Pročitaj mi članak
(eurasiareview.com – Алин Лебеф)
Француска традиционално гледа на војне интервенције као суштинско обележје свог стратешког положаја. Међутим, строга буџетска смањења, доктринарни неспоразуми и недостатак стратешког разумевања могу довести земљи у ситуацију да изгуби свој статус прворазредне војне силе.
Француска стратешка култура изразито цени војну интервенцију као средство за одбрану националних интереса у иностранству. Као резултат тога, Француска војска је била укључена у више од стотину војних операција од краја Хладног рата. Ипак, Француска се такође бори са истим фискалним и економским проблемима, као и многе друге западне државе. Будуће интервенције би могле да постану редак луксуз, а не широко коришћена решења која имају за циљ решавање међународних криза.
Позната прича
У складу са другим чланицама НАТО-а, жеља да се смањи јавни дуг је имала јак утицај на француску политику одбране. У 2010, на пример, Париз одређује буџет за одбрану који је једнак трошковима одбране у 1981. Са француском економијом још у депресији, у 2013. Бела књига Министарства одбране такође настоји да додатно смањи потрошњу одбране (ипак је успела да избегне најгори могући сценарио, да за 10% смањи издатке). Даљи значајни резови могу бити лабудова песма за француске стратешке амбиције и довести до промене стратешке културе. Можда са овом могућношћу у виду, буџет за одбрану 2014. је постављен на нивоу 2012.(31,4 милијарде евра), али ипак остаје на милост и немилост Франсоа Оланда, Dépenser juste политике.
Ипак је мало вероватно да ће стабилизовање буџета за одбрану да ублажи страховања стратега Француске. Најзад, Бела књига истиче захтев да се смањи особље за 34.000 и смањи (ако не и потпуно затвори) неколико програма опреме. Смањења су резултирала тиме да Фондација за стратешка истраживања Ками Гранд преиспита познати сценарио смањених способности и заккључи да то доводи до стварања „бонсаи оружаних снага“ широм Европе.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Насупрот томе, једну ствар бели папир не сугерише: мењање француских стратешких амбиција. Како актуелни председник признаје, Француска и даље види себе као велику нацију “ јер је то оно што жели себи да буде“. Нити бели папир изгледа да задире у одбрамбену стратегију која се заснива на три стуба: заштити, одвраћању, и интервенцији.
Уместо тога, Бела књига наглашава стратешку аутономију и позива на инвестиције које подржавају капацитете Француске да једнострано интервенише или игра кључну улогу у коалицији. Имајући ово у виду, рад потврђује одлучност Париза да отклони слабости у областима као што су ваздушни саобраћај, лет за претакање горива и беспилотне платформе. Француска ће да задржи своје војне базе у Африци, која могу бити , како је операција у Малију показала, врло корисне за све будуће интервенције.
Невесела будућност за мале операције
Међутим, чак и ако се рупе попуне у наредним годинама, Француска ипак креће ка мањим, мање амбициозним спољним операцијама и мањим ратним позорницама. Највероватније, интервенције ће циљати оно што бели папир назива ризицима пропалих или слабих држава и безбедносним изазовима у окружењу (Европа, Африка и Блиски Исток). Такве операције обично подразумевају заједничку и непосредну одбрамбену реакцију од 2.300 лица која је у стању да интервенише у року од седам дана, а делује далеко до 3.000 километара од француске територије.
Мултилатерално управљање кризним операцијама такође може да се одвија на два или три различита ратна попришта, са Француском као главни сарадником на једном од њих. У погледу могућности, те операције би мобилизовале специјалне снаге, до 7.000 лица из копнене војске и неодређен број средстава преко сва три рода.
Ипак, док ће Француска вероватно да задржи способност да спроведе операције као ону у Малију још најмање наредних 5 година, ограничења на акције ниског интензитета могу да постану проблематична. Мали је још једном показао да је Француска, тамо где је јака у погледу војних операција, често слаба када је у питању дипломатија и у развоју других елемената „меке моћи“ која су од кључног значаја за изградњу мира и пост-конфликтну реконструкцију.
Други проблем је везан за неслагања између француског дипломатског дискурса у вези „Одговорности да штити“ (R2P) – што Француска званично промовише и брани – и јаког отпора у војсци ка таквом концепту. Можда због трауме Руанде, или зато што захтева много „војничке чизме” на терену, постоји раширено виђење у оквиру француских оружаних снага да интервенције вођене тим принципима нису оправдане.
