Прочитај ми чланак
(Адванце)
18. марта 2013., само два дана пре Новруза (персијске Нове године), амерички председник Барак Обама је иранском народу и властима у Техерану послао видео-поруку. Док је Иранцима честитао Новруз, Обама је био ‘забринут због несугласица, те разочаран јер његови напори да се спор ријеши не наилазе на плодно тло’.
‘Ако је истина да Иран на нуклеарном програму ради искључиво како би производио електричну енергију, те како би га користио у медицинске сврхе, онда то није успио доказати међународној заједници. Ја желим да то буде учињено, да се постигне договор, те да Иран у заједници народа заузме место које му припада. Искрено се надам да се то може решити мирним путем „, поручио је Иранцима амерички председник.
Обамина порука је морала бити дирљива до те мере да је на крају цитирао великог персијског песника Хафеза, позивајући Иранце ‘да се засади семе пријатељства, а искорени горко семе мржње’.
Након Обамине „честитке“, Иранци су се морали вратити у сурову стварност односа с САД-ом, а коју карактерише дугогодишња агресивна политика Стејт Департмента.
Покушати ћемо рећи реч-две о стварности у којој, због става Вашингтона према њиховој земљи, већ годинама живе Иранци.
„Медени месец“ између Обаме и Ирана
Барак Обама је ентузијазмом америчког народа (али и већег дела светске јавности) крајем 2008. изабран за председника САД-а. Само неколико сати након званичне објаве резултата избора стигла му је честитка од иранског председника. Махмуда Ахмадинежада је био први ирански председник који се након 1980. и прекида дипломатских односа са САД-ом обратио једном америчком председнику. Нема никакве сумње да је пажљиво пратио предизборну кампању Барака Обаме, који је често изјављивао како је ‘спреман преговарати с Ираном’. Ахмадинежад је тада због своје поруке претрпео оштре критике једног дела иранске јавности.
Међутим, почетком 2009., одмах по уласку у Белу кућу, Обама је наставио реторику свог претходника, иако оптужбе на рачун Ирана овај пут нису имале апокалиптичне тонове као код његовог претходника, Џорџа Буша. Говорио је ‘како се Иран жели домоћи нуклеарног оружја, како је то неприхватљиво и како га иритира то што га је председник иранског парламента, Али Лариџани, упозоравао како је кренуо странпутицом гледе иранског нуклеарног програма’.
У фебруару 2009. је председник у оставци Међународне агенције за атомску енергију , Мухамед Ел Барадеј, одлучио рећи истину и нагласио ‘како Иран ради на обогаћивању уранијума, али је он такве чистоће да се не може говорити о производњи нуклеарног наоружања’ .
‘Када је у питању Иран, осјети се недостатак поверења, али то не сме бити узрок забринутости. Многе друге земље у свету обогаћују уранијум, а да нико не поставља превише питања око тога ‘, изјавио је тада Ел Барадеј.
Без обзира на све, амерички председник Обама 12. марта 2009. потписује одлуку о продужењу санкција према Ирану за још једну годину, а Иран описује као ‘највећу претњу безбедности Сједињених Држава’. За такав свој став није дао никаква појашњења.
Треба напоменути како је Обамин став у супротности с оним што је утврдила америчка безбедносна агенцијаNational Intelligence Estimate, те још 16 сигурносних агенција у 2007. години, а које су једногласно тврдиле „како Техеран не ради на нуклеарном програму у војне сврхе“.
21. марта 2009. Обама за Норвуз шаље новогодишњу честитку, али поручује како ‘Иран своје место у међународној заједници не може обезбедити оружјем и терором’. Он се у поруци обратио искључиво иранском народу.
‘Обама нама шаље честитке за Новруз, а потом нас оптужује да подржавамо тероризам и како желимо поседовати нуклеарно наоружање. Да ли сте укинули санкције Ирану? Да ли сте одмрзнули нашу имовину у САД-у? Да ли сте престали с пропагандом против наше земље? Да сте икада престали подржавати ционистички режим у Израелу? Ви сте ти који се морате промјенити ‘, поручио му је тада Ајатолах Хаменеи.
Обраћање Обаме ‘иранском народу’ ипак није било случајно. ‘Медени месец’ с Ираном је давно завршио, а можда никада није ни почео.
