% буџета за образовање.

„Ми смо то већ чули у Сједињеним Државама:“ Боље школе или бољи борбени авиони? „, А у Бразилу је исто:“ Бољи фудбалски стадиони или боље школе? „.

Према подацима бразилског министарства спорта, укупни трошак за Светско првенство у фудбалу 2014., не рачунајући остале трошкове, процењује се на око 25,6 милијарди реала, или око $ 11630 000 000. Изграђене су ствари које у будућности свако може искористити, као што су бољи ваеродроми. Но, то није довољно да се смири гнев оних који су видели да је трошак готово једнак буџету за образовање у земљи „, пишеКенет Рапоза.

Узмимо пример Јужне Африке, која је према проценама за последње првенство 2010. потрошила око четири милијарде долара. Бразил је потрошио 25,6 милијарди реала а овогодишњи основни буџет за образовање износи 4 4200 000 000 реала, а као што смо навели, с осталим издацима која су издвојена за науку и истраживање је двоструко већи.

Форбес је добро предвидео да ће након прве утакмице доћи до жестоких протеста због савезне потрошње за ово првенство. Чак је и фудбалска легенда Пеле изјавио „како демонстранте треба смирити, како не би утицали на игру бразилске репрезентације“.

Иако је за основне делатности у здравству издвојено 82500000000 реала, аса попратним трошковима 100.300.000.000 реала, то такође негира тврдњу демонстраната који траже од бразилске владе да брзо пронађе новац за побољшање те јавне услуге.

У потрошњи за стадионе је ФИФА учествовала са 2,7 милијарде долара и 12 стадиона је изграђено или реновирано и то је отприлике 13% буџета Бразила за јавно образовање.

Осим тога, део новца, око 9 милијарди долара, је потрошено на побољшање јавног превоза и саобраћајне инфраструктуре како би се уопште могло прићи стадионима.

Бразил је тај новац потрошио на проширење линија подземне железнице и унапређење аутобуског возног парка, два сектора која сада штрајкују, а имали су сигурно веће користи од првенства него пољопривредници у руралним деловима Бразила.

Већину стадиона је финансирао владин развојни фонд БНДЕС, која има већи кредитни портфељ од Светске банке и финансијске институције Inter-American Development Bank заједно. У склопу припрема је приватни сектор уложио $ 3800 000 000, готово све је утрошено у обнову аеродрома, које такође штрајкују.

Прошле године је у Бразилу одржан Куп конфедерација. Према владиним подацима је то био успех. Министарство туризма је известило да су у септембру прошле године 95,3% људи који су посетили игре рекли „како су стадиони били пријатни и добри“.

Куп конфедерација је посетило рекордних 804.000 људи. Иако је Светско првенство скуп догађај, он има своје предности. Туристичка индустрија је током прошле године за Куп конфедерација зарадила 336.000.000 $, новац којим се обновило неколико стадиона у Бразилу, пише Форбес, који, наравно, пре свега рачуна однос уложеног новца и профита.

Међутим, бројке се не могу сакрити и подаци одговарају горе наведенима које је дала бразилска влада у децембру 2013.

Коме онда требају насилни протести, који ће за мотив имати неупитно велике трошкове Светског првенства у фудбалу и необјашњиви штрајк подземне железнице, аеродрома, градског превоза, сектори који су због првенства добили милијарде долара?

У опширној анализи коју је за РТ  RT Actualidad написао аналитичар Карлос Санта Мариа стоји како је све покренуто с намером да председница Дилма Росеф или не заврши овај мандат, или да не буде изабрана на следећим изборима, које намерава да преузму бразилске проамеричке снаге историјски везане за диктатуру и банкарску олигархију која је још увек врло моћна у парламенту. У том послу им је ФИФА дошла као наручена, јер је реч о међународној организацији која са спортом нема ништа.

