Pročitaj mi članak
Пре неки дан је Кристијан Њемец (Kristian Niemietz) на блогу Института за економске послове (IEA) анализирао политичку подобност из економске перспективе. Оспорава тезу часописа Spiked да је мотивација „ПолКор“ [политичке коректности] презир према обичном човеку, и тврди да су политкоректни погледи у ствари „ситуациона добра“ (positional good).
Ситуациона добра су она која људи купују како би дали сигнал где се налазе у хијерархији друштва, тј. статусни симболи који поседника разликују од осталих. Ситуационо добро самим тим има једну чудну карактеристику: његова корист је обрнуто пропорционална броју људи којима је доступно.
Већ дуже време је јасно да изражавање одређених мишљења представља облик друштвене сигнализације, а друштвене мреже су то експлицитно и потврдиле. Особа која о друштвеним питањима има, благо речено, политички коректан спектрум ставова даје сигнал да је образована, имућна, млада, вероватно и лепа, и у додиру са друштвеним трендовима.
Али Кристијанова теорија такође објашњава још један аспект политичке коректности: брзину којом се прихваћена и прихватљива мишљења померају у екстремном правцу.
Као илустрацију користи љубитеља музике, који постаје незадовољан када сви открију бенд који он воли већ неко време, па онда крене да тражи неку групу за коју нико није чуо, као „ситуационо добро“. Када нека чудна идеја постане прихваћена, политкоректни бригадир високог друштвеног статуса мора да се истакне неком новом бригом. Он или она то чине тако што напишу текст како, упркос прогресу у борби против ове или оне предрасуде, прави рат тек предстоји у борби против расизма у етикетирању хране или недостатка трансполних лутака за децу. Нема везе ако је проблем о којем је реч небитан, или је његово превазилажење немогуће – штавише, тим боље.
За разлику од музике, међутим, овај тренд је увек једносмеран и нема повратка у центар, као кад би рецимо музички укус већине ишао путањом Led Zeppelin – Black Sabbath – Metallica – Slayer – Napalm Death. Тако отприлике мени данас звуче коментари у гласилима: неки лик ми се неартикулисано дере у уво о некаквој микро-неправди.
Још једна карактеристика овог менталног склопа је опсесија кажњавањем оних који немају довољно коректне ставове, чак и ако су њихова мишљења била норма пре пет или десет година. Волео бих да могу да изведем експеримент попут Стенфордског, где бих наградио учеснике (рецимо допамином) за кажњавање јеретика, да видим где би то завршило. Притом би се кажњавали само јеретици са једне стране политичког спектра, да бисмо установили до којег екстрема би учесници били спремни да иду у одређеном времену. Претпостављам да би могли почети да отпуштају људе због неслагања са идејама које пре 2001. нису постојале нигде на свету… оп, пардон, то се већ десило (real life).[1]
Мој проблем са левим либералима није што имају лоше идеје – у праву су што се многих ствари тиче, а ја не сматрам себе никаквим десничаром. Али у Британији и Америци либерална левица толико дуго већ има морални монопол, да је то довело да екстремизма, завело нетолеранцију другачијег размишљања, и створило огроман морални процеп између владара и осталих. А већина само жели да слуша Led Zeppelin.
Са енглеског посрбио: Небојша Малић
[1] Брендан Ајх (Brendan Eich), директор конгломерата Мозила, недавно је дао отказ под притиском медија и невладиних организација, јер је обелодањено да је 2008. дао донацију од $1000 кампањи за референдум против истополних бракова у Калифорнији.
