Стварање Сомалије на Медитерану: Египат се спрема на војну интервенцију у Либији док Зинтан и Мисрата претварају Триполи у либијски послератни Берлин.

Ако изузмемо чињеницу да овог пута нема страних интервенција, бар не још, Либија се данас вратила тамо где је и била почетком 2011., уз можда још и већу магнитуду хаоса. Исламистичка побуна која је букнула у Бенгазију суочила се тада с државном војском коју је предводио дугогодишњи председник Моамер Гадафи. У тренутку када је побуни претило гушење десила се страна војна интервенција и либијска „Зелена војска“ је поражена, а Гадафи брутално смакнут.

Причање о било каквој другој верзији је обичан историјски ревизионизам који има за циљ да ублажи директну одговорност страних агресора за данашње стање у Либији.

Брзи пут од „револуције“ до Сомалије

Тзв. „хаос ниског интензитета“ траје у Либији од интервенције 2011. Било је ту и већих сукоба који су посве медијски игнорисани, као да не постоје, сјетимо се опсаде града Бани Валида, устанка у Сабху на југу земље, окупацији нафтних лука итд. Једина прича које се из Либије пробила у свет након рата 2011. био је атентат на америчког амбасадора у Бенгазију 2012. Но, и тада та прича није била „либијска“ већ се претворила у америчку политичку тракавицу док о позадини тог атентата готово нико ништа ни не говори.

Но, хаос у земљи више није „ниског интензитета“ већ се полако претвара у нови рат, грађански рат, који је захватио два кључна града – главни град Триполи на западу и највећи град на истоку, Бенгази. Стране амбасаде су већином евакуисане, страни држављани и радници беже из земље. Либију се прогласило „пропалом државом“ као да је сама крива због тога. Истина само смета, а историја ће је брзо заборавити. За којих десетак година Либија би могла бити исто оно што је данас Сомалија. Пита ли се више ико „ко је крив?“ за пропаст некоћ просперитетне и мирне Сомалије, утицајне трговинске силе на афричкој обали Индијског океана? Исто тако нико неће питати ни за Либију, заправо, многи више не питају.

Али што се заиста дешава у Либији? Ствар је овог пута далеко комплекснија, између осталог и због чињенице да земља медијима више није интересантна па се нико ни не труди схватити конфликт који се развија. „Милитантне групе се сукобљавају“ отприлике је „објашњење“ које се ових дана презентира као адекватно.

Зинтан, Мисрата и идеолошки глуви телефон

Но, и у том хаосу мора постојати некакво правило. Битка за Триполи заправо је битка за међународни аеродром. Две су групе кључне – борци из Зинтана и Мисрате. Анимозитети између ових група сежу од рата 2011., али и раније. Мисрата, на обали, жестоко је подупријела устанак против Гадафија, али ни Зинтан није био некакво уточиште лојалиста.

Немојмо заборавити како се Гаддафијев син, несуђени наследник власти у Либији, Саиф Ал-Ислам Гадафи, и даље налазе у затвору управо у Зинтану. Сама чињеница да га борци из Зинтана никада нису испоручили Триполију, где би га готово сигурно чекала смртна казна, поприлично је значајна.

С друге стране, па вероватно и због горе истакнутих чињеница, борци из Мисрате ове из Зинтана називају „остацима Гадафијеве војске“. Те тврдње су, у најмању руку, сумњиве. Као прво, пре три године бригаде из Зинтана и Мисрате су се заједно сјуриле на Триполи – након што им је НАТО авијација посве отворила пут – те су грабили што се уграбити да.

Борба за Триполи заправо је нешто као и – дакако, на знатно мањој величини – борба за Берлин након коначног слома нацистичке Немачке, када су кључне силе савезника појуриле у окупацију града.

Ствар је заправо јасна – ово чему сведочимо је увелико територијална борба између две моћне групе, могли бисмо их чак назвати и војскама јер располажу са довољно наоружања и људства. Права централна власт у Либији готово да и не постоји (парламент се јучер састао не у Триполију, већ у Тобруку на крајњем истоку земље, стотињак км од египатске границе), као и војска и други органи. У таквом систему милитантне групе жестоко ће се борити за контролу свих важних државних ресурса и инфраструктуре, а међународни аеродром свакако је велика награда.

