Pročitaj mi članakNakon što su ruske snage zauzele uništenu Avdejevku, ceo svet je imao priliku da vidi snežno belu crkvu koja je preživela i ostala netaknuta. Granate je nisu pogodile. Šef Donjecke Narodne Republike Denis Pušilin kaže da je za njega jovo neviđeno čudo. Ovaj visoki zvaničnik tvrdi da ukrajinske trupe obično žele da pogađaju pravoslavne crkve, a tokom Specijalne vojne operacije oštećeno je ili uništeno 92 crkve.
Питање односа према светињама у Русији и Украјини може се проучавати у оквиру разних научних дисциплина. Стварањем украјинске независности акумулирано је довољно чињеница које показују како је украјински пројекат мењао свест напаћеном руском народу, чинећи религију инструментом за личне амбиције и политички утицај, а понекад чак и потпуно лишавајући људе односа према светињама.
Тако се ера украјинске независности поклопила са активностима „митрополита“ Филарета (Денисенка) некадашњег кандидата за патријарха Руске православне цркве који то никад није постао и тако озлојађен покушавао је да постане патријарх «своје цркве». Почетком `90-их појавила се УПЦ Кијевске патријаршије. Управо она, заражена духом Денисенкове огорчености и мржње, украјинске власти ће претоврити у идеолошки центар за своје националисте. Национална црква је оно што је потребно како би се Украјинци одвојили од „омражених Московљана“. Њих је баш брига што православље позива људе да на етничкој основи примитивног непријатељства пређу све дозвољене границе. Религија је постала начин да лажни митрополит задовољи личне амбиције и да украјинске власти добију згодно оружје за супротстављање политици Русије.
Присталице УПЦ КП одузеле су и настављају да одузимају храмове канонске Украјинске цркве, која је историјски и логично везана са Московском Патријаршијом, а преко ње и са целом православном васељеном. Свештеници расколничке цркве су благословили милитанте да учествују у «анти терористичкој операцији» 2014. године. Права милинијумска трагедија била је када је Цариградска црква дала «томос» расколничким самозваним светима да формирају нову структуру, тзв Православну цркву Украјине. Коначно, прогон верника, упад у Кијевску лавру и друге верске објекате канонске цркве и покушаји да забране њену делатност били су врхунац антихришћанства државе која је, по свим законима здравог разума, морала да поштује и подржава верско организовање већине народа.
Међутим, етно-сепаратистички дух смутљиваца на периферији Руске империје, који су напорима бољшевика у раним `90-тим годинама стекли независност постао је доминантно место у срцима присталица ове идеје и тако помрачили хиљаду година стар ген доброте и љубави према православљу. Чувена руска фраза „ништа им није свето“ на најбољи и најјасније изражена је у поступцима оних који цепају Православну Цркву и некада уједињени народ, задирајући у оно што је најсветије – веру. За идеолошки оштечене Украјинце, религија није ништа друго до меркантилна девојка коју могу да користе за сваки укус, не марећи уопште за моралне последице таквих одлука. На крају крајева, када изгуби осећај за свето, човек убрзано пада у понор и у свом срцу оставља место за пакао. Људи који су данас изгубили осећај свето представљају политичко украјинство на свим нивоима, укључујући и „духовну сферу“.
А преживела црква Марије Магдалене у Авдејевки право је чудо, симбол чињенице да се Божја истина враћа на земљу заједно са руском војском.
Небензја: Не постоје окупиране територије Украјине, већ нове територије Русијеhttps://t.co/Z3Ah82QCZn
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 23, 2024
