Прочитај ми чланакУ чланку „Кинеске тајне операције злата“ написао сам, да су бројке о величини кинеских златних резерви које се налазе у званичним документима, веома потцењене.
Према последњим подацима Народне банке Кине, резерве злата (део кинеских међународних резерви) су једнаке 2,33 хиљаде тона (шесто место у свету после САД, Немачке, Италије, Француске и Русије).
Међутим, дуги низ година, кинеске златне резерве су се делимично допуњавале кроз такозване „нерегистроване“ трансакције. Такво злато се не одражава у званичној статистици, то су некакве резерве у сенци.
Од друге половине прошле године значајно је повећан обим куповине злата путем нерегистрованих трансакција. Сходно томе, расте учешће резерви у сенци у укупним резервама злата.
Према најконзервативнијим проценама, укупан обим кинеских златних резерви је већ премашио 5 хиљада тона, а према другим проценама, одавно је премашио 10 хиљада тона, те је Кина сада прва у свету, престигавши САД (према званичним подацима, њихове златне резерве су 8133,5 тона).
Према процени стручњака, Кина своје златне резерве повећава домаћом производњом племенитог метала (прво место у свету по производњи злата), као и увозом. Штавише, увоз премашује домаћу производњу 2-3 пута, упркос чињеници да Кина не извози злато из земље.
Нико други на свету нема тако гигантски прилив злата који се таложи унутар земље као Кина.
Поставља се питање- зашто Кина тако интензивно гомила своје златне резерве? Често можете чути овај одговор- злато је стратешки ресурс, злато је „новац за хитне случајеве“.
У случају било каквог озбиљног глобалног нереда, када се неочекивано (не из економских, већ из војних и политичких разлога) сруши амерички долар и заједно с њим пропадну друге резервне валуте (евро, британска фунта, јапански јен итд.), злато ће остају једино средство плаћања виталног кинеског увоза. Логика је јасна.
Иначе, многе земље објашњавају зашто су задржале златне резерве, након што је донета одлука о демонетизацији злата на Међународној конференцији на Јамајци 1976. године.
Злато је тада деградирано у обичну робу. Амерички долар је препознат као средство плаћања. Међутим, никад се не зна шта ће се десити, шта ако он нестане у случају неког трећег светског рата? Мораћемо да се вратимо на злато као „новац за хитне случајеве“.
Међутим, временом је у први план дошла друга верзија разлога за акумулацију злата у Пекингу- смањење зависности од америчког долара.
2015. године, када је јуан добио статус резервне валуте у ММФ-у, Пекинг је имао амбиције да од јуана направи заиста међународну валуту, и чак замени јуан местом које амерички долар заузима у међународним финансијама.
Злато би требало да буде средство којим ће Пекинг свргнути долар са пиједестала светске валуте. Злато у рукама Пекинга почело је да се претвара из одбрамбеног оружја у офанзивно.
У Кини монетарне власти (централна банка и министарство финансија) не претварају јуан у племенити метал. До сада није било изјава или чак наговештаја кинеских власти да би јуан могао да постане златна валута.
Међутим, има довољно гласина да би се таква метаморфоза са кинеском валутом могла догодити. Постоји претпоставка, да Пекинг има користи од таквих гласина (а наводно их чак и подстиче), јер то повећава интересовање за јуан код странаца. Нерезиденти се психолошки припремају за чињеницу, да ће јуан неминовно постати светска валута.
Може ли се у Кини увести златни стандард? „Небеско царство“ има тако огромну количину племенитог метала, коју оне земље које су увеле златне стандарде у 19. веку нису имале ни близу. Овде стручњаци немају јасно мишљење.
На крају крајева, златни стандард је мач са две оштрице. Одржавање златног стандарда (тј. осигурање златног покрића монетарне јединице и обавезе претварања новчаница у племенити метал) је моћно средство којим се национални новац може брзо уздићи на пиједестал светске валуте. Други крај штапа је, да увођење златног стандарда прети, да државне резерве злата могу исто тако брзо испарити.