Један од бораца из зинтанске бригаде, који се у разговору за Ројтерс представио само именом Мухамед, коментарисао је: „Овај рат је тежи него што је била револуција“. Под тиме се он реферира на рат 2011., а „тежи“ је очигледно јер овог пута немају највећи светску војну силу која им крчи пут ловцима и крстарећим ракетама испаљиване са бродова у Медитерану.

„Они желе заузети аеродром, а ко контролише аеродром контролише и Триполи“, рекао је Мухамед из зинтанске бригаде. С друге стране налази се бригада „Централни Штит“ из Мисрате, њихов командант Хасан Шакка ствари види овако – „Ми завршавамо револуцију. Не боримо се против Зинтанаца, боримо се против остатака Гадафијеве војске. Неће бити примирја све док не напусте Триполи“, истиче Шака.

Изгледа како су обе стране врло добро овладале ратном пропагандом или се пак играју „глувог телефона“. Наиме, као што видимо и из изјава дотичних, обоје глорификују своје учешће у тзв. „револуцији“, која је била ништа више него војна кампања „смене режима“. Само коришћење термина револуција у овом контексту је посве промашено. Да ли би се Октобарска Револуција могла звати револуцијом да су Зимски дворац бомбардирали рецимо Французи? Да ли би се Кубанска Револуција могла звати револуцијом да је улазак гериле у Хавану омогућила, рецимо совјетска авијација?

Град изнад града

У сваком случају, и борци из Зинтана и борци из Мисрате лажу сами себе и једни друге. Измишљају некакве тобожње поделе, фантомске „остатке Гадафијеве војске“, да би својој сировој борби за материјалну контролу дали некакав привид демагошког и идеолошког легитимитета када исти очигледно не постоји.

Две недеље гранате падају по међународној ваздушној луци у Триполију. Контролни центар је оштећен, готово 20 авиона је погођено, запаљено или потпуно уништено.

Изнад Триполија лете Град ракете. Јужне градске четврти већ полако изгледају као ратна зона – улице су блокиране, подижу се барикаде. Пунктови једних и других налазе се иза сваког угла.

Резиденцијални блок на главном путу кои води према аеродрому већ је поприлично изрешетан и виде се оштећења од гранатирања. На празној магистрали пунктови бораца из Зиантана.

Један неименовани либијски званичник још увек види трачак оптимизма – „Ствари се још увек могу зауставити, постоји простор за преговоре, али ради се о врло деликатној ситуацији. Покушавамо преговарати како бисмо успорили ствари, јер ако се превише захуктају више се неће моћи зауставити, постати ће као ураган“, истиче.

Дакако да се могу договорити, њихов сукоб није идеолошке природе, само територијалне. Када схвате да од контроле аеродрома немају ништа ако се више ниједан авион неће усудити да слети на њега, преговори ће брзо кренути.

У прошлом рату становници Либије могли су изаћи као победници или губитници. Они који су били лојални Гадафију су изгубили. Но, у овом сукобу могу бити само губитници јер групе из Зинтана и Мисрате пре свега гледају на своје уске интересе, а народ може само гледати како им се земља све већом брзином претвара у нову Сомалију.

Трагедија недопуштених реформи

Либија под Гадафијем свакако није била идеална. Систем који је владао био је у пракси јако далек од напредне и револуционарне теорије коју је он представио у оквирима „Зелене књиге“. Но, животни стандард – у односу на остатак Африке – био је заиста висок, а земља је уживала знатно поштовање на целом континенту, али и шире.

Оно што је трагично у целој либијској причи је чињеница да је стари пуковник већ био на одласку, а заменио би га готово сигурно његов син Саиф Гадафи – човек којем су вероватно бројне западне вредности биле поприлично ближе од оних који су с тог истог Запада покренули рат у Либији.