Избори и ‘обојена револуција’
Враћајући се хронолошки на догађања из тог времена, треба подсетити како су се 12. јуна 2009. у Ирану одржавали председнички избори. Обама, иако је обећао да ће то учинити, никада није одговорио Ахмадинежаду на честитку упућену након победе на изборима 2008. Он је уместо одговора започео један ‘прљави рат’, користећи се сепаратистичким организацијама, међутим, увек се трудио у својим порукама приказати као велики ‘пријатељ иранског народа’.
Пре председничких избора у Ирану, Обама је напокон показао своје право лице. Америчка дипломатија је одлучила отворено подржати ‘људе с улица Техерана’. Амерички председник је 16. јуни (само 4 дана након иранских председничких избора) од Твиттера тражио и добио одлагање редовног одржавања њихових сервера како би могао обавити свој ‘посао’.
19. јуна 2009. амерички Конгрес с 405 гласова ‘за’ и једним ‘против’ (два су била уздржана), усваја декларацију којом ‘подржава борбу иранског народа који је свестан вредности слободе, људских права, грађанских слобода и правне државе’.
Декларација америчког Конгреса осуђује ‘власти у Техерану због употребу силе над демонстрантима, цензуре средстава информисања, ограничавања интернета и мобилне телефоније’ и позива на поштовање универзалних људских вредности, те на одржавање демократских и слободних избора.
Обама лично ‘улази на терен’ 24. јуна и ‘осуђује ирански режим’, те изражава ‘дубоку сумњу’ у легитимност председничких избора. И тада у свом говору даје нагласак на ‘ирански народ’.
‘Постоје покушаји да се људима одврати пражње од онога што се одиста догађа у Ирану. Стратегија којом се желе оптужити друге земље за оно што се тамо догађа, овај пут неће успети. САД и запад с тим немају никакве везе. Ова криза се тиче грађана Ирана и само ће они одлучити о својој судбини „, изјавио је Обама.
Помоћу Твиттера и инфилтрацијом агената безбедносних служби Обама је и даље радио на свом пројекту дестабилизације Ирана. Чак је и Хуго Чавез из Каракаса упозорио ‘како иза нереда у Техерану стоји ЦИА’.
Амерички председник се показао ‘заинтересованим за демократске тежње Иранаца’ те изјавио ‘како нико не може спречити демократски свет да сведочи мирним протестима у којима се изражава жеља за правдом’.
‘Они који устају у одбрану правде у историји су увијек на правој страни’, рекао је тада Обама.
Ирану је било потребно осам месеци како би неутралисао заверу западних сила и спречио тзв. ‘Обојену револуцију’. Иранско министарство безбедности је месецима објављивало документе о уплетености америчких, израелских и британских безбедносних служби у тим збивањима.
У једном од тих извештаја стоји како је ирански опозициони лидер Хосеин Мусави био у контакту са ЦИА-ом и тиме се објашњавају његови ‘чудни’ потези по завршетку избора и оптужбе о изборној превари.
2010. и 2011. Обама појачава своју кампању на штету Ирана. Истина је како је, честитајући персијску Нову годину, слао ‘Слаткоријечиве’ поруке, али су санкције према Ирану бивале све строже. Да не говоримо о преговорима о иранском нуклеарном програму, око којега се с међународним институцијама два пута скоро постигао договор, а које је амерички председник оба пута успео саботирати.
О свему томе су извештавали ПрессТВ и ирански медији, али написи о томе су често знали бити недоступни на интернету.
Обама је почео пријетити забраном продаје бензина Ирану, тако да је ирански председник Ахмадинежад Махмуд почео размишљати о ограничењу његове потрошње, подстицајима за његову производњу унутар граница земље и олакшицама којима би народ лакше пребродио тренутну кризу. Рат у којем се нису штедели ударци је био скривен од већег дела јавности, али су са свим његовим аспектима били добро упознати и ирански и амерички званичници.
Обама и ирански научници
Амерички председник је наставио с обавештајним активностима, а о њима су навелико писали и медији на западу. На тај начин се сазнало о активностима ЦИА-е и њихових колега из Израела, агената Мосад-а, којима су главна мета били ирански научници.
12. јануара 2010. је ирански атомски физичар и универзитетски професор, Масуд Али-Мохаммади, убијен у бомбашком нападу на северу Техран. Након тог атентата, убиства су се заредала једно за другим.
У новембру 2010. је убијен гениј атомске физике, Мајид Шахриар, и смртно је рањен Ферејдун Абаси, први човек Иранске Нуклеарне Агенције.
