(Фонд стратешке културе)
За својевољно повлачење Вашингтона од учествовања у решавању низа међународних проблема, уз пребацивање тих проблема на савезнике којима се дају одговарајућа америчка овлашћења, а које је изазвано „империјалним прегрејавањем“ (imperial overheating  – стање у коме се, према Полу Кенедију, због претераних оптерећења нађе свака империја – пре или после), постоји лоше прорађено образложење.

У Белој кући уопште нису склони да западају у изненадне пориве самоизолације, већ им је драже да свакој ситуацији приђу конкретно, ослањајући се при том на тренутно популарну концепцију „паметне власти“ (smart power), чија појава сасвим довољно сама по себи говори о томе да су исцрпљени сви досадашњи извори снаге САД-а… Време када су Сједињене Државе без поговора  представљале вођу, од владалаца америчком  империјом захтева велике интелектуалне напоре.

На званичном нивоу назив те концепције први пут се чуо из уста Хилари Клинтон, када је говорила у Сенату 13.01.2009, пре него што је озваничена њена кандидатура за дужност државног секретара. Хилари Клинтон је позивала да се ради очувања вођства Америке у свету користи „паметна власт“ имајући у вези са тим у виду цео комплет средстава који постоје у САД: „дипломатска, економска, војна, политичка, правна и културна, – бирајући потребно средство, или више њих, за сваку конкретну ситуацију“.[1]

Идеја о „паметној власти“ је настала развојем  концепције „еластичне“ или „меке власти“ коју је 1990.године  формулисао харвардски професор и политичар Џ.Нај, који је успео да буде и председник Националног обавештајног савета и кандидат за помоћника за националну безбедност  у тиму Џ.Керија, који је у своје време изгубио на председничким изборима. Њихова блискост указује да нови државни секретар са још више ентузијазма од оног који је поседовала Х.Клинтон искориштава предлоге свог бившег сарадника.

2004.године идеје Џ.Наја су у потпуном облику формулисане у књизи „Мека власт“  («Soft Power»)[2]. Често се тај метод назива и „мека снага“. Главна Најева идеја је била да циљеве које су себи поставиле Сједињене Државе, а који се односе  на остатак света постижу  „привлачењем“, а не принудом. Одатле и потреба да се као инструменти спољне политике користе социо-културне и политичке вредности. Субјект доминације „мора да буде привлачан на свим пољима  и да другима предлаже свој пример као оријентацију за развој“.

Та теорија се допала Вашингтону и она се понегде активно користила, на пример у „обојеним револуцијама“  и у току „арапског пролећа“, али се испоставило да је недовољна зато што се њен ефекат временом  растеже и није увек довољно видљив. Осим тога – нико није имао намеру да се лиши своје „чврсте власти“  која је за ослонац имала силу.

Тада је Нај предложио да се обе концепције обједине као „паметна власт“. 2006.године познати истраживачки центар CSIS је организовао двопартијску комисију (Bipartisan Commission on Smart Power), на чијем су челу били Џозеф Нај и „неоконзервативац“ Ричард Ермитеџ.  Та комисија је 2007. изашла са рефератом „Боље паметна, него несигурна Америка“[3]у коме су дате основе преуређења светског поретка према снази коју  је Америка у то време још поседовала.

Концепција „паметне власти“ је теорији „меке власти“ додала стратешку усмереност.

Њен лајтмотив је потреба за избалансираним спојем ресурса које  поседују оба типа власти – и „мека“ и „чврста“.  Наравно да се и пре знало шта је то политика „бича и камџије“.  А у самом освиту америчког империјализма још  је председник Теодор Рузвелт покушавао да ту политику одене у фине формулације, понављајући: „Говори фино, али нека уз тебе   увек буде тољага“.

Заслуга савремених теоретичара је у детаљној проради и операционализацији тих, све у свему, свима јасних ствари. Концепција „паметне власти“  није само синтеза меке и чврсте власти (на пример, спој механизама јавне дипломатије и војних интервенција), већ заједно са тим  и нова философија узајамних односа са другим државама. Њен смисао је у томе да лидерска позиција САД треба да се остварује не преко самосталног решавања међународних проблема, већ организовањем заједничких дејстава. Тако је Америка урадила, на пример, у току либијског рата, а експерти су то назвали „лидерство иза туђих леђа“[4].

„Америка треба да научи да ради оно што други желе, али не могу, и то да се ради заједнички“ – написано је у документу. У новом прилазу такође може да се осети подела појма лидерства на два елемента: на просторно (контрола територија) и функционално (вођство у решавању проблема планетарних сразмера).  САД су спремне да се у свим најбитнијим питањима међународног живота  одрекну дела просторног лидерства ради очувања функционалног. Другим речима – уступајући количину желе да задрже квалитет.

Концепција „паметне власти“  подразумева и чињеницу да се у савременом свету најважнији ресурси поново деле, и да се појављују нови центри моћи.Пирамидални систем света са хијерархијском структуром се замењује сложеном паучином играча на различитим нивоима. Хијерархија међу њима и даље постоји, али није тако чврсто формализована као до сада, и у многоме подсећа на свет какав је био у Средњем веку.

