Прочитај ми чланакРезултати самита ЕУ у Братислави до те мере су неконкретни да у њима свако може да види и из њих да извуче оно што жели да чује или чега се боји да види. Отворени исход отворених проблема којима се у петак бавило затворено друштво на луксузном крузеру "Регина Данубија" за неке је препознатљив као "шок оздрављења" (АРД), за друге само доказ тврдоглавости Европске комисије да несхватљиво доследно погрешно разуме поруке времена (Ноје цирише цајтунг).
Немачка канцеларка Ангела Меркел победила је у Братислави већ самим тим што није изгубила. На неки начин, било јој је лако да говори о европском духу заједништва, јер се њена права битка бије негде другде – данас на локалним изборима у Берлину.
Сва испитивања јавног мњења полазе од пораза канцеларкине ЦДУ (са 23 одсто пре пет година, на свега 18 одсто сада), при чему би та странка испала из владајуће берлинске коалиције СПД–ЦДУ и оставила социјалдемократе да с муком скупљају већину између Зелених и комуниста.
Проблем локалних берлинских избора надилази судбину конзервативне ЦДУ, јер заједно са њом губе социјалдемократе (пет одсто) и Зелени (два одсто), а цветају само комунисти и десничарски АфД (са нуле на плус 14).
Канцеларкин манир убрзаног трења и трошења сваке странке која стане уз њену ЦДУ руши праксу двојних коалиција, а уводи ситна партијска тројства као препознатљиву карактеристику касне владавине Ангеле Меркел.
Канцеларкине победе на европском паркету су још само беневолентне интерпретације домаћих пораза. То је тренд са карактеристикама машине перпетуум мобиле. За његово одржавање се брину коментатори немачких електронских медија (АРД: „Канцеларка сија сјајем опрезне самоуверености“), неодлучни коалициони партнери на федералном нивоу, од Габријела и Штајнмајера до Сихофера, али пре свега све мањи, али самим тим одлучнији слој немачке јавности који безрезервно стоји уз канцеларкин курс у избегличкој политици.
У плићаку „опрезне самоуверености“
Елитни политички круг Европске уније од 27 чланица провозао се јуче „Дунавском краљицом“ испод Братиславе. Била је предвиђена и посета Дунавском музеју, али није реализована због ниског водостаја.
Толико лоше с Дунавом и није било, чује се из Дунавске речне пловидбе, али нико није желео да ризикује наслове „насукала се ЕУ“, које би у убиственој симболици пренели светски медији.
Ако се узме у обзир и конотативна снага Дунава као ујединитеља и хранитеља географске Европе, онда је јасно унутар којих габарита је порука Братиславе свесно формулисана и послата у јавност – као битка за сам опстанак Европске уније.
Ствар је само у томе да је таква порука драматично преувеличавање, конструкција коју Комисија у Бриселу и национална влада у Берлину користе у тактичке сврхе, везујући „спас“ ЕУ за параметре сасвим одређене, уско схваћене, из серије погрешних корака рођене политике – од санкција Русији, суспензије државног права прошлог лета, до изручивања ЕУ на милост и немилост режиму у Анкари.
То, уз још пар сличних багатела које су се прозлиле (национални дефицити, прерасподела), а све унутар две године. Ко каже да Унија не ради брзо и ефикасно!
Ако данас неки не прихватају да је тај темпо појављивања и укрупњавања проблема био судбина, лоша карма која се није могла избећи, већ га виде као последицу сасвим конкретних одлука сасвим конкретних људи – да ли такви угрожавају опстанак Европске уније?
Шта Европску унију више угрожава: право на грешку првог (Немачка, Италија, и даље Велика Британија), или право на звоцање другог европског ешалона (сви остали)?
Јер управо је такву ситуацију сликовито описао председник Комисије Жан Клод Јункер у свом наступу прошле недеље пред парламентом: Меркелова има своје мишљење, ја се слажем са њом, а онај ко се не слаже са мном ради на уништењу вековног европског сна!
Швајцарски Ноје цирише цајтунг описује тренутну ситуацију кроз низ „глувих“ порука са кулминацијом у Братислави: прво Туск, након њега Јункер, па Меркелова. Најпре је Туск почетком прошле недеље изјавио како барем овог тренутка не треба преносити нова овлашћења са националних парламената на заједничке европске институције. Туск је месецима обилазио европске метрополе и тамо сазнао да национални парламенти желе већи утицај на процес политичких одлука у Бриселу.
