Питање око којег не престају дискусије у Немачкој гласи: смеју ли лекари да помогну неизлечивим болесницима да умру – ако ови то од њих затраже? Предлог новог закона је изазвао нове расправе, и нове коментаре у штампи.

Пасивна еутаназија је ускраћивање мера усмерених на спасавање живота. То смеју да учине само лекари, на пример, искључивањем апарата за вештачко дисање – ако је то у складу са вољом пацијента. Они, међутим, за сада не смеју да практикују активну еутаназију, односно, да пружају помоћ при самоубиству. Када је о томе реч, правна ситуација је замршена. Тако, на пример, члан породице болесника који жели да умре сме тој особи да стави на располагање превелику дозу таблета за спавање. Али, када болесник попије таблете, породица мора да позове дежурну лекарску службу да не би била оптужена за ускраћивање прве помоћи. Због тога многи Немци који желе да прекрате себи муке одлазе у Швајцарску где нормално раде организације за помоћ при умирању.

Сада група посланика Бундестага жели да измени одредбе Грађанског законика тако да лекари смеју да – под одређеним условима – директно помогну пацијентима да крену путем без повратка. „Желимо да омогућимо људима који тешко пате да достојанствено умру“, рекао је један од тих посланика и потпредседник парламента Петер Хинце. Ова врста еутаназије би према новом предлогу остала у искључивој надлежности лекара и организације за помоћ при умирању би биле забрањене. Немачка лекарска комора је већ пренела да се противи том пројекту а синдикат лекара – да пацијенти обично не желе да умру ако им се објасни како је могуће умањити њихове болове.

„Дати смрти оно место које јој припада, јер без ње нема живота; вратити смрт у свакодневицу уместо да представља табу – то захтева храброст, снагу и политичку вољу да се инвестира у помоћ при умирању“, пише лист Тирингише ландесцајтунг (Вајмар): „Тако се то ради и у палијативној медицини. Посланици Бундестага су са својим предлогом на правом путу.“ Лист Хановерше алгемајне цајтунг (Хановер) сматра да је „занимљиво то што две стране у овој дискусији нису подељене према страначкој припадности. Руководство Демохришћана, када је реч о помоћи при умирању, гаји одбојан став и оријентише се према позицијама две цркве. Али, хришћани могу заузети и друкчије позиције, што је показао управо пример демохришћанског политичара Петера Хинцеа: овај евангелистички пастор се прикључио иницијативи која жели да дозволи лекарима да пружају помоћ при самоубиству.“

Коментатор листа Везер курир (Бремен) налази да су „цветови немачког федерализма постали гротескни до те мере да више нису достојни правне државе. Посебно апсурдан пример је хаотична правна ситуација када је реч о еутаназији. Ако један лекар у Бремену одлучи да свом на смрт болесном пацијенту помогне да се убије, мораће да се суочи са правним последицама. С друге стране, његовом колеги у Баварској такав поступак није забрањен. Док лекари у неким савезним државама смеју да одлучују слободно, према сопственој савести, неке лекарске коморе забрањују сваки облик еутаназије. Тако стриктна правила воде ка ситуацији у којој многи лекари из страха од могућих последица неће да учине оно што сматрају исправним. А то је фатално за однос поверења између лекара и пацијента.“

Призор из једне установе у Швајцарској – тамо је еутаназија дозвољена

Нирнбергер нахрихтен (Нирнберг) има следећу поруку: „Онај ко стварно жели да омогући људима да достојанствено умру, не би смео да их тера да могућност за то траже у иностранству, или да траже од пријатеља да им помогну при самоубиству. Јер, за пријатеља је то такође велико психичко оптерећење. А управо то оптерећење стварају велики делови ЦДУ који жече да забране еутаназију.“ „Свако би требало сам да се побрине за јасну ситуацију када је реч о жељи за самоубиством“, пише дневник Рајнпфалц (Лудвигсхафен): „Иначе су могуће одлуке које се доносе из лажног саосећања или чак похлепе. Важно је да се са члановима породице, пријатељима и лекаром разговара о завршетку живота и да пацијент разјасни како гледа на то – то ће помоћи да га, када он једном саопшти тешку одлуку, сви схвате на исти начин. Ни закони ни пресуде не смеју да одузму људима могућност да одлучују о сопственом умирању и смрти.“

Занимљиву регионалну перспективу доноси лист Ноје вестфелише (Билефелд): „Сваког дана лекари и медицинско особље у нашој области прате неизлечиво болесне људе на последњем путу – оном који води у смрт. Управо у Вестфален-Липеу је такозвана палијативна скрб далеко узнапредовала. У другим деловима Републике треба тек да дођу до тог ступња. Када болови, гушење, страх и очајање више не могу да се контролишу, човек мора имати могућност да задржи достојанство. Последње средство, палијативни седатив – смиривање болова тако јаким средствима да мора да се узме у обзир и смртни исход – може да отклони очај и постане неопходно решење, ако то пацијент жели. То није помоћ при умирању, то је добробит за пацијента у смислу лекарског етоса. Али, има и ситуација у којима пацијенти желе да умру и пре наступања сасвим безизлазне ситуације. Ту је лекарима заиста тешко да помогну. Помоћ при одговорно изведеном самоубиству није кажњива, али Лекарска комора сматра да она није задатак лекара. Тек почињу дискусије о томе да ли је то заиста тако.“

(Дојче веле)

Oznake: Dojče vele, doktori, eutanazija