Најутицајнији у том свету је онај  ко је укљученији у разгранате и узајамно повезане мреже.  Како је констатовала професорка Ен-Мари Слотер,  која је и сама учествовала у раду на „паметној власти“, „држава са највећим бројем веза ће представљати централног играча у том свету, биће у стању да одређује светски „дневни ред“ и да обезбеђује иновације и стабилан развој“.[5] 

Њој припада и идеја формирања „лиге демократија“, својеврсне над-империје на федералним принципима, чији чланови заједничким напорима треба да управљају светом. За време Б.Клинтона је, на иницијативу Мадлен Олбрајт[6],  чак и извршено оснивање једне такве алијансе, али се она није развила. Између осталог и зато што САД у том тренутку још нису биле спремне да озбиљно деле овлашћења за управљање светом чак ни са најближим савезницима. Али – време их је неумољиво усмерило према том задатку.

Према концепцији „паметне власти“ Б.Обама је већ 2010.године у објављеној Стратегији за националну безбедност изјавио да су Сједињене Државе присталице вишестраног (читај: заједно са најближим савезницима и сателитима) решавања свих светских проблема и међународних  конфликата.[7] Документ је гласио: „…морамо да признамо да ни једна нација, ма колико да је јака, не може сама да се супротстави глобалним изазовима.“

При том постоји спремност да се бреме одржавања светског поретка  постулира  не као  пут према демократизацији односа у свету, већ као метод за очување  „америчког вођства“ у свету под новим условима, наравно –  „на бази заједничких интереса и узајамног поштовања“. Овакво „привлачење“ претпостављало се да треба да почне од „најближих пријатеља и савезника – од Европе до Азије и од Северне Америке до Блиског Истока“, међу којима су именовани Велика Британија, Француска и Немачка.[8]

Активни прелаз на такву политику јасно је уочен почетком другог председничког мандата Б.Обаме. У том смислу значајно је иступање потпредседника САД Џозефа Бајдена на међународној конференцији о безбедности, одржаној у Минхену у фебруару ове године. Он је потврдио да се пажња САД пребацује на Азијско-Тихо-океанску регију и позвао европске савезнике на већу активност у тој зони „уз неизмењену подршку САД“. Он уверава да ће „Европа остати међаш нашег привлачења у светске послове и катализатор глобалне сарадње“.[9] 

Европске вође је убеђивао да до активнијег пребацивања  САД на Азијско-Тихо-океанску регију и друге регионе света долази „не на терет Европе“ већ да то одговара баш европским интересима. Џо Бајден  је такође говорио о подршци Сједињених Држава демократским државама у Југоисточној Азији, Јужној Америци, Африци јужно од Сахаре, Блиском Истоку. Пошто је тако означио полагање права  на поново успостављене америчке сфере утицаја, сам тај појам је Џ.Бајден, како је и у реду, осудио, али је то учинио на врло значајан начин.

Изјавио је да Америка не признаје ни једној држави право на „поседовање утицајних сфера“ и то повезао са непризнавањем независности Абхазије и Јужне Осетије. А то значи, да своје позиције на Кавказу, одмах уз каспијску нафту, САД не намеравају никоме да уступе и да постсовјетски свет настављају да разматрају као геополитички простор, до чије консолидациј никако не сме да дође.

У Европи Бајденова излагања оцењују као пријаву за прерасподелу утицајних сфера. Немачки Die Welt  је написао: „Европљани су упозорени да убудуће ништа неће бити у облику на који смо навикли. Са НАТО или без те организације Вашингтон више не може да их заштити од последица слабљења своје лидерске  улоге и дезоријентације. Нови светски поредак продубљује ту болест, које се одређује као „империјална пренапрегнутост“ (imperial overstretch). Истовремено се у регији Тихог океана  формира нова равнотежа, тако да ће без војно-поморске, војно-ваздушне и кибернетске снаге Америке  бити врло компликовано на било који начин се одупрети кинеској Средњој империји.“  Како сматра  Die Welt,  Џо Бајден је добио задатак да „повуче за собом Европљане на пут ка Тихом океану и да их истовремено упозори да Америка сама више нити је у стању, нити хоће да носи терет одржања светског поредка“.[10]

Смер према делегирању овлашћења савезницима или вазалима се назире и у излагању „Ситуација у земљи“ које је Б.Обама прочитао у Конгресу 12.фебруара, и у коме  је изложио приоритет своје политике у другом периоду своје власти.

Пошто је главни ослонац направио на решавање најхитнијих социјално-економских проблема  са којима се Америка суочава, председник је саопштио да ће у току године да се из Авганистана у отаџбину врате 34 хиљаде америчких војника. „То повлачење ће да се настави, и крајем следеће године  наш рат у Авганистану ће бити завршен“ – уверава Обама.

Затим, како се то види из поруке, САД  неће у иностранству водити ратове  са терористима: „…да бисмо се супротставили тој претњи нема потребе да десетине хиљада наших синова и ћерки шаљемо у иностранство или да окупирамо друге земље. Уместо тога ми треба да помажемо земљама као што су Јемен, Либија и Сомалија, да самостално осигуравамо своју безбедност и да помажемо савезницима који се боре са терористима, као што се то дешава у Малију“.[11]

И тако: рецепт је пронађен: „Баш као у Малију!“  односно – од сада ће САД тежити да се за њихове интересе боре други, као што је „освајач  Тимбуктуа“ Франсуа  Оланд, а самима се више допада да се баве послом „лидера  иза туђих леђа“.

(Наставиће се)

Ознаке: америчка империја, Дмитриј Минин, мека власт, Пол Кенеди, САД, Хилари Клинтон