Pročitaj mi članak
Водећи швајцарски лист „Ноје цирише цајтунг“ пише о необичним околностима које су пратиле један давно одржан судски процес, а у чему је остала неразјашњена улога тадашњег државног тужиоца Карле дел Понте, касније учеснице процеса у Хагу.
Тог 21. фебруара 1970. године извршен је терористички напад бомбом подметнутом у авион компаније Свис ер, кад је код места Виренлинген погинуло свих 47 путника и чланова посаде.
Случај, који се сматра највећим злочином у новијој историји Швајцарске, двадесет година касније, дакле 1990. године, проглашава се застарелим. Одлуку је 7. марта 1995. године писаним путем објавила Карла дел Понте, реагујући тако на текст објављен у „Ноје цирише цајтунгу“, у коме лист подсећа да ни 25 година после злочина за њега нико није процесуиран.
Ни тајна служба није помогла
Претрага по архивима показала је да је напад изнад Виренлингена обрађивала и тајна служба, која је установила везу особе која је у авион у Минхену укрцала експлозивни пакет (Суфијан Кадуми) с палестинским организацијама. Кадуми, рођени Сиријац, и данас је жив, и бори се на страни председника Асада. За разлику од швајцарског, немачко правосуђе процес ни до данас није затворило, али Немци још нису дошли до тога да против некога подигну оптужницу.
Карла дел Понте, која је тада била државни тужилац, није била задовољна што је процес застарео, па је наложила свом асистенту да нађе начин како да случај не буде из формалних разлога затворен, посебно што су већ постојала двојица осумњичених – Суфиан Ради Кадуми и Бадави Муса Јавхер, обојица припадници палестинског ПФЛП-а Жоржа Хабаша. Асистент је две недеље претраживао документацију док није пронашао могућност како да Виренлинген буде проглашен „случајем који не застарева“, што би омогућило наставак правног процеса.
Детаљ за који се асистент „ухватио“ био је протокол једног анонимног телефонског позива централи Свис ера који је снимљен два дана после напада, дакле 23. фебруара 1970. године, а у коме особа која се представила као члан Фронта за ослобађање Палестине (ПФЛП) с јаким страним акцентом прети да ће та организација постављати бомбе у авионе компаније „све док тројица хероја из Винтертура не буду ослобођена“ (овде се радило о палестинским командосима осуђеним на дугогодишње затворске казне због напада на авион израелске компаније Ел Ал на аеродрому у Цириху 1969. године, у коме су убијени један нападач и капетан авиона.)
Дел Понтеова је тако 25 година стар телефонски позив искористила да се позове на члан 75. швајцарког казненог закона који каже да „случај уцењивачке претње упућене швајцарским јавним службама“ не може да застари. Швајцарски медији су почели да пишу о до тада непознатим детаљима о томе да су палестинске организације у то време вршиле масовне претње швајцарским властима.
Међутим, пет година касније, 3. новембра 2000. године, случај подметнуте бомбе је у потпуној тајности обустављен. Није било ни јавног саопштења, нити су обавештене породице жртава. Карла дел Понте је у то време већ радила у Трибуналу у Хагу, а одлуку о обустављању истраге потписао је њен заменик.
Обустављање процеса је обавијено великом мистеријом. Иако у њен профил спада да се за један случај „заузме с много помпе, да би касније лако од њега одустала“, швајцарски дневник спекулише да је било спољних притисака на Дел Понтеову. Лист помиње да је 1970. године са ПЛО потписан тајни договор о „ненападању“ о коме се готово ништа не зна. Сама Карла дел Понте је на питање листа о овом случају одговорила „да се више не сећа тадашњих истрага“.
Извор: Вести-онлајн