Но, Саиф никада није био издајица народа и по питању либијског суверенитета (а и њеног црног злата) не би било преговора, али да је желео и да је могао модернизовати Либију, па чак кренути у озбиљне реформе када је реч о поприлично ауторитарном систему којиме је управљао његов отац, могао је – сам је истицао тај задатаку као приоритет, а имао је око себе и људе који су били и више него спремни подићи Либију на једну знатно виши ниво, људи као што је био др. Муса Ибрахим и млади кадар око њега.

Либија је могла бити пример успеха за целу Африку и шире, да је само мало разума било у Европи (САД као интервенционистичку силу пак не треба уопште доводити у корелацију са разумном спољном политиком), да се нису толико грамзљиво полакомили за њеним црним златом којег су желели само за себе, Либија је могла показати да су реформе могуће, да се стари систем могло надоградити са нужним новим аспектима у један квалитетан модел у интересу свих њених грађана.

Империјализам обрушен на Либију је самим тиме толико трагичнији. Поредак у Либији имао је предиспозиције за усавршавањем далеко више од неких других земаља региона, на пример Сирије која је под Асадом млађим спровела низ непопуларних реформи пре рата, укључујући и приватизације и друге потезе. Неки ће рећи да би Саиф био сличан лидер као и Башар, образован на Западу, спреман поводити се таквим захтевима (приватизација и либерализација тржишта). Но, вероватно у Либији не би било тако – изузетно чврст социјални систем не би се могао тек тако размонтирати променом водства. Штавише, могли бисмо чак рећи како је управо тај систем био толико чврст да га се могло срушити само ратом, потпуним разбијањем из темеља, што се на крају и догодило.

Дакако, Либија није једина земља где је рат искоришћен за насилно уклањање социјалног модела који ради у интересу народа, читаоци с овог простора требали би итекако бити упознати са таквим процесима.

Народи су хронично наивни и често ни сами не знају шта је добро за њих. Лако је разумети жељу за вишестраначјем, демократијом, већим правима и већим слободама, то је природно и очекивано – но, под окриљем тих напредака рушити сопствену социјалну сигурност не само да је сулудо, већ и поприлично мазохистички. Претпоставке да једно не може егзистирати без другога је највећа лаж нашег доба – тврдити да социјална сигурност може постојати само под политичком тиранијом је бесмислена. Срећом ту су земље Латинске Америке које, упркос свим проблемима за које тек морају наћи решење, крче пут према спознаји да демократија и социјализам не морају бити искључиви појмови, управо супротно.

Кривац из гроба

Вратимо се на актуелности у Либији. Хаос постаје све већи, неко мора бити крив. Имамо ли кривца? Имамо – западни медији су га пронашли, ко је он? Није тешко погодити, покојни Гадафи, дакако. Четири деценије владавине Гадафија је криво за све и наводно главни, ваљда и једини, узрок овом хаосу. Притом се војна агресија 2011. више нити не спомиње, десетине хиљада жртава су заборављена страница неприкладне историји. Гадафи је „крив“ јер се није одмах предао, исто тако је и Асад крив јер да се одмах предао сада не би било ИДИЛ-а итд.

Згодна је то тактика, једноставна, плитка, па самим тиме и одлично пролази код маса. Дакако, као што смо истакли и раније, ово нема никакве везе са стварношћу – Либију је уништила грамзљивост која је на њу извршила агресију. Сваки метак који се данас испаљује у Триполију и Бенгазију иде на душу људима као што су Бернард-Анри Леви и други „интелектуалци“ који су учинили све у својој моћи да лидере својих држава охрабре за рат против Либије – што, како и знамо, није уопште био тежак задатак.

Либијски источни фронт

Споменули смо природу сукоба у Триполију, но што је с Бенгазијем? Тамо је ствар донекле другачија, могли бисмо рећи да сукоб на истоку има, донекле, неку идеолошку предиспозицију. Генерал Кхалифа Хафтар се наводно „отео“ контроли централних власти у Триполију те је на његову страну стало доста војника тек формиране нове либијске војске. Идеолошки он представља секуларну Либију која почиње пружати отпор исламистичкој Либији, недвојбено под утицајем сличних догађаја у суседном Египту, вероватно због тога и долази до оваквог сукоба на истоку, али не и на западу Либије.