У следећих неколико месеци су иранске безбедносне службе на челу с искусним Хејдаром Мослехијем успеле ухапсити све кривце за убиства иранских научника, а признања окривљеног су емитована путем телевизије.
Мажид Џамали Фаш, признао је како се месецима увежбавао у Израелу. У ту сврху су Израелци у ненасељеном подручју изградили праву малу реплику улица Техерана, како би били сигурни да ће Масуд Али Мохамади бити убијен.
Након Шахририа, убијени су Дарјуш Резаји Нежад и Мустафа Ахмади Рошан. У фебруару 2012. је истрага коју је водио НБЦ потврдила све оно што су у погледу атентата говориле власти у Техран, тј о одговорности САД-а и Израела.
На почетку 2010. Обама контактира бразилског предсједникиа Лулу, који се тада све више приближавао Техран и говори му како ‘је САД спреман на уступке Ирану, ако Техеран пристане на обогаћивање урана ван граница земље’.
Лула је у мају исте године уз помоћ уз помоћ Турске успио увјерити Иранце да потпишу договор који је у ствари био Обамина замисао. Међутим, тада је Обама направио нешто што је тешко дефинисати. Он сам је одбацио договор чији је био иницијатор и тиме разљутио бразилског председника.
20. дана након договора између Ирана, Бразила и Турске, Обама најављује нове санкције ‘које ће погодити срце Ирана’ и које су проширење оних које је само мјесец дана раније усвојило Вијеће сигурности. Обама је успео у свом науму јер се Русија и Кина тог пута нису успротивиле из свима непознатих разлога.
Као што у свом чланку објашњава америчка држављанка и либанска аналитичарка, те дописница NY Timesa, Washington posta i LA Timesa, Raghida Dergham: ‘Обама као да ужива у играријама око плашења света Ираном’.
‘Он ширећи иранофобију земљама у Персијском заливу покушава продати своје оружје осредње квалитете и противракетне системе, те на тај начин покренути посрнуло америчка привреда, које умногоме зависи о извозу наоружања’, пише Раџида Дерџам.
2010. и 2011. упоредо с „мерама безбедности“ следе и честитке за Новруз, али и састанци са израелским лобијем из АИПАЦ-а. Све то упућује на лукавост којом Обама води рат ниског интензитета против Ирана.
Неколико година раније, 2007. је саветник за националну безбедност америчког председника Картера, Жбигниев Бржежински, сведочио пред конгресним Комисијом за спољне послове изјавио како ‘постоји сценарио за војни сукоб с Ираном’. Сам Бржежински је изјавио како би он подразумијевао ‘кршење неких стандарда у Ираку’, али је ‘за могућност такве катастрофе оптужио Иран’.
Из његовог излагања је јасно произлазило како би због могућих провокација у Ираку или терористичког напада на САД био оптужен Иран, што би кулминирало ‘одбрамбеном акцијом’ америчке војске против Техран. Међутим, Америка би се нашла у неповољној ситуацији ако би се сукоб проширио на Ирак, Афганистан и Пакистан.
Како су у то време извештавали новинари, у Пентагону се налазила група људи која би била у стању покренути војну кампању против Ирана у само 24 сата од објаве рата, иако је могући напад на иранска нуклеарна постројења у то време имао многе недоречености у војном, политичком и привредном смислу.
2011. година започиње са једним пропагандним потезом. Инаугурирано је ‘виртуално амбасаду у Техерану’. У ствари, радило се о обичној интернетској страници.
У то време је све изгледало како је војна кампања неизбежна и чему је онда требало служити ‘витуално амбасада’? Обама је говорећи о Ирану изјављивао ‘како су све опције отворене’, а како би ипак сачувао привид миротворца Израелу је поручивао ‘да се суздржи унилатералних одлука на штету Ирана’.
Крајем 2011. САД проширују санкције и уводе забрану увоза иранске нафте (коју ионако годинама нису увозили), али и ‘мере безбедности’ према Иранској централној банци.
Иран се нашао у врло неповољној ситуацији јер су се санкцијама придружиле и земље чланице Европске Уније, те амерички савезници широм света. То је био почетак друге фазе Обаминог ‘рата ниског интензитета’ против Ирана.
Одличан чланак којега је у децембру 2011. објавио ‘Глобал ресеарцх’ објашњава оно што је Обама имао на уму, али и могућност војне интервенције.
