Pročitaj mi članak
Концентрација пропаганде – све мања конкуренција и све већа моћ медијских корпорација у САД-у.
1983. године око 50 корпорација је контролисало већину медија који емитују вести у САД-у.
Данас се тај број смањио на само шест изузетно моћних медијских корпорација. Оне контролишу већину онога што амерички грађани слушају, гледају и читају.
Поседују ТВ станице, филмске студије, новине итд Једине компаније које им се постепено придружују су онлине компаније попут Мајкрософта, Јахуа и Гугла, с обзиром да људи све више и више користе интернет. Без обзира што никада није постојао већи избор садржаја, власништво никада није држало мањи број људи.
Шест корпорација које владају медијима у САД су: Time Warner, Walt Disney, Viacom, NewsCorp Ruperta Murdocha, Walt Disney CBS i NBC Universal. Али и оно мало што не контролише ових шест корпорација се све више концентрише у све мањи број руку. Шест корпорација су дословно у могућности да програмирају умове Американаца који су под утицајем њихових медија. Зато се у основи реч програм не односи на садржај који се нуди него на програмирање ума корисника.
Куповина и спајање компанија се непрекидно наставља. Comcast је купио NBC, самим тим је и власник Universalа. Walt Disney има сопствене кабловске канале за децу, али су и власници ABC-а. CBS је део Viacom који је такође власник МТV-а. Иако постоје организационе разлике, власник је један.
1983. око 50 корпорација је доминирало америчким медијима. Од тада се владавина над медијима концентрисала међу све мањим бројем владника. До 1983. највеће уједињење медија икада вредело је 340.000.000 $. 1987. број компанија је смањен на 29. 1990. број се смањио на 23. 1997. је било само 10. 2000. уједињење АОL-а и Time Warner-а је вриједило 350 милијарди долара и било је више од 1000 пута веће него највеће уједињење / куповина 1983.
NewsCorp Руперта Мардока управља Fox News-ом, али поседује и Wall Street Journal, а такође поседују и многе медије у Енглеској, Аустралији итд. Мaрдокова империја се фокусирала на неоконзервативну пропаганду. Time Warner је преузео CNN. Оснивач CNN-а Тед Тарнер јавно признаје да нема никакву контролу над више CNN-ом. CNN се претворио у тзв. „infotainment“ канал, у преводу канал који вестима забавља.
Очигледно је да ове корпорације путем својих медија неће da говорe оно што им није у интересу. Медији у САД-у и широм света су постале компаније које послују да би профитирале. А што је већа публика, то је већи новац. Ове велике корпорације неће ништа учинити што би могло да угрози њихов однос са онима који рекламирају своје производе као што су велике фармацеутске компаније које троше милијарде долара на рекламу. Корпорације ће увек исказивати и заступати интерес власника.
У „класичним“ вестима попут дневника, све је мања минутажа посвећена озбиљним вестима, убацује се све више спорта, ту су и вести о познатима. Све се прилагођава групама гледалаца на основу година. Вести највише гледају старији људи и стога се тада највише убацује реклама за лекове. Фармацеутске компаније сматрају да је то њихова највећа циљна групација и стога највише улажу у рекламе током вести.
Пре 1927-е године су радио-станице биле регулисане од стране Министарства за трговину САД-а. Са законом (Federal Radio Act) из 1927-е, национализовани су ваздушни таласи и настала је Федерална радио комисија, касније именована FCC (Федерална комисија за комуникације).
Закон из 1934-е године (Communications Act) је био почетак настајања правила о комуникацијама која важе и данас. Настаје ФЦЦ. Telecommunications Act (Закон о телекомуникацијама) из 1936. године је утицао на тзв. повезивање власништва над медијима. Сматра се да је тада убијена „слободна реч“ у САД-у.
Наводно је циљ био створити конкуренцију међу медијима, али заправо је дошло до првих великих уједињења, настао је тренд који и данас траје. Купљено је преко 4000 радио станица, а власништво над ТВ станицама никад није било у мањем броју руку. Ове податке је Влада почела да сакупља 1990-е.
Telecommunications Act 1996, Закон о телекомуникацијама, је смањио рестрикције у вези уједињења медија. Оваква дерегулација је омогућила да што мањи број корпорација поседује што већи број медија. Обични грађани који су свесни ситуације сматрају да тај тренд не доноси ништа позитивно, али богати власници медија се наравно не слажу са тим.
