Pročitaj mi članakNakon godinu dana vladavine američke marionete, argentinskog predsjednika Maurisija Makrija, podijeljeno je 200 000 otkaza, nacionalna valuta se srozala za 40%, što je rezultiralo masovnim porastom cijena, s dramatičnim posledicama za većinu Argentinaca.
Цијене пријевоза, воде, гаса и електричне енергије су повећане у распону од 200% до 2 000%, зависно о случају и региону. Инфлација је порасла с 32% на 45%, а економија је у рецесији. Износ јавног дуга је у само једној години скочио с 43% на 55% БДП-а, а фискални дефицит од 7% је присилио владу да у само годину дана узме кредита више од 50 милијарди долара.
Но, то није било довољно и Макриева влада је одлучила уништити самоуправљање у Aргентини, преноси La Izquierda Diario.
Нова економска политика предсједника Макрија је посебно погодила раднике, уједно и власнике аргентинске фабрике керамике FaSinPat, бивше творнице Занон. Успјешно претварање Занона из приватне компаније у класичну самоуправно подузеће је прича коју Макри без сумње жели да уништи, али су радници организивали кампању за прикупљање средстава, чиме ће исплатити дио плата радницима погођених политиком нове владе.
Ови су радници постигли свјетску славу тиме што су показали да је могуће преузетифабрику коју је власник затворио и сами покренути производњу, али без газда и високо плаћених менаџера.
У дугој борби су радници, под бившом предсједницом Кристином Фернандез де Киршнером, остварили побједу и покренули производњу. Од тада контролишу цијело подузеће. Међутим, сада се због одлука нове владе суочавају с потешкоћама.
„У блиској будућности, са машинама који имају више од 30 година, постаје немогуће одржати производњу, а ситуација је постала критична. Не можемо наплатити наше производе, те су у озбиљној опасности радна мјеста која хране готово 300 породица. Но, баш као што смо учинили прије 15 година, ни данас нећемо допустити да фабрика буде затворена”, поручили су радници FaSinPatа.
Путем ове интернетске странице аргентински радници намјеравају објавити своју борбу и прикупљати солидарне доприносе, а омогућили су и систем међународних трансфера донација путем Пејпала.
„Будући да се подузетници у свијету уједињују и различитим земљама намећу своје политике, морамо ујединити раднике диљем свијета и позвати их да ојачају нашу организацију и тако промијене овај систем. Ово је само један корак у тој борби”, прије мјесец дана поручују из FaSinPatа, преноси La Izquierda Diario.
FaSinPatа – Историјска побједа радничког самоуправљања у Aргентини
Радници фабрикее Занон су 2001. подигли црвене заставе и заузели творницу коју је газда напустио и побегавши у иностранство. Након година борбе, бивша влада предсједнице Кристине Фернандез де Киршнер је и службено потврдила легитимитет радничке самоуправе у власништву над фабриком онима којима је Занон био последња линија обране, када је Aргентина прогласила банкрот због дугова које су произвели политичари погодујући крупном капиталу.
Како би разумјели зашто су аргентинске власти дали за право радницима, који су, правно гледано, заузели туђи посјед и прогласили га својом имовином, морамо се вратити на сам почетак приче.
Луиђи Занон, познати талијански тајкун с пребивалиштем у Aргентини, већ је високо котирао међу богатим Aргентинцима, јер је у Реколети подигао највећи забавни парк у Латинској Aмерици; Италпарк. 1979. је одлучио проширити своје подузетничке активности и отворити фабрику за производњу керамичких плочица у Неукену, у Патагонији. Одмах у почетку је фабрика успјела добити огромне потицаје од државе и Занон, који је био велики пријатељ режима, захваљивао се диктатору Видели који је од Aргентине направио рај за стране подузетнике. Међутим, луксузни живот којим је живио Луиђи Занон био је недостижан сан за раднике у фабрици који су радили и по 16 сати дневно за мизерну плаћу, без икаквих права и сигурности. Постоји ли ишта од оваквом мучног рада на овоме свијету? Постоји – изгубити га.
90-те нису почеле добро ни за Занона, ни за Aргентину. Италпарк је морао бити затворен јер је у њему Роксана Селиа Aлајмо, 15-годишња девојчица, изгубила живот на вртуљку који годинама није био одржаван и поправљан. У фабрици у Неукену су се такође бележили смртни случајеви на радном мјесту, али никада никаква инспекција није посјетила творнички круг. 1994. године, када је тадашњи предсједник Менем слушао диктат Вашингтона и покренуо приватизацијски вал, Хорхе Собиш, гувернер провинције Неукен је фабрици Занон поклонио 5 милиона долара из провинцијске благајне. Луиђи Занон је, умјесто да је тај новац инвестирао у творницу, једноставно присвојио цјелокупан износ. Почео је дијелити отказе и продавати машине, затварајући тако цијела постројења. Своје поступке је правдао “кризом”.