2012. је година привредног рата, а који је у стратегији САД-а увек претходио оном војном. Санкције су већ обухватиле скоро све секторе иранског привреде. Иранска централна банка није могла обављати трансакције с ниједном страном земљом. У Иран нису стизали ни најнеопходнији лекови, а највећи проблем је био недостатак лекова задње генерације у лечењу рака и других тешких болести, од којих је боловало око 6.000.000 Иранаца. Такав потез не служи на част једном ‘нобеловцу’ који је ту награду између осталог примио за ‘промицање мира у свету’.
Није случај да је у марту 2012. Ајатолах Кхаменеи инаугурисао Нову 1391. годину, као „годину подршке раду и инвестицијама“ у Ирану. Без обзира на све, Иран је и даље, на све могуће начине заобилазећи санкције, незаустављиво напредовао. Нуклеарни програм није заустављен, војна ваздухопловна индустрија је постигла значајне иновативне успехе, Иран је произвео и своје ракете земља-земља, свемирски програм је такође забележио значајан успех, генетски инжењеринг такође, нанотехнологија, медицина и истраживања на матичним ћелијама нису претрпеле никакву штету.
Иран је 2012. успио преузети примат Турској и постао најнапреднија земља у региону иу цијелом исламском свијету у области науке. Према неким истраживањима се налази на 14., а по другима на 17. месту у свету по научним достигнућима.
Иранска наука је своју најбољу потврду добила у ЦЕРН-у, где су дали велики допринос у раду на проналажењу тзв. ‘Божје честице’, те у достигнућима у истраживању свемира, за што су добили признање од ЕСА-е Еуропеан Спаце Агенци. У марту 2011. Нев Сциентист пише како је ‘Иран по научном напретку на првом месту у свету’.
Независно о похвалама међународне заједнице, у том периоду је ИАЕА имала чудан став према Ирану. Иако су њени истражитељи у Ирану радили 24 сата дневно и имали увид у све оно што Техеран чини гледе нуклеарног програма, када су њени челници састављали извештаја углавном су наводили ‘како нису пронашли ништа што би могло указивати да се ради о војном програму, али како нико не може гарантовати да ће то тако и остати ‘. Прилично чудна дефиниција. Право, поготову ако се ради о овако озбиљној ствари, не би смело познавати околности под којима би се утврдила нечија невиност, али како се не може гарантовати да он тај злочин ипак неће починити.
Будући да Јукиа Амано (председник Међународне агенције за атомску енергију ИАЕА), никада експлицитно није казао како Иран не ради на производњи нуклеарног оружја, давао је медијима повода за своје написе, али и Обами оправдање за његове поступке.
Међутим Обама се не шали и Ирану намеће такве мере да су власти у Техерану морале увек изнова измишљати начине како заобићи санкције. Иранци су нафту продавали у међународним водама, мењали је с Турском и Индијом за злато, итд Економски притисак је у Ирану узроковао инфлацију, а због раста вредности долара и евра је порасла цена сировинама из увоза.
Наравно да се то одразило и на цену производа унутар граница земље, те су се Иранци накратко нашли у неповољној ситуацији. У једном тренутку се није више разумело шта се догађа на унутрашњем тржишту и министарство сигурности је одлучило ухапсити један део ‘предузетника’ који су непрестано дизали цене. Влада у Техерану се одлучила обрачунати са онима који су се мислили обогатити на мешетарењу робом широке потрошње, и следити упутства Ајатолаха Кхаменеиа који је Нову 1391. годину прогласио „годином подршке раду и инвестицијама“. Резултат таквог става је било покретање бројних инвестиција о којима смо писали протеклих месеци.
У сусрет иранским председничким изобрима 2013. и толико прижељкивано „Персијско пролеће“
У октобру 2012. је тадашњи израелски министар спољних послова, Авигдор Лиеберман, дао изјаве у којима се дао наслутити Обамин план, што је америчког председника поприлично ражестило. Обама се читаво време трудио да оно што чини увек има некакав легитимитет и одобравање међународне заједнице, а Лиеберман му је, раскринкавши његово лицемерје, уништио сав труд.
Лиеберман је изјавио како ‘предвиђа да ће санкције узроковати незадовољство у народу, те како ће они пред председничке изборе изићи на улице и тргове и да ће се догодити персијско пролеће’.
‘Овога пута запад мора помоћи ирански опозициони покрет тиме што ће њиховим припадницима олакшати међусобну комуникацију, гарантовати им финансијску помоћ и мобилисати међународне организације као што су Савет безбедности, УН, Европска Унија и остали’, изјавио је тада Либерман.
