Фиреров пацовски канал

Драган Р. Млађеновић

08:00 24.02.2024.

Пацовска линија или пацовски канал (rats lines или rat channels) је назив за лестве од конопаца које се пружају до врха јарбола, последњег безбедносног места у ситуацији када једрењак тоне. По овом делу лађе америчка Канцеларија за стратешке услуге назвала је мрежу за бекство и спасавање ратних злочинаца пред крај и после Другог светског рата.

До краја 1944. Совјети су потпуно ослободили своју државу и почели да продиру у средњу Европу. Западни Савезници су надирали у Немачку са друге стране. Немачка је војно поражена, али је Хитлер упорно одбијао помисао на предају или преговоре о предаји. То је довело до даљег ратовања и разарања Немачке.

ЗВАНИЧНИ ИЗВЕШТАЈ

Хитлер је мртав, насловна страна часописа „Звезде и пруге“, („The Stars and Stripes“) април 1945. год.

У априлу 1945, Совјети су били пред Берлином. Хитлерови сарадници су саветовали бекство у Аустрију или Баварску, али је он био одлучан да умре у главном граду. Одбијао је сваку помисао на неизвесни и понижавајући статус избеглице.

Нешто после поноћи 29. априла 1945. завршио је диктирање свог приватног и политичког тестамента и потом одлучио да се ожени својом љубавницом Евом Браун, са којом је био у вези без прекида од 1932. године.

Званични извештај бележи да су после вести о паду града Берлина и коначном ратном поразу фирер и његова супруга Ева 30. априла 1945. око 15,30 часова, заједно извршили самоубиство. Фирер Трећег рајха је загризао ампулу цијанида и пуцао себи у главу, док је Ева Браун Хитлер само попила отров. Њихова тела неколико минута касније изнесена су у двориште Рајхстага, поливена огромном количином бензина и спаљена.

НЕЗВАНИЧНА ПРИЧА

Истовремено кад и ова званична верзија судбине фирера који је због ратног пораза витешки себи окончао живот, појавиле су се и незваничне предпоставке и приче да је Хитлер инсценирао сопствену смрт и самоубиство своје жене, а затим побегао пацовским каналом да са измењеним идентитетом настави миран живот у далеком пријатељском свету.

Та незванична прича иде овако: У поноћ између 28. и 29. априла 1945. док је већина станара Фиреровог бункера у Берлину спавала, Мартин Борман (Martin Ludwig Bormann, 1900–45), вођа нацистичке партије (Reichsleiter), уприличио је бекство Хитлера и Еве Браун, њихове керуше Блонди и још седморо поузданих СС официра кроз скривени тунел за бекство. (James McGovern, „Martin Bormann“, New York 1968, pp. 158–159)

На крају тунела чекао их је Херман Фегелајн (Hermann Fegelein), муж Евине сестре Гретл Браун. Фегелајн је благовремено од Химлера обезбедио авион „Junkers Ju-52“ који је групу бегунаца чекао на узлетишту Хоенцолерндам (Hohenzollerndamm). Бегунци су хитро и тихо изашли из тунела код трга Ферберлинер (Fehrbelliner Platz) где су им се придружили Евина сестра Илзе и Фегелајнов близак пријатељ, СС официр Јоахим Румор (Joachim Rumohr) са супругом. Одатле су их до писте превезла три тенка и два полугусеничара.

Ова сложена операција спасавања фирера и његове групе не би била могућа и остварива да није било веште координације рајхслајтера Мартина Бормана и његових људи. Он је ради уверљиве инсценације самоубиства фирера и његове жене Еве искористио њихове двојнике: Хитлера је заменио неки Густав Вебер (Gustav Weber), а Еву Браун нека трећеразредна глумица, штићеница моћног министра Јозефа Гебелса (Joseph Goebbels). Вебер је био Хитлеров двојник први пут још 20. јула 1944. када је на фирера покушан атентат у тзв. Вучјој јазбини, којом приликом је Хитлер био озбиљније повређен него што је то у јавности објављено. Вебер је толико личио на фирера, па је могао да га замени и 20. марта 1945. приликом службеног фотографисања када је делио одликовања Хитлеровој омладини (нем. Hitlerjugend).