ФИФА – Неолиберална профитабилна спортска индустрија

Информације у медијима о протестима у Бразилу и њихово негативно тумачење имају своју геополитичку сврху. Довољно је погледати однос према Бразилу и Јужној Африци, домаћину прошлог првенства, а да не говоримо о Кини и Русији за време Олимпијаде.

Иако међународна спортска организација, ФИФА је у потрази за капиталом и профитом на крају постала савез који је политички експонент неолибералног система у свом најбољем издању, а који контролише, управља и дефинише фудбалско тржиште. Има чврсту регулативу која се примењује на раднике у овом спорту, а учешће јавности у демократским изборима служи само за поправљање имиџа.

Челници ФИФА-е имају моћне структуре у већини различитих међународних и домаћих организација. Ово највише фудбалско тело, које обухвата 209 удружења, према годишњем привредном извештају у 2013. бележи суфицит од 72.000.000 $, годишње „окрене“ око 500 милијарди долара, од чега је чиста добит 600.000.000 $, док процењена вредност ФИФА-е прелази милијарду долара. ФИФА је постала компанија која је дала фудбалу једну једину сврху – финансијски добитак који ће омогућити одрживу профитабилност. Недавни подаци према којима, ако тим победи на турниру добија 720.000 € по играчу, појашњавају доста тога, а на крају, наравно, мора постојати и тржиште.

Дакле, фудбал је претворен у економски инструмент, који је неограничено приватизиран. Забава је забава, али су људи омамљени у толикој мери да кроз такмичарски фудбал добровољно улазе у процес стварања капитала.

Геополитика, медији и Светско првенство у фудбалу

Како објаснити догађаје у Бразилу, а заборавити горе наведено? Да би добили одговор на то питање, треба погледати и бразилску владу и услове у земљи са становишта неолибералног друштвеног уређења.

Прва ствар је приговор на убијање деце у неким улицама Сао Паула, што се намерно приписује актуелној влади, јер се зна да нигде у свету не може бити добро примљена с тим проблемом.

Циљ ове пропаганде је ослабити владу и приказати је као немилосрдну, предочити тај проблем у екстремној димензији и заборавити да он има дубоке корене у капиталистичком друштвеном уређењу, а с друге стране оне који бране бразилску владу приказати истим злочинцима као и злочинце саме.

Међутим, приказати на тај начин гнусни геноцид којег трпе деца бескућници значи прикривање истине о самом проблему. Слично се дешава у различитим земљама (Хондурас, Мексико и широм Латинске Америке, на пример), коришћење деце у паравојним групама, наркокартелима и за кријумчарење органа. Организовано „чишћење“, расељавање и насиље су озбиљни проблеми који се не могу сакрити од медија, који су сву пажњу усмерили на понављање једног догађаја и тако избегавају бит проблема.

Међународна радна организација (ИЛО) говори о дечјем раду у ненормалним условима и искоришћавању, па чак и облицима ропства у арапским монархијама, а које „независне“ организације за заштиту људских права као што су Human Rights Watch, Amnesty International i Freedom House систематски прећуткују, или барем не говоре о томе колико би требали говорити, обзиром да је реч о деци. То не чине јер је њихова функција заштита транснационалног капитала и не воле теме које ће узбуркати духове у њиховом окружењу. Никада жртве, поготово деца, не смеју бити само подаци, него људи са идентитетом, јер нас такав приступ и чини људима. Потом, је ли више деци у бразилским фавелама помогао амерички потпредседник који је тамо боравио неколико сати или бразилска влада која је десетине милиона породица извукла из беде и сиромаштва.

У том смислу, актуелна бразилска влада на челу с Дилма Русеф, чији је свјетоназор познат, утиче на идеале пролетаријата, чак и ако се Бразил још увек налази у екстремном неолибералном систему и суочава се са озбиљним протурјечностима. Не заборавимо да у Бразилу проамеричке снаге још увек имају велику економску и парламентарну моћ, којом могу вршити снажан притисак и зауставити друштвене промене, укључујући и очување приватизацијског наслеђа, што је за њих глобални критеријум. То не искључује да Дилма Русеф некад и сама не чини грешке, што је и признала у неколико наврата, на пример прошло лето кад је поручила „како ће отказати и Светско првенство и Олимпијске игре, ако то народ жели“.