Чудно је како Лиеберман успјева предвидети када ће се Иранци побунити. Наравно да Лиеберман није никакав пророк и како је био добро упућен у Обамине планове од пре две године. Амерички председник је тада од својих института за нове технологије затражио да се изради ‘преносни интернет’ који би се путем вирелесса повезао са спољним мрежама и дисидентима омогућио несметану комуникацију. На ту идеју је дошао када је Мубарак у Египту угасио интернет, те хитно обезбедио 2.000.000 $ у ту сврху.
Ради се о систему који би омогућио повезивање интернетом на ‘непријатељском територију’, с тим да земља у којој би се користио не може прекинути везу. Тадашња државна секретарка Хилари Клинтон је изјавила да намерава подржати дисиденте у Сирији и Ирану. Задаћу за тај посао је добио институт ‘Нев Америца Фоундатион’, а који на пројекту ради преко организације Опен Тецхнологи Институте и који гарантује да ће пројекат бити завршен пре избора у Ирану 2013.
Бернард Хенри Леви, један од главних заговаратеља агресије на Либију, пре неколико дана је Цорриере делла Сера написао чланак који умоногоме наликује ономе о чему је говорио Лиеберман. Леви, који је изузетно цењен у Француској и гласи за врсног теоретичара, филозофа и познаваоца прилика у арапском свету, своју је колумну насловио: ‘Иран ће се ускоро пробудити и Европа не сме стајати по страни’.
Крајем 2012. Обама по други пут побеђује на изборима за председника САД-а и како је у протеклом мандату стекао вредно искуство, одлучио је да у овом мандату свој план приведе крају. На који начин то мисли да изведе, то још нико не зна, али како ће седети скрштених руку, то са сигурношћу можемо искључити.
Медијска агресија против Ирана
У октобру 2012. интервенцијом Еутелсата су ПрессТВ, 19 других ТВ емитената и Ирански радио на страним језицима (ИРИБ) ‘замрачене’ путем сателита Хотбирд. Еутелсат је вршио притисак и на остале како би следили његов пример. У марту 2013. су по први пут у историји санкцијама Европске Уније погођени генерални директор програма на енглеском језику Прес ТВ-а Мохаммад Сарафраз и главни уредник информативног програма Хамид Реза Емад.
На културолошком плану свима је јасно зашто је 2012. као најбољи страни филм проглашен ирански филм ‘Надер анд Симин, а Сепаратион’. У филму ирански брачни пар, жена лепа, паметна и напредна, учитељица енглеског, жели отићи из земље, док муж жели остати у Ирану. Како многи нису разумели поруку ‘на терен улази’ Бен Аффлецк и снима ‘Арго’. Филм који обилује неистинама о талачкој кризи 1980. у америчкој амбасади у Техерану. Један од највећих експерата америчке обавештајне заједнице за ПрессТВ објашњава ‘како би филм могао послужити као оправдање за акције које УСА кане покренути против Ирана’. Када је ‘Арго’ добио Оскара, сећате ли се ко је објавио ту вест? Мицхеле Обама из Беле куће.
САД су такође разљутиле Иранце, историчаре и географе из целог света, када је Персијски залив преименовао у Арапски залив. Но, то су већ детаљи, који су свима знани из масс медија, али које никако не треба изоставити из контекста сукоба који се одвија на релацији Вашингтон-Техеран већ годинама.
Напад на Иран 2013?
Како Обама није запоставио војну опцију види се из захтева којега је упутио Великој Британији у новембру 2012. Он је тада затражио слободан приступ за своје трупе британским базама на Кипру, те онима које британци поседују у Индијском и Атлантском океану. Гардиан је тада писао како би кориштење тих база омогућило САД-у логистичку предност у случају напада на Иран.
У овом рату којега је покренуо Обама, Иранци ће се сигурно бранити. 2013. би могла бити пресудна година у којој ће одлучити о својој судбини. У сваком случају, било ко ко се имало разуме и прати међународну политику не може затворити очи пред чињеницом да је Барацк Обама својом лукавошћу водио стратегију цео први председнички мандат и почетак другог.
Могуће је да се све заврши ис војном камапање против Ирана, иако би му у том смислу (за сада известан) останак на власти сиријског председника Асада помрсио рачуне. Но, мора се рећи како је амерички председник Барак Обама од првог дана следио свој крајњи циљ, а то је – нестанак Ирана с међународне позорнице као независне земље.
