Упркос руским порицањима да се нешто необично дешава, доказ да се нешто ванредно збива јесте изградња базе у Сирији,  што представља значајан руски логистички напор да се подржи сиријска власт.

Аеродром у Латакији, у северозападном делу Сирије, је централно место руског присуства.

Током посљедњих дана стигло је неколико тешких војних транспортних авиона Антонов, а и пристали су два брода који носе возила и другу опрему у луку Тартус, где Русија има малу поморску базу. Москва инсистира, с једне стране, да се доставља хуманитарна помоћ у Сирију; а, и такође, признаје да наставља своју дугогодишњу политику наоружавања председника Башар ал-Асада. А где је руска опрема, ту су и руски саветници и инструктори.

Међутим, оно што се заправо дешава указује на активности на сасвим другачијем нивоу.

У савременом свету постоји низ обавештајних “отворених извора” који помажу да се детектује растуће руско присуство. Снимци цивилних сателита, на пример, показују велико ширење, дограђивање и изградњу објеката у ваздухопловној бази Латакиа. Писта је проширена целом дужином, нови је и простор за смештај, а нов је и контролни торањ.

Бетон је један од прозаичнији елемената војне снаге, али ако желите да пошаљете авионе на одређену локациу и то у великом броју и брзо, оно што вам је потребно је површина на којој се могу окренути, напунити горивом и послати их на пут. Транспортни бродови који преносе опрему у Сирију су примећени док су пролазили кроз уски Босфорски мореуз. Снимци са ЈуТјуба приказују оклопна борбена возила која никада раније нису продавана Сирији.

Најбизарније од свега, у погледу оперативне безбедности, су селфи фотографије које су снимили припадници руског ососбља које се налази у Сирији – ове фотографије не само да одају њихово присуство већ дају и неке индикације о томе којим јединицама припадају. Дакле, то је оно што може да се види и без коришћења обавештајне службе. Али је и јасно дас у руске активности побудиле велику заинтересованост Америке.

Класични “ваздушни мост”

Амерички портпарол је позвао Русе да смање своју подршку Асаду. А пошто су ови приговори упућени глувим ушима, амерички званичници постају све мање уздржани у коментарисању онога што су видели на терену у Сирији. Дакле, амерички извори на широко описују присуство малог броја руских Т-90 тенкова у Сирији, тешке артиљерије и мобилних СА 22 одбрамбених система, иако ништа од тога што помињу није верификовано. Руско нагомилавање наоружања , које је у току, није под знаком питања.

Русија гради своје капацитете у Сирији, али са каквом намером? Која је сврха свега овога? Утврђивање намера председника Владимира Путина није лака ствар. Оно што је јасно, и поред обимних руских напора, да то није довољно да се промени однос снага на терену. Чак иако се сва додатна опрема допреми сиријској војсци, то за њу може да значи предност само на локалном нивоу.

Оно што се дешава је много суптилније, за сада, као што предстаља и сигнал којим се демонстрирају конкретне намере. Русија поставља све елементе за успостављање класичног ваздушног моста. – стварање сигурне базе у Сирији са капацитетом за коришћење великог броја авиона којима би се могло извршити брзо јачање Асадовог режима ако то буде потребно.

Оваква база може да врши и друге функције. Било је спекулација да би Москва, можда, у једном тренутку хтела да изврши напад својих авиона на територији Сирије. Руске трупе ће – мада многи стручњаци верују да је то мало вероватно – можда морати да се директно ангажују у борбама. Сигурни аеродром у Латакији отвара низ опција.

Ипак, много је важнији сигнал који Москва шаље о своким спољнополитичким амбицијама и о улози коју намерава да игра у Сирији а и у ширем регион. Постојао је период , након завршетка Хладног рата, када руска морнарица није била присутна на Медитерану што је у великој мери ограничавало спољно политичке амбиције Русије.

Данас Путин жели много експанзивнију улогу за Русију, а као њену полазну тачку он види Тартус на сиријској обали и то као базу за значајно упориште у том региону.

Руску подршку Асаду треба посматрати не као указивање поверења могуће пораженом сиријском председнику, него као инвестицију у земљу у којој Русија верује да може да одигра своју улогу у оквиру спољне политике. Наравно да Путинов сигнал путем распоређивања војних снага је и сигнал да неће дозволити да Асад режим падне. То не значи да ће Асад бити ту заувек. Руска дипломатија, која ради у тандему са својом војнм политиком, истражује све путеве за постизање неке врсте привременог споразума према којем би Асад могао да остане на власти бар још неко време.

Али руски хоризонт у Сирји се може проширити и изван Асадовог присуства – обзиром на руску забринутост због милитантног ислама и због трендова који се шире у региону, као и због руских уверења да су западни лекови, који су примењени на Средњем Истоку били потпуна катастрофа.

Шта ће се дешавати ако Русија не почне да игра директну војну улогу? Ко ће се борити против такозване Исламске државе или против свих Асадових непријатеља, од којих су неки савезници Запада? До сада сиријска владине снаге нису ни покушале да ометају кампању из ваздуха коју предводи Америка. Али које проблеме може да створи противваздушна одбрана предвођена Русима? Сиријски суморни и вишестраначки грађански рат само што није постао много компликованији.

За Србин.инфо превела и обрадила С. Јанковић

Извор: bbc.com – Џонатан Маркус

Ознаке: Америка, Русија, руска војска, руско присуство у Сирији, С. Јанковић, САД, Сирија, СРБИН.инфо