Амерички државни секретар Џон Кери допутовао је данас у дводневну посету Москви, током које би требало да се састане са председником Русије Владимиром Путином и руским министром иностраних послова Сергејом Лавровом.

Државни секретар Џон Кери је започео посету Москви, која је у вези са наглим повлачењем дела руског војног контингента из Сирије. Главне теме разговора су мировни процес и будућност Сирије, а врло је вероватно да ће стране разговарати о проблему будуће територијалне организације земље.

Једнострана федерализација

17. марта су Курди на северу Сирије најавили да желе да подручја под њиховом контролом постану федерални регион. Влада у Дамаску, као и већина сиријске опозиције је то осудила, јер би федерализација Сирије дуж линија у грађанском рату повећала тензије у односима између етничких и верских заједница, означитла уништење јединствене сиријске државе и изазвала колапс земље, као што се десило у суседном Ираку. Осим тога, подела Сирије би покренула процес дезинтеграције, што би утицало и на друге националне државе на Блиском истоку, стварајући зоне крвавог хаоса. Само две земље би имале корист од резултата процеса.

Америчко-израелски Велики Блиски исток

САД су званично осудиле једностране акције Курда, али њима оне ипак користе. Изазивањем оваквог процеса, Сједињене Државе би могле да истовремено ослабе неке своје противнике. Распад Сирије и Ирака би могао довести до радикализације локалних сунита и формирања облика државности налик на ИСИС. То би створило озбиљне проблеме за Иран и ослабило “шиитски полумесец”, који се протеже од Ирана и шиитског дела Ирака до Палестине и Медитерана.

Екстремисти би такође представљали претњу, првенствено Европи и Русији. Постоји могућност за нападе у Сједињеним Америчким Државама, али они нису критични за безбедност земље. Реке избеглица које би наставиле да хрле ка Европи би је ослабило и учинити зависном од САД у погледу безбедности.

Сједињене Државе, које активно користе курдски фактор, би добиле прилику да стекну упориште у сиријском Курдистану, где САД већ држе војни аеродром Рмеијлан. Помоћу курдског фактора, би била могућа дестабилизација и уцењивање Турске, Ирака и Ирана, а овај регион је стратешки важан, јер има приступ Леванту, Турској, Ираку, Ирану, и јужном Кавказу.

Израел такође може да профитира од слабости свог противника; уместо јаке Сирије уједињене против Израела, та земља може постати скуп малих феуда који се међусобно боре. Исто важи и за друге арапске земље. Што је више нестабилна њихова унутрашња ситуација – то је мање вероватно да би се оне мешале у израелско-палсетински сукоб. Велике, стабилне, и антиционистичке арапске и муслиманске земље су за Ираел опасније од терористичких организација, чак и оних најрадикалнијих.

Зашто САД не подржавају Курде

Упркос чињеници да је Стејт департмент пожурио да изјави да не подржава идеју Курда, план о федерализацији Сирије је амерички. Њега подржавају утицајне личости у области међународних односа, као што су Хенри Кисинџер, бивши амерички државни секретар, и Рицхард Н. Хас, председник утицајног глобалистилког Савета за међународне односе.
Захваљујући представницима Сједињених Америчких Држава, о овој раније маргиналној идеји се сада увелико расправља. Међутим, званично Вашингтон не подржава активности Курда у овом правцу. Разлози за то могу бити следећи:

1)Амерички “савезници” из Персијског залива, ЕУ и Турске схватају опасност таквог сценарија. Због тога, САД покушавају да их разувере, док заправо, настављају да подстичу Курде. Чињеница је да подршка САД сиријским Курдима није смањена, а посредан доказ о исправности ове тезе је то што америчке специјалне снаге не журе да напусти базу коју су заузеле.

2) САД настоје да промовишу пројекат федерализације као опште сиријску иницијативу, а не као резултат одвојених активности једне етничке групе. У овом случају, неко други ће пожурити Курде, највероватније, Израел, који је недавно показао своје незадовољство млаком политиком Вашингтона и интересом за допринос неповратном колапсу Сирије.
3) Ово је независна одлука Курда, који су усвојили без обраћања пажње на спољне центре моћи.