Питање ко је заправо Хафтар је врло деликатно. За неке „либијски Сиси“, за друге ЦИА-ин човек, а аргументи постоје и за једну и другу тврдњу. Истина ће се тек показати, но у овом тренутку ситуација по „одметнуте војнике“ не изгледа баш добро – исламистичке снаге су заузеле њихову базу у Бенгазију. Уличне борбе и даље трају.

Наравно, Египат сигурно не гледа мирно на ову ситуацију. Стање у Бенгазију је од великог значаја за Каиро, а приче о успостави „емирата“ у Бенгазију могле би довести и до некакве конкретне сарадње између Каира и Хафтара.

Египат се спрема да уђе с војском?

Постоје назнаке да би могло доћи и до египатске војне интервенције – утицајни египатски бивши министар спољних послова, Амр Муса, рекао је у недељу да би Египат требало размотрити такву могућност.

Погледајмо што је рекао: „Ситуација у Либији је извор велике забринутости за Египат, либијске суседе и цео арапски свет. Микро државице, секте и екстремистичке фракције у Либији директно прете египатској националној безбедности. Позивам на широку јавну дебату како би се јавност упознала са овим ризицима и како би се створила неопходна подршка у случају да морамо употребити своје право на самоодбрану“.

Муса овде говори о нечем што Ноам Чомски воли називати „стварањем пристанка“, но он то чини посве јавно и без имало увијања, за разлику од неких који јако пазе на modus operandi властите пропаганде.

У Египту се већ ствара ратна клима – највећи приватни египатски дневни лист ал-Масри ал-Јум на својој насловници истиче: „Либија гори, а Египат се приближава војном решењу“.

Неки су оптужили Мусу за ратно хушкање тврдећи како не може позивати на такво што па чак и када конкретна претња постоји. Јавност, с друге стране, могла би бити спремнија на овакав сценарио, нарочито након што је преко 20 египатских војника убијено прошлог месеца у нападу исламиста на египатско-либијској граници.

Око 13,000 египатских радника побегло из Либије према Тунису, многи су још увек на граници и не могу је прећи. Египћани у бекству испричали су страшне приче о либијским исламистима и њиховој бруталности, што није никаква новост – 2011. је интернет био пун снимака у којима ови „револуционари“ људима режу главе с малим ножевима.

Владини извори у Каиру тврде како немају информације о припреми за рат у Либији, но поједини аналитичари сматрају како народ од Сисија очекује „чврсто вођство“ које би управо у овом тренутку требао показати.

Разбити Либију

У целој овој ситуацији стране интервенције су и више него могуће, кандидата је у изобиљу, питање је само када ће се одлучити на такав потез. Они који пак мисле да би такав потез решио ситуацију у земљи, варају се. Египат би могао кренути на Бенгази с циљем инсталације власти која не би представљала опасност за Египат. То би био такође и почетак, или можда и коначни чин, у разбијању Либије на три дела – Киренаику на истоку, Триполитанију на западу и Фезан на југу.

Ако је битка за Триполи „минијатурна“ битка за Берлин, онда би цела Либија могла постати велика битка по истом кључу – египатски напад на исток Либије могао би покренути и повратак западних снага у Триполи, с циљем контроле (окупације) ресурса. Но, када говоримо о ресурсима, исток је ипак далеко богатији.

Шта год се догодило, а у Либији ће се још пуно тога догађати, за тамошњи народ неће бити добро. Хоће ли икада прави кривци за стање у Либији – они који су покренули и они који су у потпуности подржали напад на Либију 2011. – одговарати за пропаст ове земље? Неће, већ ће вероватно допринети још и већим трагедијама за либијски народ.

(Адванце – Д. Марјановић)

Ознаке: анализа, грађански рат, Д. Марјановић, Египат, Исламисти, Либија, цтрана интервенција