Разлике између идеала и ресурса можда су инспирисале адмирала Едуарда Гиљоа, садашњег начелника Генералштаба, да устврди:
„Ми нећемо бити у стању да урадимо нешто више…све док ћемо морати да понекад интервенишемо на скромнији начин .. а агилно „
.Француска војска је већ научила да цени вредност „рустичности“ ( једноставност у ванредним ситуацијама), сада се очекује да буде агилнија у решавању проблема раскорака између средстава и циљева. Коментатори су такође покушали да замисле нове операције“ лаког отиска”, које захтевају мање ресурса, а биће кохерентне, мобилне и компактне. Али то изгледа као решавање квадратуре круга.
Велика слика
Ако се операције малог обима покажу проблематичним, чини се да је прилично очигледно да ће операције суочавања са тешко наоружаним непријатељем бити још већи изазов. Те „велике операције принуде”, према Белој књизи, званично ће захтевати шест месеци припреме, а само ће се водити у оквиру коалиције. У погледу могућности за такве операције, специјалне снаге могу да мобилишу до 15.000 војника копнене војске, до 45 борбених авиона, носач авиона, две платформе за слетање хеликоптера , фрегате, једну јуришну подморницу на нуклеарни погон,C4ISR опрему (Command, Control, Communications, Computers, Intelligence, Surveillance and Reconnaissance) и одговарајуће јединице за подршку. У односу на британске трупе у Ираку (46.000 војника), или чак на француском учешће у првом Заливском рату (16.000 војника, 55 ловаца), тај напор може да изгледа прилично ограничен.
Још један проблем с којим ће се таква операција принуде суочити јесте да Француска није једина европска земља која смањује своју снагу и спушта буџет за одбрану, до нивоа испод 2% од БДП (без пензија). Као што је у Белој књизи подвучено, комбиновани војни буџети Кине, Јужне Кореје, Индије и Јапану је много већи од војног буџета Европске уније, а неке чланице ЕУ већ имају буџете за одбрану испод 1% њиховог бруто националног производа.
Капацитет је једно питање, али политичка воља је још једно, са неким чланицама НАТО-а које одбијају да допринесу појединим операцијама НАТО-а. Будуће француске операције принуде могу да зависе од „коалиције вољних и спремних“, иако ће Сједињене Државе, снажно ангажоване у Азији, од Европљана захтевати да преузимају све више одговорности за сопствену одбрану.
Сам по себи, овај тренд био би мање забрињавајући да Француска и савезници нису конфронтирани око хитности A2/AD стратегије (anti-access/area-denial ). Француска нема опредељене капацитете за “Сузбијање ваздушне одбране непријатеља” ( Suppression of Enemy Air Defences – SEAD), способности и средстава неопходних за велике операције, а не намерава ни да их прибави. Ту се скоро у потпуности ослања на САД.
Неколико сценарија показују, међутим, да А2/АД способности могу на дужи рок да доведу до форми „обуздавања Запада“, што ће ставити тачку на дугогодишњу западну војну супериорност, остварену кроз јачање одбрамбених и могућности узвраћања. Ако се такав стратешки глобални тренд одржи, француске интервенције, већ ослабљене срезаним средствима , постаће историја.
Као резултат овог процеса, неке партнерске државе могу да почну да доводе у питање способност Француске да их штити. Суштина је у следећем: колико се може смањити потрошња без угрожавања укупног система одбране и могућности Француске да изгради нове одбрамбене капацитете у року од неколико година, пошто су стари укинути. Према Етјен де Дурану из француског Института за међународне односе (IFRI ), ако не буде било повећања буџета за одбрану до негде 2016., Француска ће изгубити способност да се изгради, јер је неповратно ослабила своју одбрамбену индустрију и отпорност својих оружаних снага.
Далеко од тога да је Француска једина земља чија је војска предмет предмет кресања буџета. Али, Париз се суочава са специфичним проблемом: велики део његове снаге проистиче из способности да војно интервенише. Док за земље као што су Канада или Холандија војни резови могу имати ограничене последице, у смислу дипломатског утицаја, то није случај са Француском. Ако тај њен капацитет нестане, снага Француске ће вероватно нестати, посебно што су други извори њеног утицаја, као што је развојна помоћ, ослабљени падом француске економске моћи.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – „Милрорем“, mikrorem.com