Међутим, социјална неједнакост у земљи коју деценијама води имућна класа може произвести само огромно сиромаштво, као што је случај у целој Латинској Америци. То је тежак терет који се не може заборавити и којега се не може тако лако решити, поготово када су кривци за овакву ситуацију преживели у парламенту и често успевају да спрече законе о помоћи за оне најслабије.

Дакле, упркос напретку у последњој деценији, постоји незадовољство маса и земља са 200.000.000 становника треба више могућности. Истина је да постоје наркокартели и организоване војске које уклањају децу бескућнике, полицијско злостављање, присилно расељавање и многе друге врло ружне ствари, али су се Лула и Дилма Русеф одлучили на политику која људима даје могућност да изађу из анонимности и постану протагонисти. Социјалним инклузивним пројектима су свима дали могућност да учествују у друштвеним процесима.

Немогуће је порећи неке грешке обе социјалне политике, но све критизирати само једним аргументом, значи разредити главну тему и одбацити могућност успостављања одрживог социјалног модела. Светско првенство је изазвало такав притисак да су се морала жртвовати нека основна начела владе и улагати велика средства како би се удовољило навијачима и проамеричким предузетницима, остављајући при том све по страни, осим битних захтева становништва. Важно је напоменути да је бразилска влада морала стадионе и инфраструктуре дати у надлежност приватног сектора, док ће се улагати новац Банке за економски и социјални развој (БНДЕС), чији је капитал порастао за 300% у односу на буџет.

Споменимо да социјални немири нису хтели задирати у војни и финансијски сектор, где седе људи који знају да је ово јединствена прилика да поврате контролу над земљом и умање посебне порезе које је наметнула ова влада. У том су сектору у Бразилу махом бивше реакционарне снаге. Протести имају подршку и радништва, тврде синдикати метроа Сао Паула, возачи, полицајци и они који захтевају веће инвестиције у образовању, превозу и здравству, а чија судбина зависи од савезном буџету. Они су створили савез са организацијама и групама какве смо виђали у Арапском прољећу.

У том смислу је бивши председник Бразила, Луиз Инасио Лула да Силва, бранио актуалну владу и већину слогана демонстраната побио чврстим аргументима. Исто тако је упозорио на медијски рат који се у Латинској Америци користи углавном против Венецуеле и осталих заиста суверених држава.

Дилма Русеф је наследница политике председника Луле, међутим проблеми у суровом свету, наслеђени после деценија муке и угњетавања, још увек нису решени и штрајк за боље плате, јавно здравство, превоз и становање у Сао Паулу у време отварања првенства је договорен, јер је то тактички право време за изношење социјалних захтева и да се тражи крај насиља у фавелама, демилитаризација војне полиције, итд

Дилма Русеф је тврдила да Бразил доживљава најбоље деценију у својој историји, јер се сиромаштво значајно смањио у последњих неколико година, а од 2003. је армија од 40.000.000 сиромашних приступила средњој класи. У последње 4 године је пала незапосленост, а проширени су социјални програми, пала је цена струје и ниже су каматне стопе за кредите. Бразилска председница је рекла: „Ово је деценију националне обнове и деценију нашег самопоуздања.“

Ипак, још се мора надвладати неписменост од око 15.000.000 људи, а топ 10%, као и да 40% популације дели 13,3% прихода, што стоји у извештају бразилског Института за статистику (ИБГЕ). Поред свега наведеног слоган: „Ако вам је дете болесно, поведите га на стадион“ јасно говори да је реч у фрустрацијама појединих група, које се боре за очување привилегованог статуса.