Док су Хитлер, његова жена Ева и њихова група бежали, њихови двојници су их у бункеру глумили пуна два дана. Када се Борман уверио да су Хитлер и група на сигурном, двојнике је највероватније убио хладнокрвни егзекутор Хајнрих „Гестапо“ Милер (Heinrich Müller, 1900–?1945), а затим је инсценирано њихово самоубиство.

Томас Кадет (Thomas Cadett), репортер британског државног радија BBC, био је 3. маја 1945. међу првим страним дописницима који су, заједно са совјетским официрима, ушли у Фиреров бункер; тај тренутак он описује овако:

„Дошли смо до подножја неких дрвених степеница које су водиле горе у његову собу, само три метра крај којег сам стајао. Тамо, у дну тих степеница пронађено је полуспаљено тело човека који је имао прамен црне косе на десној страни лица и мале црне бркове. Пажљиво су га прегледали, а онда је њихов лекар дошао до закључка да је то лош Хитлеров двојник, а не сам Хитлер. Ако је то тачно, онда је он нестао без трага и гласа“.

***

По наређењу совјетског вође Јосифа Стаљина (рус. Иосиф Виссарионович Джугашви́ли Сталин, 1878–1953), званично саопштење широј јавности да Хитлер није извршио самоубиство, већ је са женом и најужим руководством побегао из Берлина, изнео је 9. јуна 1945. на конференцији за штампу славни маршал Георгиј Жуков (рус. Георгий Константинович Жуков, 1896–1974), који је тог пролећа ушао у Берлин на челу Совјетске армије. Маршалу Жукову је могло да се верује, јер је он био један од највећих руских војсковођа; Црвена армија је под његовом командом извојевала победе у најважнијим биткама Другог светског рата, а то су биле битке за Москву, Стаљинград, Белорусију и Берлин.

У јуну 1945. урађена је велика анкета међу америчким грађанима, па је 68 посто анкетираних Американаца било убеђено да је Хитлер још увек жив.

А када су на Потсдамској конференцији у јулу 1945. упитали Стаљина како је Хитлер умро, он је одговорио да је фирер жив и да се налази „или у Шпанији или у Аргентини“.

Октобра 1945. године, новине „Франс соар“ (фр. „France-Soir“) су цитирале Ота Абеца (нем. Otto Abetz, 1903–58), нацистичког амбасадора у Вишијевској Француској током Другог светског рата, који је тврдио да Хитлер није мртав.

Амерички генерал Двајт Ајзенхауер (Dwight David Eisenhower, 1890– 1969) је био опрезнији у изјавама: 12. октобра 1945. године је новинарима рекао да „постоје све претпоставке да је Хитлер мртав, али нема ни најмањег доказа о његовој смрти“, и да, уколико је жив, он нема појма где би фирер могао да буде.

Крајем 1945. Стаљин је формирао другу комисију да истражи Хитлерову смрт, али и гласине о Хитлеровом бекству. Дана 30. маја 1946. пронађен је део лобање, наводно у кратеру где су ексхумирани Хитлерови остаци. Састоји се од дела потиљачне кости и дела обе паријеталне кости. Скоро комплетна лева паријетална кост има рупу од метка, очигледно излазну рану.

Године 1947. новинари две најугледније европске новинске агенције, Associated Press и Reuters, објавили су разговор са пилотом Петером Баумгартом (Peter Baumgart) који се тада налазио у варшавском затвору. Пилот је тврдио да је лично превезао Хитлера, Еву Браун Хитлер и њеног зета Фегелајна из Берлина до аеродрома у Тендеру (Tønder) у Данској, где је некада била база немачког цепелина. СС официр Румор са супругом и Евина сестра Илзе су одлучили да ипак остану у Немачкој. Фегелајнова супруга Гретл је била у поодмаклој трудноћи, па су закључили да је за њу путовање исувише рискантно и напорно. Сматрали су да ће касније бити прилике да му се жена и дете придруже. Преостали бегунци су се укрцали у авион који их је превезао у град Реус (Reus) у покрајини Каталонији која је била под влашћу фашистичког диктатора Франка. Одатле су наставили до Канарских острва одакле ће из базе Виља Винтер (Villa Winter) подморницом класе IX одпутовати у далеко прекоокеанско уточиште – у пријатељску Аустралију. („Hitler je sa Evom pobegao u Argentinu“, blic.rs)

