Pročitaj mi članak
Пентагон ради на војном окружењу Евроазије и „тројног савеза“, којег чине Кина Русија и Иран. На сваку њихову акцију следи реакција. Нити једна, од тих трију сила, неће остати пасивни посматрач на активности Пентагона. Пекинг, Москва и Техеран ће предузети све противмере, како би се супротставили тој стратегији Пентагона.
Кинези, у Индијском океану, развијају војну инфраструктуру (како је САД назива) „кинеска бисерна огрлица“. Иран напредује у поморској експанзији, и размијешта своје бродове све даље од територијалних вода, у Персијском и Оманском заливу. Све три евроазијске силе, укључујући и њихове савезнике, такође су послале војне бродове према обалама Јемена, Сомалије и Џибутија, у геостратешки важан поморски коридор у Аденском заливу.
Амерички противракетни штит је део стратегије Пентагона, по којој би војно заокружила целину коју чине ове три евроазијске силе. Војни систем је предвиђен да да предност америчком нуклеарном програму, који би тад био у стању да неутралишу било који одговор Русије и Кине приликом могућег напада САД-а и НАТО-а.
Глобални противракетни штит усмерен је на спречавање било какве реакције или руског и кинеског „другог напада“, који би био одговор на нуклеарни „први напад“ Пентагона.
Глобални противракетни штит САД-а против поморске експанзије Русије
Сва нова извештаја о противракетном штиту САД-а, који се „премешта из једног дела света у други“, су сензационалистичка. Она игноришу чињеницу да је он дизајниран, у самом почетку, као глобални систем, те да је крајњи циљ распоређивање његових компонената по целом свету.
Пентагон је то предвидео 1990., а можда и раније. Јапан и НАТО савезници Пентагона су укључени у тај пројекат од самог почетка. Пре неколико година, и Руси и Кинези су били свесни амбиција САД-а, те дали заједничке изјаве како осуђују пројекат, те да он дестабилизује однос снага и стратешку равнотежу у свету.
Кина и Русија су дале заједничке мултилатералне изјаве, у јулу 2000., заједно с Казахстаном, Киргистана и Таџикистана, упозоравајући на ракетни штит.
У изјави стоји да ће он бити штетан по међународни мир и да крши уговор „Anti-Ballistic Missile (ABM)„, који је дефинисао поседовање и распоређивање балистичких ракета дугог домета. Америчка влада је више пута упозорена да ће мере које предузима поларизирати свет у непријатељствима и да ће подсећати на „хладни рат“ из 20 века. Сва упозорења су с ароганцијом игнорисана од САД.
Руси се сад супротстављају штиту с конкретним мерама. Оне укључују ширење руске војне присутности у океанима и на осавремењавању ратне флоте. (Што је и председник Путин недавно изјавио у излагању свог програма за овај мандат).
Москва предвиђа да отвори нове морнаричке базе изван својих територијалних вода, у Црном мору и на Медитерану. Руска Федерација већ има две такве базе, једну на Црном Мору у Севастопољу (Украјина), а другу у сиријској луци Тартус.
Кремљ сада циља на Карибе, кинеско Јужно море и источну обалу Африке (у близини Аденског залива), као на локације адекватне за њихове нове морнаричке базе. Куба, Вијетнам и Сејшели су земље кандидати за домаћина том руском пројекту. Руси су били присутни у Вијетнаму, у Cam Rahn Bayu од 1979. до 2002. (до 1991. као СССР), те су наставили своју војну присутност и након пада СССР-а на Куби, до 2001., кроз електронски систем надзора у Лурдесу, који је пратио активности САД.
Кремљ модернизује војну инфраструктуру и на Арктику. Нове морнаричке базе на сјеверу су при завршетку изградње. То је део руске стратегије, која посебну пажњу обраћа и на Северни пол, који је важан стратешки, аи због његовог богатства природним ресурсима (нафтом и гасом).
Москви је јасно да САД и НАТО желе „протерати“ њихове поморске снаге из Црног мора и са Медитерана (један од циљева пропале „наранџасте револуције“ је био и тај). А напори које чине САД и ЕУ да ограниче приступ руској ратној морнарици Сирији, су показатељи те тенденције и стратешких циљева.
Активности које ограничавају приступ руској флоти су разлог зашто Кремља жели своје базе у Карипском мору, кинеском Јужном мору и на обали источне Африке. Изградња поморске инфраструктуре на Арктику, те реализација овог плана, гарантовала би руској флоти присутност у целом свету. Руски бродови би могли са различитих локација изаћи у међународне воде и обезбедити подршку базама у Атлантском и Индијском океану.
