(rt.com)

Либијска централна власт за сада не успева да потврди свој ауторитет над земљом, сахрањен у необузданим размирицама и безакоњу које би могло да доведе до грађанског рата.

Пропали пуч, који је кулминирао прошломесечном отмицом либијског председника владе Али Зејдана, показао је очигледан недостатак ауторитета централне владе. Безакоње је постало свакодневна одлика живота, стране амбасаде су мета напада, ривалске милиције и огранци Ал Каиде боре се за власт, а границе земље су порозне и ван контроле владе.

У другом симболичном ударцу, федералистички покрет у источном региону Киренаика прогласио је аутономну регионалну владу. Овај регион, познат као Барках, био је колевка побуне против Муамера Гадафија а историјски је маргинализован, упркос томе што је генератор економске активности, са 80 одсто доказаних резерви нафте Либије и неколико стратешких лука и рафинерија нафте на својој територији.

О аутору

Нил Боуви је политички аналитичар и фотограф који тренутно живе у Куала Лумпуру, Малезија.
Доступан вам је на Твитеру https://twitter.com/NileBowie и преко [email protected]

Народ Баркаха тражи аутономију и федерализам за борбу против политичке и административне маргинализације од стране централне владе у Триполију, која одбија да призна аспирације региона на самоуправу, а раније је упозорила да ће снажно одговорити на покушаје да се одвоји.

Федералистичке милиције и племена су блокирали активности у лукама и нафтна поља на истоку, захтевајући већи део политичке моћи и прихода од нафте, а ефективно срубљују либијску производњу сирове нафте на око 10 одсто њеног капацитета од 1,25 милиона барела дневно. Блокада кошта земљу око 130 милиона долара дневно, додајући постреволуцијској економској стагнацији.

Централна влада, као и влада пре ње која је била подржана са запада, спектакуларно је пропала у стварању инклузивне владавине која ће дати кључним регионалним странама репрезентативни удео у сопственом развоју.

Поделе између секулариста и исламиста постају додатно утврђене у триполијском парламенту, израда постгадафијевског устава касни месецима, не постоји истрага о смрти више од 30 000 Либијаца током сукоба 2011, и нема процеса помирења који помаже држава о коме се може говорити. У светлу ових бедних неуспеха, лидери и политички покрети у провинцијама Киренаика и Фезан виде хегемонију неспособног Триполи-центричног политичког естаблишмента као обележје Гадафијевог доба које је остало непромењено.

Од револуције до дисолуције
У 2011, САД и њени НАТО савезници видели су прилику да свргну Гадафија у корист режима испуњеног бирократама са европским двојном држављанством. Чланице НАТО-а лукаво су одиграле хуманитарну карту усвајајући извештаје о кршењу људских права састављене од либијске опозиције (која је постала постгадафијевска влада), од којих је већина и даље тешко редигована и није дата суду јавности.

Ови извештаји легитимизовали су резолуцију УН, коју НАТО земље тумаче као карт-бланш овлашћење да насилно промене режим, што је кулминирало бомбардовањем насељених места, потпуним разарањем инфраструктуре на неким местима, и поплавом оружја у земљу са разним овлашћеним милицијама који су данас постале прави наследници власти.

После неуспеха да разоружа те милиције, влада у Триполију је почела да плаћа бивше побуњеничке групе у покушају да их интегрише у државне снаге безбедности. Милиције се не састоје од обучених војника у већини случајева, они су обични цивили који су узели оружје у руке. Иако делују у полузваничном својству, њихова двосмислена оданост држави указује на то да су они плаћени да не праве проблеме.

Јасно, проблем је и даље ту. Милиција и са Ал-Каидом повезане групе су извеле десетине убистава високорангираних војних и полицијских особа,  док се хиљаде затвореника држе у незваничним тајним затворима широм земље. Тамнопути Либијци пореклом са југа земље и из градова као што је Таварга и даље бивају прогањани због сумњи да су остали лојални Гадафију.