Године 2009. археолог и специјалиста за кости Ник Белантони са Универзитета Конектикат прегледао је фрагмент лобање за који су совјетски званичници веровали да је Хитлеров. Према истраживачу Белантонију, „кост је деловала веома танко“ за мушкарца и „шавови где се плоче лобање спајају изгледали су као да одговарају некоме млађем од 40 година“. (Сајмон Данстен, Џерард Вилијамс, „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“, Београд: Admiral books, 2012, стр. 313; „DNA-Test Sparks Controversy Over Hitler’s Remains”. ABC News, приступљено 12. 10. 2022)

Незваничну верзију инсценације самоубиства, а затим бекства фирера, његове жене Еве и неколико СС официра у Аргентину, најтемељније су истражили Сајмон Данстен и Џерард Вилијамс и објавили у књизи „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“ (2012).

Данстен и Вилијамс у овој књизи пишу да су Адолф и Ева Хитлер лажирали смрт тако што су побегли из тајног тунела и са транспортним авионом „јункерс 52“ отишли у Аргентину, где је Хитлер имао две ћерке са Евом Хитлер и мирно живео до 1962. године. („Hitler je sa Evom pobegao u Argentinu“, blic.rs)

***

Када се узме у обзир да су такозвани пацовски канали уприличени за спасавање и извлачење наци–фашистичких зликоваца и ратних злочинаца не само највишег него и оних нижег ранга, онда не треба да нас изненади чињеница да је и за фирера Трећег немачког рајха, његову породицу и најуже руководство учињено све да се убедљиво инсценира њихово самоубиство, а он спасе и пацовским каналима пребаци у неку далеку прекоокеанску земљу.

Када је са породицом и најужим руководством стигао у Аргентину, фирер је дочекан најсвечаније, јер су се у овој за нацисте пријатељској земљи већ удобно сместили и одомаћили ратни злочинци највишег и средњег ранга: Адолф Ајхман, Франц Штангл, Густав Вагнер, Ерих Прибке, Клаус Барби, Едвард Рошман, Ариберт Хајм, Андрија Артуковић, Анте Павелић, Валтер Рауф, Алојз Брунер, Јозеф Менгеле, Херберт Кукурс, Јохан Фел и други мање познати злочинци. Њима је од животне важности била чињеница да је њихов вољени фирер преживео пораз Трећег рајха, и да са њим живим постоји нада да се нацистичка Немачка обнови као Четврти рајх.

Фотографија из документа ЦИА-е која приказује наводног бившег СС војника и човека за кога је тврђено да је Хитлер око 1954.

Ове наде су коначно пропале тринаестог фебруара 1962. Ево како Хитлерове последње дане описују Сајмон Данстен (Simon Dunstan) и Џерард Вилијамс (Gerrard Williams, 1958–2022) у књизи „Grey Wolf: The Escape of Adolf Hitler“ (Sterling Publishing Company, 2011), српски превод: „Сиви вук – бекство Адолфа Хитлера“ (Admiral books–Београд, 2012, стр. 313):

„Дванаестог фебруара 1962, у подне, седамдесетдвогодишњи Хитлер се срушио док су му његова два старатеља помагала да оде у купатило. Три сата касније, имао је шлог који му је парализовао леву страну тела. После немирне ноћи, диктатор је склизнуо у кому. Тринаестог фебруара 1962, у 15.00 часова, др Леман се уверио да више нема нити једног знака живота.“

Тако је један од највећих злотвора у историји људског рода умро природном смрћу избегавши руку правде.