Но, велики део Американаца уопште не размишља о овоме. Американци просечно гледају ТВ 153 сата месечно. Штавише, појављују се психички и физички симптоми такозваног „повлачења“, као кад се престане пушити или узимати неки лек, код многих Американаца – ако не гледају или не слушају нешто, почињу ови симптоми.
Вести су се претвориле у забаву, док све мањи број људи контролише све више и више медија, све већи број Американаца постаје зависан од ТВ-у и другим медијима.
Поставља се питање да ли Американци верују тзв. мејнстрим медијима (главним, ударним медијима). У последњих неколико година, и поред симптома зависности, гледаност драстично пада. Никада није био већи број Американаца који не верују мејнстрим медијима. Чини се да се стварају две групе грађана. Једна која не верује онима који презентују вијести и они који гутају све што им се стави пред очи и уши.
Алтернативни медији доживљавају прави процват у последњих неколико година. Мејнстрим медији губе кредибилитет невероватном брзином и Американци траже друге изворе да би сазнали шта се догађа. Стога сумејнстрим медији често присиљени да преносе вести које у другим околностима не би, да би некако вратили своје гледаоце, слушаоце и читаоце.
Један од најдрастичнијих примера је CNN. Постоје подаци да у ударном термину од 20 сати CNN има и испод милион гледалаца. За једну компанију која се 90-тих сматрала симболом врхунског новинарства, та бројка је срамотна.
Након што је њихова новинарка Амбер Лион јавно рекла да се многи прилози на CNN-у праве на основу тога ко је платио највише, попут неких „земаља-нафташа“, када су цензурирани њени прилози о Бахраину, CNN је пао на још ниже гране. Али не само они.
Данас са сигурношћу можемо рећи да у САД-у постоји значајно напуштање мејнстрим медија у корист алтернативних. Мејнстрим медији никада не говоре о деиндустријализације Америке, о стварним бројкама незапослених и сличним темама, али људи то виде у свакодневним животима и покушавају наћи одговоре. С обзиром да их мејнстрим медији не дају, људи траже одговоре на другим местима. Понеки новинари попут Амбер Лион „пробију“ зид ћутања, али постоји јасан кодекс у мејнстрим медијима што се може рећи, а шта не.
Канали који емитују вести 24 сата морају некако испунити програм. Стога се често могу чути изјаве тзв. „Експерата“ који често то и нису. Има пуно говора о стварима које су небитне или се неке теме обрађују на основу „рекла-казала“, што почиње да личи на гласине које се могу чути на улици, а нико не зна да ли су стварне. Многи Американци сматрају да је Fox News шампион у производњи таквог програма.
Све више је јасни како 99% Американаца не гаји никакве симпатије према 1% оних који контролишу медије. Покрет Occupy Wall Street је дуго времена био једна од главних тема у америчком друштву, али медији су их приказивали као дугокосе беспосличаре и то је увелико смањило утицај овог покрета.
Што се тиче извештавања о ратовима, многи доживљавају ове вести као да долазе из Холивуда, као да је све акциони филм. Дуго времена се нису смјеле приказивати снимке мртвачких сандука у којима су се враћали амерички војници из Ирака. Америчка влада је сматрала да би то негативно утицало на слику која се стварала о том рату.
Многи Американци нису ни знали где је Ирак, али за њих је била важнија прича о америчким војницима у Ираку, о тзв. херојима. Администрација Буша је рат приказивала као рат за слободу. Није се говорило да су трупе у Ираку добрим делом присутне да се стабилизује ситуација и контрола извоза нафте.
Такође се у медијима у САД-у не показује какве последице стварају одређене војне акције попут деловања бесплатних летелица и слично. Штавише, могло би се рећи како многи новинари звуче као да су представници Пентагона. Не тако давно, за време рата у Вијетнаму, било је много независних новинара и то је имало велики утицај на амерички народ.
Када су ратови у Ираку и Авганистану у питању, ситуација је потпуно другачија. Против рата у Вијетнаму је било много протеста, што није баш случај у новије време. Сада се на ТВ-у не види што се дешава на ратишту као 60-тих година. Циљ је да све изгледа као да је „чисто ратовање“, најчешће вођено електронски, попут видео игре.
Очигледно је да је почела жестока „борба“ између мејнстрим и алтернативних медија у САД-у. Медији говоре једно, реалност показује друго. Неминовно је да ће мејнстрим медији постати диносауруси ако се не буду прилагодили гледаоцима. Још увек велики део гледалаца верује у оно што им говоре мејнстрим медији, али у односу на пре неколико година, тај број је знатно мањи. Какав ће бити резултат на крају? То ће одлучити сами Американци.
(Адванце, presstv.ir)
