„Забрана ношења буркинија на плажама само је последње оличење онога што се муслиманкама дешава у овој земљи. Уколико бисмо затражиле азил у САД, морао би нам се одобрити, с обзиром на то да смо систематски угњетаване”, рекла је једна од саговорница „Њујорк тајмса”.

Испоставило се, пише новинарка Лили Дремо у „Њујорк тајмсу”, да се „живот муслиманки у појединим деловима Европе где су недавно извршени терористички напади свео на свакодневну борбу”.

Чланак је објављен у прошли петак, а редакција „Њујорк тајмса” тврди да је пре тога позвала жене широм Европе да „онлајн” изнесу своје виђење ситуације после полемике око буркинија, купаћег костима који покрива све делове тела, који је накратко био забрањен у двадесетак обалних градова у Француској.

Већ у понедељак, на порталу „Хафингтон поста” на француском језику, Мануел Валс најоштрије оптужује „Њујорк тајмс” и већину страних медија да лажно и тенденциозно осликавају положај муслиманки у Француској. Пребацује им да не разумеју француске вредности и да их неприхватљиво погрешно интерпретирају.

Премијер тврди да је њујоршки дневник цитирао само учеснице недавног скупа у Француској, где је учешће било забрањено „свима са белом бојом коже” и свима који се залажу за „заједнички живот различитих раса”.

„Док читам страну штампу, стално се уверавам како је за већину страних медија забрана (буркинија) напад на слободу вероисповести муслиманских жена. Хајте, молим вас, тачно је управо супротно. Ми се боримо управо за њихову слободу”, пише Валс, који се залагао за забрану ношења буркинија, јер их је сматрао „провокацијом радикалног ислама”.

О премијеру Француске влада мишљење да припада десном или чак најдеснијем крилу социјалистичког блока. Ту репутацију је стекао док је као министар унутрашњих послова одобравао растурање и депортацију дивљих насеља Рома из Румуније, као и Албанаца са Косова. Из књиге интимних разговора Франсоа Оланда са одабраним домаћим новинарима, види се да садашњи председник Француске нема баш позитивно мишљење о премијеру за кога каже да је прилично „бруталан”.

Када је полемика око буркинија била у зениту премијер је „бранећи слободу жена” чак рекао да су „голе груди” код жена више оличење француског идентитета него буркини или обмотане мараме. У „Хафингтон посту”, међутим, умереније анализира француске вредности и однос према исламу. Премијер објашњава да се „Француска нација темељи на уверењу да религија мора да остане у приватној сфери сваког појединца, јер само тако сви грађани могу да се осећају слободно и једнако”. Додаје да „секуларизам није негација вере”, већ да овај принцип „јасно раздваја световну од духовне сфере.

Тврди да „секуларизам гарантује слободу сваком појединцу да упражњава своју веру, али забрањује наметање својих обреда другим људима”.

При томе државни чиновници и службеници морају бити строго неутрални, не могу се идентификовати, ни финансирати, нити привилеговати ниједну религију.

Каталонац који има француско држављанство такође истиче у чему је изузетност ове земље. Француски идентитет није саздан на етничкој припадности. Француски идентитет је саздан на уверењу да хоћемо да делимо исту врсту живота. Премијер закључује да је Француска баш због тога што је изузетна и што не дели људе по етничком принципу, ни по религији, на мети напада радикалног ислама.

О томе шта се у Паризу подразумева под „модерним толерантним и отвореним исламом”, много се данас говори у земљи која је дубоко повређена недавним терористичким нападима. Валс сматра да Француска штити своје муслимане „од оних који хоће да их претворе у жртвену јагњад”.

„Тамо где екстремна десница жели да види муслимане као грађане другог реда, ми хоћемо сасвим јасно да покажемо да је ислам потпуно компатибилан са демократијом, секуларизмом и родном равноправношћу.”

Општи је утисак међутим да Париз није успео да убеди ни домаће, а камоли стране медије како се ништа није променило у животу око пет милиона француских муслимана после терористичких напада.

„Њујорк тајмс” је одбио да уважи аргументе Мануела Валса и демантовао је његову тврдњу да је новинарка тенденциозно цитирала само жене које практикују радикални ислам. Редакција овог листа наводи већ да се на њихов позив одазвало 1.200 муслиманки које живе у Европи. Лист је подржао објављени текст и своју новинарку истичући да редакција стоји иза овог чланка.

Амерички медиј такође подсећа да је забрана ношења буркинија изазвала оштре реакције и у Француској и у страним медијима, али да су анкете показале да велика већина Француза подржава пропис о кажњавању жена које носе бурке или буркини.

У дискусију око секуларизма и лаичке државе пре два дана укључио се и председник Франсоа Оланд. И он је слично „бруталном” премијеру дефинисао секуларизам: држава гарантује право сваком појединцу да верује или не верује, док год практиковање те вере не нарушава јавни ред. А на питање, да ли у секуларној држави има места за ислам, као што га има за хришћанство или јудаизам, Оланд је потврдно одговорио.

Очигледно је да страни медији не деле ово уверење са Оландом, јер је највећи број њих критиковао повике против буркинија који су се чули на Азурној обали . Ехо ових напада још увек одзвања у медијима. Хоће ли се икада разјаснити где почиње ксенофобија, а где се завршава секуларна држава.