Будуће морнаричке базе, као она у Сирији, Руси неће звати „морнаричке“, него „места снабдевања и подршке“ или логистичке базе, како не би звучале претеће. Сама терминологија није толико важна. Функције ових поморских структура су, искључиво, стратешке и војне.
Тренутно Москва има сталне војне базе, које могу служити за напад, само на свом територију (на обалама Северног леденог мора и на Пацифику) Осим тога, на обалама Тихог океана, имају већи приступ међународним водама.
Поморска инфраструктура Русије на Балтичком мору, географски ограничена иу окружењу, као и она у Црном мору, лако може бити онеспособљена у случају сукоба са САД-ом и НАТО савезом. Изградња нове, на Куби, гарантовало би руској војној морнарици слободну пловидбу. У исто време би се избегло да се нађу у окружењу САД-а и његових савезника.
Нови став руске нуклеарне поморске силе
Руска морнарица, због досадашњег начина ратовања у историји, никад није била замишљена као нападачка. Увек је служила, искључиво, као подршка копненим снагама у случају инвазије и да штити руску обалу.
Међутим, сад се све мијења због реакције Москве на амерички противракетни штит и стратегију Пентагона да Русију с њим стави у једну врст окружења.
Русија, као и Кина и Иран, развој оружаних снага концентрише на постизање поморске премоћи. Јача и шири своју поморску флоту нуклеарну. Циљ Москве је успоставити надмоћ у том сектору. То је директан одговор Пентагону на стратегију окружења Русије и њених савезника, коју спроводи постављањем антиракетног штита. Руска флота ће се до 2020. увећати за преко 50 нових бродова и 20 подморница. Око 40% руских подморница ће бити у стању да изврши нуклеарни напад на изабране циљеве.
Овај процес је започео када је Буш млађи почео да предузима кораке за стварање америчког штита у Европи. Иако је било отпора у појединим земљама савезницама, тренутно је Румунија изабрана као земља „домаћин“. Последњих година противмере Русије, на ове војне активности Пентагона, су се појачале и постају све евидентније.
Тестирање подморница „Бореј“ у Белом мору, у близини луке Архангелск, почело је 2011. Исте године Руси најављују развијање пројекта „Линер“ (израда нуклеарних балистичких ракета, које би биле у стању пробити амерички противракетни штит). Једна руска подморница је (незванично) тестирала „Линер“ у Баренцовом мору 2011.
Идемо ли у будућности ка новој „Кубанској кризи“?
Ако се постигне договор с Хаваном, увек постоји могућност да Русија распореди своје нуклеарне пројектиле, као што је то својевремено учинио СССР. То би изгледало као понављање сценарија који је довео до кризе у односима између САД-а и СССР-а 1962.
Гледајући с историјске дистанце, кривац за „кубанску кризу“ је била влада САД-а. Распоређивање совјетских нуклеарних пројектила је био одговор на тајно америчко постављање америчких пројектила у Турској. Да би направили равнотежу снага, СССР се одлучио на тај потез. Влада САД-а није информисала своју јавност и грађане Америке о томе. Амерички пројектили су могли да погоде с територија Турске било који град у СССР-у и биле су усмерене против совјетског становништва.
Стате Департмент је све крио од очију јавности, јер у противном не би могао објаснити ко је агресор и кривац за кризу 1962. Коришћење нуклеарног оружја, на Куби, била би реакција на нуклеарно оружје којим је Пентагон окружио Русију и њене савезнике. Као што је то била и 1962., америчка влада би у коначници опет била одговорна за такво што.
Засад се не воде преговори у том смеру с Хаваном. И није било говора о постављању пројектила на територији Кубе. А све примедбе на руске активности на Куби су само шпекулације.
Осавремењивање руске морнарице је много важније од било какве будуће руске базе на Куби или негде другде. Нова руска стратегија је да, помоћу бродова и подморница, може да премешта и користити много брже и ефикасније нуклеарно оружје. Тако да се нова руска флота може називати „покретна Куба“, која би се могла распоређивати широм света.
Из тог разлога Русија развија поморску инфраструктуру у иностранству. Тако ће бити у могућности окружити и супротставити се САД-у, са својим поморским снагама.
Исте године кад је тестиран руски „Линер“, командант стратешких ракетних снага Руске Федерације, генерал-пуковник Каракаев, рекао је како ће интерконтинентални балистички пројектили постати „невидљиви“ у блиској будућности.
Свет се све више милитаризира. Стратегија и активности САД-а присиљавају остале међународне факторе да редефинишу и изнова процене своје војне доктрине и стратегије. Русија је само један од њих.
(адванце.хр, http://www.eurasia-rivista.org/la-russia-contrasta-dal-mare-lo-scudo-antimissile-usa/17743/)