Узмимо, на пример, исти стандард злата који је успостављен на конференцији у Бретон Вудсу 1944. године. Формално је био на снази до 1976. године (пре Јамајчке конференције), тј. 32 године, али реално, не више од десет година.
Почетком 1960-их, Сједињене Државе су имале трговински и платни дефицит по први пут од Другог светског рата. Дефицит је покривен доларима, што је изазвало повећање масе „зеленог папира“ ван „Новог света“.
Почела је конверзија „зеленог папира“ у „жути метал“ од стране других земаља. Шездесете су биле време брзог топљења златних резерви САД (на почетку те деценије премашиле су 20 хиљада тона). А када је резерва пала испод границе од 10 хиљада тона, 15. августа 1971. године, тада је амерички председник Ричард Никсон гласно објавио, да је размена долара за злато „привремено обустављена“.
Размене више није било, а златно-доларски стандард је свечано послат у свет на Конференцији на Јамајци у јануару 1976-те.
Вратимо се данашњој Кини. Моја верзија убрзане акумулације државних златних резерви је следећа. Пекинг би могао да одлучи да уведе златни јуан, али са једним циљем- оштро пребацити потражњу учесника на глобалном девизном тржишту са америчког долара на кинески јуан (узгред, могуће је да ће до тада јуан већ бити дигиталан- Кина је данас „испред од остатка” у промовисању дигиталне валуте централне банке).
Кинески златни стандард ће трајати само онолико колико је потребно, да се амерички долар уништи као светска валута. По мом мишљењу, ово можда неће трајати више од месец дана. Након колапса америчког долара, размена кинеске валуте за „жути метал“ биће одмах заустављена (буквално дан након пада америчког долара).
Наравно, након овога би идеално за Пекинг било, да се постигне међународна конференција у духу конференције на Јамајци 1976. године, на којој би сви учесници гласали за увођење стандарда папир-јуан.
„Колективни Запад“ ће се после колапса долара коначно испумпати као балон, али по инерцији и даље може да се одупре Кини, и бојкотује њене иницијативе у монетарној и финансијској сфери. Међутим, овде већ улазим у зону фантазије, па се враћам на оно у шта сам сигурнији. Наиме, на верзију да Кина повећава златне резерве како би јуан постала светска валута.
Још једно питање које многе брине- зашто Пекинг крије праве размере гомилања златних резерви? — Одговор се може наћи у чланку „Кина готово сигурно поседује више златних резерви од Сједињених Држава — ево зашто је то важно“.
Аутор чланка, Доминик Фрисби, пише: „Било да се ради о 10, 15 или 30.000 тона, Кина неће моћи да прогласи тако велике резерве. У сваком случају не још, јер ће изазвати нежељено повећање и јуана и цене злата, а владине девизне резерве од 3,2 трилиона долара биће девалвиране.“
Рос Норман, извршни директор „Металс Даилy-а“, о разлозима за брзу акцију Кине каже, да ће јачање валуте као резултат такве подршке резервама бити контрапродуктивно. Он објашњава, да ће то смањити конкурентност кинеског извоза.
Међутим, очигледно је, да ће Пекинг пре или касније морати да открије свој адут у виду гигантске државне резерве монетарног злата. Доминиц Фрисби закључује свој чланак на следећи начин: „Ако Кина одлучи да користи новац као оружје, као што су то учиниле САД, све што треба да уради је да прогласи своје златне резерве, можда чак и делимично да подржи јуан са њима.
У једној фази се говорило о дигиталној валути централне банке која би била делимично подржана златом. У овом случају, необезбеђен западни новац ризикује да изгуби значајан део своје куповне моћи.
Подржавање западног папирног новца барем делимично златом би значило оштру ревалоризацију злата навише – до десетина хиљада. То је адут који тренутно има Кина са својих 20 година непрекидног нагомилавања. Онај ко поседује злато поставља правила.
Дакле, Кина спрема удар против Сједињених Држава. Само овај удар није војни, већ валутни. „Златно оружје“ Пекинга против Америке може бити много ефикасније од нуклеарног оружја.
Путин: У Појасу Газе и целој Палестини сада се дешавају ужасне ствариhttps://t.co/zXEar0ppD6
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 17, 2023
