Pročitaj mi članak
Запад очекује да Њу Делихи преузме улогу регионалне велесиле – да ли Индија то може?
(Diplomat)
Везе Индије и Централне Азије датирају од давнина, како политичке, тако и историјско-културне. Индијски министар иностраних послова, Салман Куршид, рекао је да „застрашујућом брзином“ расту индијске енергетске потребе, па да је зато његова Влада недавно одбила да постави квоте за увоз нафте (вероватно и гаса) из било које земље, укључујући ту и Иран.
Уместо тога, Индија ће да купују нафту од кога добије „најбољу понуду“. Каспијски басен се види као важан извор нафте и ОНКГ купује 8.42% удела Конокон Филипс-а у Казахстану. Такође се купују се и енергетске фирме у Азербејџану око Каспијског језера.
Ако Индија не успе да ојача везе са Централном Азијом, неће успети ни да одржи корак са ривалима, посебно са Кином. Упркос томе, важност пројекта тзв. ТАПИ гасовода који иде из Туркменистана преко Авганистана и Пакистана до Индије, неће да финансира ниједна међународна фирма. Та потешкоћа се јавља иако САД подржавају јачање Индије као регионалне силе у Централној Азији и ако је амeричкi утицај све значајнији у политичком, економском и војном животу Индији. Заиста, присуство Вашингтона омогућава Индији да покуша да има већу улогу у Централној Азији коју сама не може да постигне.
Индија има велику улогу у Авганистану усмерену углавном на изградњу људског капитала и физичке инфраструктуре, побољшање безбедности. Такође помаже и пољопривредне и друге важне секторе привреде те централноазијске земље, но ипак заостаје за Кином и Русијом, по снази утицаја у том делу света. За разлику од Русије, Кина види да је Индија амерички мамац и наставља да омета индијске напоре да повећа своје присуство у Централној Азији.
Ипак, Индија не може да се ослони на Русију да би унапредила своје интересе са Централном Азијом. Према америчким стручњацима, индијски покушај да обнови и одржава војну ваздушну базу на Ајни у Таџикистану се изјаловио баш када је Влада Таџикистана рекла да се Москва противи постојању било којих страних база, без обзира коме припадају.
Индији је потребан партнер да би била ефикасна у Централној Азији, али то није Кина која намерава да што је дуже могуће искористи свој привредни и војни напредак. Кина је свакако надмашила у целом региону Индију, пре свега у погледу енергетског улагања и изградње далековода за транспорт енергената. Кина има способност да се успешно такмичи против Индије и у убрзаној успостави новог пута „Пута свиле“.
Стратешко јачање Индије треба да се посматра у односу на америчке жеље да се изграде авганистанске привредне структуре. Стратегија изградње новога „Пута свиле“ у Централној Азији има за циљ да помогне стабилизацији Авганистана и спречавању да ова држава и његове комшија подлегну ратном насиљу. Све се то ради с намером да се заобиђу Русију, Иран и Кина, а повежу Индија и остале државе Централне Азије. Жеља је да се растућа Индија преко такве Централне Азије повеже са Европом, па да се на тај начин омогући значајна повољна могућност инвестирања за амерички бизнис.
Међутим, 14 година касније упркос многим напоримас, Индија је и даље мали играч у Централној Азији, а није ни конкурент Кини и Русији. Ово проистиче из чињенице да је пакистанска географија смишљена тако да пресеца Индију и искључује Авганистан из Централне Азије. То је можда чак и главни разлог неуспеха стратешког положаја Индије због чега она очигледно није постала утицајна снага.
Правци будућег индијског јачања у Централној и Северној Азији
Недавно је Индија покренула разговор са Казахстаном о продужењу гасовода ТАПИ (Туркменистан-Авганистан-Пакистан-Индија) све до Русије. Али овај пројекат је у раној фази. Индија чак настоји да прошири своју цивилну нуклеарну сарадњу са Русијом и Казахстаном. Такође се истовремено преговара са Росњефтом да купи удео у два гасна налазишта у мору Охотского, Магадан 2 и Магадан 3, а Индија жели и да стекне упориште у арктичким пројектима док се шири ка Сибиру и руском Далеком истоку (РФЕ).