Британске обавештајне процене тврде да либијска влада контролише само 20 од 400 складишта оружја у земљи, а око 3 000 ручних противавионских ракета које могу да се користе за оборање цивилних авиона и даље недостају.

Русија је недавно указала на опасност која прети од 6 400 барела лоше чуваних погача уранијума откривених у близини некадашњег Гадафијевог упоришта Сабха, на које су групе из Ал-Каиде бациле око.

Стране које највише сносе одговорност за ову ситуацију су страни подржаваоци ових либијских побуњеника који су отворили Пандорину кутију екстремизма омогућавајући милицијама да збаце Гадафија, доприносећи даљем охрабривању терористичких група у Малију и Нигерији, када оружје из Либије крвари на  југ .

Фотка:   Становници Бенгазија се окупљају на месту експлозије аутомобила на паркингу школе која се користи као изборна канцеларија,  26. октобра 2013. (Фото АФП)

Да ли је федерализам решење ?
Данас би било опасно за Либијаца да оглашава чињеницу да је живот био много стабилнији и сигурнији под Гадафијем – што је очигледна истина. Током недавног говора у Генералној скупштини УН, председник Обама је тврдио да „тиранин није могао да убије свој пут назад на власт“, као резултат операције НАТО-а у Либији. Тачније, један тиранин је замењен са хиљадама терориста који не презају од убистава да би дошли на власт.

Западне корпорације и владе превиделе су либијску сложену племенску и етничку демографију и веровале су да ће им подршка побуњеницима и довођење прокси владе на власт омогућити да добију уносан преференцијални приступ огромним слатководним изданима и резервама нафте, највећим у Африци.

Како је либијска нафтна индустрија скоро па престала са радом, јасно је да је овај план у потпуности пропао.

После отмице Абу Анас ал-Либија са улица Триполија, милиције све више виде владу као сателита САД. Ово је погоршано молбом председника владе Алија Зејдана за подршку Вашингтона после његове отмице и ослобађања.

Данашња ситуација у Либији може се веома веродостојно погоршати у компликован грађански рат између десетина странака које покушавају да спроведу своју визију како би земља требало да се покрене.

Утицајна племена која су се кроз историју супротстављала италијанском фашизму и колонијализму у Киренаики позвала су на модернизацију и поновно усвајање устава из 1951, који ће омогућити федерализам, и на тај начин, знатно већу аутономију за сваку од три провинције Либије.

Уставотворна скупштина је формирана у октобру – већ неколико месеци касни – оптерећена израдом постгадафијевског устава.

У складу са прелазном мапом пута који је усвојила прелазна владе у мају 2011, мандат садашње владе у Триполију ће истећи 8. фебруара 2014.

Неспровођење новог устава до тада ће или натерати Триполи да продужи свој мандат – потез који се доживљава као врло непопуларан – или ће потенцијални вакуум-сценарио покренути низ догађаја који би могли да доведу до грађанског рата и распада.

Могућа сецесија Киренаике би била економска катастрофа за регионе Триполитанију и Фезан, и била би претеча оружаном сукобу који би омогућио терористичким милицијама да ојачају свој ауторитет и утицај.

Пре Гадафијевог преврата 1969, Либија је била у савезном оквиру и омогућавала систему да врати озбиљну и додатно оснажену званичну структуру политичке власти у сваку покрајину, што би регионима омогућило  јачање контроле и међусобну сарадњу у сузбијању утицаја радикалних милиција.

Када се измењен устав једном ратификује, Либијци ће гласати на председничким изборима одржаним после тога, а враћање федералног система је најсигурнији начин да се осигура повратак на некакав привидан ред.

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић

Ознаке: АЛ Каида, Али Зејдан, грађански рат, Исламисти, Киренаика, Либија, Триполитанија, федерализам, Фезан