Само два дана после Туска, Јункер је пред Европским парламентом изјавио да се Унија налази у „егзистенцијалној кризи“. Два дана после Јукера, Меркелова је у Братислави рекла да је Унија „у критичној ситуацији“.
Братиславу треба видети у том троуглу преведеног смисла, онако како се сместио између порука „полако са стварањем супердржаве, играмо се ватром“ (Туск), „ЕУ пати од кризе идентитета“ (Јункер) и „ЕУ можда неће преживети ову кризу“ (Меркелова).
Још конкретнија интерпретација та три комуникациона маркера би гласила: председник ЕУ саветује да се прво пронађе и обнови емотивна спона између Европљана пре него што се крене даље, на шта председник европске владе шаље ЕУ психијатру зато што не зна ко је, а немачка канцеларка као „prima inter pares“ сматра да Унија лежи на одељењу интензивне неге у критичном стању зато што није кренула даље.
Врлине јавне, намере тајне
Скуп у Братислави је истовремено потпуно успео и катастрофално пропао, зависи са које стране и преко које границе се гледа.
За Србију и Западни Балкан у целини он је добра вест онолико колико у датој ситуацији неслужених, још неоткривених деструктивних потенцијала миграционе кризе уопште има добрих вести. Можда ће протећи још неки месец пре него што изгради потпуно функционални модел одбране својих спољних граница, али ЕУ више не скида поглед са „балканске руте“.
Све земље које су и без формалног чланства физички унутар тих граница сада су „збринуте“. Не увек на исти начин, већ у индивидуално скројеним варијантама „среће у несрећи“ или „несреће у срећи“.
Србија има несрећу да се налази на глобалној миграционој рути, али срећу да ЕУ без ње не може до ефикасне стратегије за заустављање сеобе народа. Додатна срећа је и да је Србија спремна на улазак у ЕУ – барем онолико колико су биле неке земље из великог круга проширења 2004, сигурно више него што су то биле Румунија и Бугарска 2007. године.
Македонија има срећу да је из истог разлога, као физичка спона између различитих режима Унијиних граница, потребна ЕУ, али истовремено несрећу да је бије глас „пропале државе“, што руши њену наду у скоро чланство у ЕУ.
Косово је мислило да има низ мањих и већих срећа у туђој несрећи, али се испоставило да га је сустигла велика несрећа, имиџ „територије за повлачење и одмор бораца Исламске државе“, како је аустријски министар одбране Доскоцил изјавио у петак ОРФ-у након инспекције аустријских националних снага унутар Кфора.
Поштено зарађено неповерење ЕУ према Приштини тешко да може бити избалансирано срећом Косова да се ЕУ силом прилика налази под притиском физичког заокруживања својих територија.
Хрватска има несрећу да се прошлог новембра, од практично другог дана како је река миграција преко Србије преусмерена са Мађарске ка Загребу, уселила у тренд трајне политичке нестабилности. Али зато има срећу да је у ЕУ, па увек може рачунати на помоћ шире породице.
У целини, балкански плус ће још порасти после мини-самита у Бечу за недељу дана. У плусу су и „вишеградске земље“, чији систем интеграције постаје атрактиван модел за интересне групе унутар ЕУ.
Штрахе је на пример управо тражио „учлањење Аустрије у Вишеградску групу“, што за сада није реална опција, али после нових избора у Аустрији ни тако немогућа.
Грчка и Италија се појављују као губитници, али је свима јасно да је, чак и на кратак рок, то неодржива позиција за ЕУ. Велики губитник је и Турска, јер је исход самита у Братислави смањио ментални притисак који евентуална пропаст договора ЕУ–Турска за контролу избегличког таласа има на чланице Уније.
Како Себастијан Курц изјављује већ месецима, ако договор пропадне – пропао је, идемо на план Б…
А да ли канцеларка Меркел заиста спада у победнике, или напротив губитнике после скупа у Братислави, знаће се вечерас, након што се затворе биралишта на локалним изборима за Берлин.
За случај да буде уздрмана, АфД спрема нову тактику. Хесенски огранак АфД-а управо тражи од централне партијске власти дозволу за серију политичких плаката којом би се пропагандно пропратио сваки следећи акт исламистичког тероризма.
Поред крупних детаља жртава терористичких напада (жене, деца, раскомадана тела), на плакатима би крупним словима писало „Danke, Frau Merkel“. Хоће ли таквих плаката заиста и бити, одлучиваће се идуће недеље на савезном конгресу АфД-а у Каселу.
Јесен унутарнемачких обрачуна је почела.