Кина је већ успела да добије 40 милијарди кубних метара (бцм) природног гаса годишње из Туркменистана, што је цифра која је пројектована на основу тога да 65 милијарди кубних метара гаса годишње из цевовода Узбекистана и Казахстана треба да јој припадне.
Многи научници верују да Индија пати од урођене тешкоће да делује стратешки. Као што је Чарлс Ебингер приметио, Кина може да надмаши гасне понуде у Централној Азији, Африци и Латинској Америци. Кина такође шири своја сировинска налазишта укључујући угаљ и уранијум. Пошто Кина има преко 2 билиона долара у девизним резервама и није оптерећена демократијом, она може да се креће брже и одлучније него Индија. У Индији је бирократија озлоглашена за одуговлачење, а Кина је готово подједнако позната по својој немилосрдној ефикасности.
Индијски неуспех се појављује у односу на Таџихистан. Заменик председника Хамид Ансари поздравио је Таџихистан јер су потписали уговоре да прошире сарадњу у области информационих технологија, енергетике, здравства, образовања, трговини, привреди, рударства и пољопривреде. Бар формално, обе владе наглашавају значај сарадње због суочавања са очекиваним безбедносним претњама из Авганистана.
Иако ће Индија сарађивати са Таџикистаном ради успостављања информационог центра и квалитета е-мреже у Централној Азији, обим билатералне сарадње је мали у односу на обим сарадње коју име Таџикистан са Кином.
Кина је била у могућности да улаже огромне суме новца у инфраструкуру Таџикистана, телекомуникација, урана и других метала, па чак успела да добије низ рудних налазишта у овој земљи скоро бесплатно.
Упркос заједничкој забринутости због безбедности, не постоји ефикасна сарадња са Индијом и Таџикистаном, и Индијске оружане снаге не учествују у билатералним или заједничким војним вежбама са државама Централне Азије где ради ПЛА. Она није могла ни да задржи своју базу у Аини.
Исто тако, док је Индија је свакако заинтересована за изворе у Таџакистану, поменуто је да је Кина на путу да добије 65 милијарди кубних метара природног гаса годишње из Туркменистана и Узбекистана у наредних неколико година.
Због свега наведеног, да не би остала изолована у региону и без приступа енергетским изворима, који су преко потребни њеној растучој привреди, Индија мора да крене у формирање регионалних групација које укључују Иран, Таџикистан и Авганистан, држећи стално на оку Пакистан као могућу претњу њеном територијалном интегритету. Но, Кина је далеко испред, у својој централноазијској регионалној организацији где јој је сигурни савезник Пакистан.
Кина је свакако добро напредовала у свом процесу изградње свог „Пута свиле“, и пре него што је заједнички америчко-индијски пројекат кренуо. Ансари и други индијски званичници могу јавно рећи да не постоји сукоб између Кине и Индије у повећању својих удела у Таџикистану или другим централноазијским земљама, укључујући и Авганистан, али питање је колико та изјава има упориште у стварности.
Овај индијски неуспех се одражава на САД који има за циљ да остави своје снаге у Авганистану и да на тај начин пружи војну помоћ свом новом „Путу свиле“ ради јачања америчког, пре свега економског присуства, у овом региону. До те мере се одражава неуспех америчке централнооазијске доктрине да Вашингтон није више у стању да финансијски подржи такмичење Индије са Кином у овом света.
Није изненађујуће, према америчким аналитичарима, што се узбекистански председник Ислам Каримов смеје кад год неко покушава да разговара са њим о „Путу свиле“ јер су карте одавно подељене: државе попут Узбекистана ма колико год желеле блиске односе са Индијом више се морају ослањати на Москву и Пекинг који у овом делу света имају много бољу позицију.
Индија је на много начина привлачна Централној Азији, а посебно западним владама у потрази за тамошњим партнером. Али, пошто се Запад води тиме да Авганистан и несоветски део Централне Азије имају недостатак енергетских ресурса, Индија ће морати да ради много више како би испунила његов захтев да постане јак Западни играч у овом делу света.