Бразилска председница је као актуелни и средњорочни приоритет навела образовање, јер је то нужно да Бразил заиста буде развијена земља. Тврди да јој је досада приоритет био сузбијање сиромаштва и чињеница је да је 40-50.000.000 људи извукла из беде и подигла на ниво средње класе, што не значи да остали треба да остану у фавелама. Недавно је изјавила како Радничка странка (ПТ) и савезничке странке морају бити спремни на тај изазов. Дакле, Бразил много боље стоји од многих других земаља и има реалне шансе за бољу будућност од многих земаља Латинске Америке, па и самих Сједињених Држава.

Ту је и улога Бразила у групи БРИКС, која ту земљу позиционира као кључног фактора на међународној сцени. Бразил потом има чврст став у одбрани суверенитета, одбацује насиље и шпијунажу, развија светоназор везан за укључивање свих друштвених група, што ту земљу чини идеалном метом за спољну агресију. Није случајно да се у овом тренутку појављују „непристрасне“ организације попут  Amnesty Internationala и траже да се поштује право на протест и повећа притисак, а познато је да ова организација – директно или индиректно – зависи о америчким владиним агенцијама.

Ово што се сада чини у Бразилу је одвраћање пажње од друштвених проблема који су типични за систем који генерише сиромаштво и неједнакост и који се мора мењати у својим темељима. То и јесте кримен владе председнице Дилме Русеф. Она отворено признаје да сиромаштво, беда и неписменост постоје и уз низ опструкција у парламенту од стране проамеричких снага то покушава решити, али наглашава како је капиталистички систем тај који генерише биједу, да је он нехуман и да њега треба мењати, у противном се неће пуно направити . Сада само можемо рећи да неко овде не говори истину.

Или нам се приказују нетачни подаци о бразилском буџету и трошковима, а све што наводе латиноамерички аналитичари,  је лаж, или нису у праву демонстранти, односно они који иза ових протеста стоје, а то су разне невладина удружења у овом случају повезане с немачким амбасадом и централама у самој Немачкој. Томе се не треба чудити, будући да је немачки БНД у Латинској Америци активан још од 1960.

Могуће је да ће током Светског првенства сукоби у Бразилу бити пригушени, што не значи да се напори у дестабилизацији ове земље неће наставити. Недавни међународни семинар одржан у Венецуели појаснио је која земља има коју улогу у Латинској Америци, а током семинара је председник Николас Мадуро отворено оптужио Шпанију „да гура нос у унутрашње послове суверене Венецуеле“. Нажалост, најгоре од свега је што се овде заиста манипулише људима који са искреним намерама верују да учествују у „изградњи бољег света“.

Што се тиче бразилске председнице, спроводи се сценарио који ће спречити њен реизбор идуће године или, ако је могуће, рачуна се на њено свргавање опробаним моделом: изласком на улице хиљаде „мирних грађана и студената“, који ће „спонтано“ протестовати против владе, тражити квалитетно образовање, оптужујући при том полицију за бруталност према „ненаоружаним“ демонстрантима, све ће бити појачано попраћено „неутралним“ медијима као што су ЦНН и слични, који ће свету преносити вести о „репресивној и немилосрдној бразилској влади“.

Тада следе захтеви за оставком „диктаторица“, молба за помоћ земљама етаблиране демократије, а марионете које ће ступити на позорницу су већ спремне.

Упркос свим напорима других центара моћи, пријатељске земље Латинске Америке чине све да Бразил изађе јачи из овог процеса, али се наглашава да председница Русеф мора да исправи грешке и да репресију каналише кроз пројекте који се односе на права људи да живе у миру и достојанству.

У геополитици се социјалне напетости увек покушавају искористити у интересу елита које желе победити и одржати своју моћ на глобалном нивоу. Медијским ратом, ако треба и оружаним сукобима, дестабилизацијом других држава, војном превласти у сателитским земљама или уништавањем оних који се не желе понизити. Стога је мултиполарни свет прави простор за Светско првенство у пуном сјају, али и да га нема, не би се догодило ништа.

(Адванце)

Ознаке: анализа, Бразил, БРИКС, Н. Бабић, протести, СП 2014, фудбал