Радници су се бојали, али нису знали што им је чинити. Није постојао синдикат, никада нису штрајковали у животу, нису се ни познавали међусобно. Радили су сатима и сатима, до изнемоглости и у малим групама, како се не би могли састати и договорити ни о чему.
Једна банална одлука је све промијенила: турнир у фудбалу. Почетак револуције се може биљежити од првог судијског звиждука на терену. Сваке недеље су се радници састајали на периферији и играјући фудбал се све више и више зближавали. 2000. године, када су Занонови радници постали група која је размишљала, Данијела, једног од радника, у фабричком је кругу погодио срчани удар. Умро је јер у творничкој амбуланти у боцама није било кисеоника. Толико је вриједио живот једног радника за Луиђија Занона.
Почели су штрајкови, засједања, оптужбе, а радници Занона су побиједили на изборима за синдикалног представника у провинцији. Газда је наставио с дијељењем отказа и престао исплаћивати плате, а 2001. је одлучио заувијек затворити творницу.
Када су се радници нашли пред закључаним капијамафабричког круга, мјесецима не примајући плату и практички на цести, одлучили су провалити и окупирати творничка постројења. Ушли су погоне и радили једино што су знали – производити керамику.
Двије стотине радника, који су читав живот слушали газду, пуни страха и нестручни у вођењу послова, одлучили су рискирати. Сами су покренули производњу и на тај начин пружили отпор, не само Занону него цијелом систему. Занон је наговорио достављаче сировина да престану с испоруком, а власти су слали налог за налогом полицији да избаци раднике изван творничког круга. Како би наставили производњу, скупљали су новац међу собом, а пијесак и глину су им поклањали Мапуче Индијанци, који су се и сами борили за голи опстанак. Устројили су безбедоносни систем унутар творнице, како би пријечили саботаже, а због забране кориштења имена “Занон”, творницу су преименовали у FaSinPat, или Фабрика Син Патронес – Творница без газде, јер је “власник” на шпанском “пропиетарио”. Власти су се 2003. ражестиле и послале на стотине полицајаца да “рашчисте” творнички круг, али су становници Неукенуа стали у одбрану људи иза жице. 500 људи је окружило фабрику и направило живи штит својим тијелима. Старци, деца, инвалиди у колицима, сви уједињени у борби против неправде. Полиција је била присиљена на повлачење.
Данас ФаСинПат још увијек производи, иако је Луиђи Занон тврдио како неће бити у стању обављати сами сав посао и како ће издржати највише годину дана. Након година се производња се увећала, а несреће на раду су мање за 95%. Упослено је 200 нових радника, међу којима и мајка Данијела, младића чијом је смрћу и започео раднички бунт. Радници се нису ограничили само на производњу. Нису заборавили солидарност људи, који су им прискочили у помоћ када је било најпотребније. Изградили су дом здравља, поклањају плочице породицама које их не могу купити, организирају посјете и школске екскурзије у творничком кругу, како би испричали ову причу.
10. новембра 2012. радници ФаСинПата постају власници индустријског комплекса
2008. су власти у провинцији Неукену потписале уредбу којом легализују експропријацију творнице и право власништва преносе на раднике који у њој раде. Покренут је и судски спор, који је завршио пресудом у корист радничке самоуправе. Наталио Наварете, тада замјеник секретара синдиката, каже како је то била велика побједа, иако није сасвим задовољан јер је суд донио одлуку како ипак на неки начин морају обештетити бившег власника. Но, под бившом предсједницом се радило о накнади за коју су били сигурни да им неће угрозити пословање.
Марсело Моралес, један од представника радничке задруге, изјавио је “како је ФаСинПат преостала само папирологија и како ће у наредних неколико недеља извршити уплату на рачун Луиђија Занона и заувијек раскрстити с њим”.
“Иако је учињено оно најважније и добивена битка пред аргентинским судом, пред нама је још увијек дуг пут. Имамо потешкоћа јер не можемо добити зајмове као велике компаније, а морамо модернизирати производњу. Но, то је следећи корак”, изјавио је синдикалист Наталио Наварете.
Радници ФаСинПат могу бити примјер цијелом свијету, но Наварете објашњава:
“Другови цијелог свијета нас узимају као примјер, то је истина. Но, ми никоме не можемо рећи што им је чинити. Ми им можемо дати савјет, али на крају сватко одлучује за себе узимајући у обзир све околности, ситуацију и творницу у којој ради”.
Службена страница аргентинског подузећа ФаСинПат с радничком самоуправом: ceramicafasinpat.com