Укључивање Курда у процес преговора

Познато је да су сиријске Курди одржавали блиску комуникацију и са Сједињеним Државама и Израелу, и са Русијом. Врло је вероватно да ће се проблем федерализације Сирије и посебних права курдске регије бити у центру пажње разговора које ће Кери водити у Москви. Уједињена и савезничка сиријска држава је у интересу Русије, али постоје докази да се Москва не противи плановима за федерализе Сирију.

Процес додатно компликује чињеница да Курди нису били присутни на прегодорима у Женеви због Турске и Саудијске Арабије. Први круг преговора треба да буде завршен 24. марта, али ко решење не укључује Курде, тешко је очекивати да буде договора.

Руски улог за преговоре

Начин на који је извршено делимично повлачење руских трупа у Сирији даје Русији могућност да то користи као адут у процесу преговора. Очигледно, Кери жели да расправља о овом питању. Русија може да захтева уступке како Сирији (о уређењу земље, будућности Асада, опстанак руске базе по доласку на власт новог руководства), и о другим питањима, посебно Украјине.

Украјински фактор

Не случајно, пре два дана, Кери рекао да ће питање Украјине, као и Сирије, бити кључно у преговорима са Русијом. У исто време, 23.и 24. марта у Москви ће боравити и немачки министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер, како би са руским колегом разговарао о ситуацији источној Украјини. Поклапање посета није случајно. Да би се извршио притисак на Кијев због кршења споразума у Минску, неопходно је сачекати да Москва направи неке уступке око Украјине, у замену за слабљење или уклањање дела санкција. Међутим, уколико се такав предлог појави, он ће доћи из Немачке. За разлику од Европе, Американци нису заинтересовани за решавање конфликта или укидање било каквих санкција. Портпарол Стејт департмента Џон Кирби је 17. марта рекао да санкције против Русије неће бити уклоњене све док она не одустане од Крима.

Раније,Викторија Нуланд је објаснила став Стејт департмента о југоисточној Украјини, рекавши да је циљ САД да се народне републике Доњецк и Луганск врате у састав Украјине до јесени 2016. Вероватно ће Кремљу бити понуђен „компромис“ у Украјини: аутономија република Доњецк и Луганск у замену за украјинску контролу граница према иностранству. Подразумева се да би након тога, украјински граничари били у стању да одсечку везе Русије са тим регионима, и да би побуна у Донбасу била угушена у крви. Због тога је мало вероватно да ће се постићи значајан компромис у преговорима о Украјине.

У супротности са стварним интересима

Упркос свему горенаведеном, могуће је да у неким питањима Русија вероватно може да направи уступке у супротности са националним интересима земље, као велике светске силе. Разлог је интерпретација националних интереса од стране дела руске елите, у погледу такозваног „периферног реализма“. Периферни реализам је задовољан статусом „регионалне силе“, која се не супротставља глобалој хегемонији, а као главни циљ поставља максимизацију националних интереса пратећи потезе хегемонијалне силе (у овом случају САД), или путем закључивања уговора са њом. Према ставу периферног реализма, Русија може да се одрекне неких позиција у Сирији и Украјини, а још више у осталим мање важним регионима света ради односа са Сједињеним Америчким Државама, у нади да ће САД са своје стране дати уступке.

У борби за хегемонију

Сједињене Државе, с друге стране, нису спремне да праве велике уступке. Што се тиче његове логике, Русија није регионална сила, која једноставно жели да побољша свој статус, већ земља, која покушава да оспори њихову глобалну хегемонију. Зато Русија мора да се ослаби, а САД би волеле да повлачење руских трупа из Сирије виде као руски пораз.

Стварна сврха Керијеве посете је да одлуку о повлачењу претвори у прави пораз Русије. САД немају простора за уступке у Сирији, или Украјини. У питању је статус глобалног хегемона, који је Русија намерно или ненамерно покушала да оспори. Дакле, САД треба да покажу супериорност и подрију напоре противника да подигне свој статус у међународним односима. За разлику од неоконзерваца, који ово тврде отворено, демократе а Кери посебно, руским лидерима не показују директно овакав став, али делују у том оквиру.

Извор: Курир

Ознаке: Џон Кери, Владимир Путин, Москва, Русија, САД