Pročitaj mi članak
На вести о Кастровој смрти, које, откако је Фидел оболео, долазе са Флориде, а хроничари су израчунали да их је у ових последњих осам година било 154, кубански вођа је недавно овако одговорио:
– Заиста ме чуде ти моји гробари. Па зар они мисле да би за мене била лоша вест да сам умро! А сем тога, зар нису схватили да ја више нисам толико важан да би се неко бавио и мојом смрћу.
Без обзира на то колико је у тим духовитим опаскама садржано и отровне ироније кубанског вође, на америчком копну, преко пута кубанског острва, интензивно се прати стање његовог здравља и ишчекује се вест о његовој смрти. Десеторица америчких председника, од Ајзенхауера до Џорџа Буша, јуниора, радили су на томе да га уклоне са острва, силом или милом.
Млађи Буш се био понадао да ће он испратити Кастра. Оних дана, с краја јула 2006. године, када је кубански вођа тешко оболео, ондашњи „цар“ свих америчких обавештајних служби Џон Негропонте ушао је преко реда код Буша и саопштио му: „Кастро је тешко болестан, његова смрт је питање дана.“
Та дијагноза је понела америчког председника, па је неколико дана касније, у једном наступу на Роуд Ајланду, пред војним питомцима дао овакву изјаву:
– Ваљда ће га Свевишњи овог пута одвести ка себи…
Кастро је, између две хируршке интервенције, с болесничке постеље, муњевито одговорио:
– Не надај се, господине Буш. Чува мене добри Бог…
Фидела смрт очигледно неће.
Да ли Бог, или његово челично здравље, које га је служило седам деценија, или можда онај медицински „чаробњак“ из Мадрида, доктор Хосе Луис Сабридо, који је прискочио у помоћ кубанским колегама, неколико недеља после серије операција, тек Кастру нису дали да умре. Сабридо је рекао да је Кастро тешко болестан, али да нема рак, да се не може излечити, али да се може залечити.
И тако скоро осам година. Толико је Кастро на боловању. У међувремену, с његове болести је делимично скинут вео државне тајне, појавила се и његова супруга, за коју се званично није знало, испоставило се да са њом има петорицу синова, и да је у кући у предграђу Хаване окружен породицом и унуцима.
Изгледа да је сам живот, у свођењу коначних рачуна, натерао и самог Кастра да се на крају свог животног века скраси у кући и да се помири са тиме да он није ожењен само револуцијом, да има своју породицу и да коначно може да се поигра са својим унуцима.
Дође тако тренутак када човек нема пуно избора, макар се звао и Фидел Кастро. Његов дом је био тамо где га затекне ноћ. Он је целог живота путовао Кубом, разговарао са сељацима и рибарима, секао шећерну трску, држао говоре, а у међувремену одлазио са Хемингвејем у лов на велику рибу. А онда је тај неуморни пустолов, јахач ветрова и ратник са ветрењачама и Американцима, одједном морао да схвати да се полигон његовог деловања свео на простор омеђен са четири зида и на оно парче дворишта између две палме.
– Све сам могао замислити, али да ћу га видети у инвалидским колицима, нисам веровао да ћу то доживети – рекао је један Кубанац када га је видео на телевизији.
У међувремену, Кастро је дао оставку на све функције, ретко се појављује у јавности, али Куба је и даље под његовом сенком и биће тако све док буде дисао.
Недавно је, захваљујући открићима „Викиликса“, обелодањена једна депеша коју је шеф америчке државне канцеларије у Хавани Мајкл Пармли упутио Стејт департменту, неколико месеци пошто је Кастро пао у болесничку постељу: „Имамо поуздане информације да је Кастро, прво у јулу, а потом у октобру, био на ивици смрти. Не можемо рећи колико му је још остало од живота. Али знамо ово: док он буде жив, чак и да је неспособан, док га год буде било међу Кубанцима, његов утицај на овдашње друштво ће бити ужасно велики. Не смемо сметнути са ума елементарну истину да на Куби не може бити суштинских промена док је он жив.“
А Фидел је још жив. Далеко од очију јавности, у свом скровитом дому, понешто напише и објави у „Гранми“, тек да његови наследници на забораве да је још ту, а с времана на време се појави у јавности, ваљда да онима који га малтене сваког петка на Флориди сахрањују покаже да је још жив.
– Када једног дана стварно умрем – изјавио је Фидел једном приликом – а то ће се свакако десити, нико неће поверовати да сам мртав. Моји и непријатељи Кубе толико пута су ме упокојавали да ће ико тешко поверовати у такву вест. Могао бих и ја тако мртав да наставим да ходам као што су некада мртвог Сида водили посађеног на коња у битке које су добијали…
Последњи пут се Кастро у јавности појавио пре три месеца, на отварању неког уметничког салона у Хавани. Тешко хода, уз помоћ штапа и ослањајући се на руку неког од пратилаца. Осушио се, издужио се, погурио се, једино праменови његове проседе браде пркосно штрче напред. Хода само сенка од оног робусног, снажног и неукротивог „фармеровог сина“, који је више од шест деценија витлао по кубанском острву, хрвао се са Голијатом се севера, изазивао смрт и често задивљавао свет.
И данас, тако испошћен и оронуо, још пркоси смрти.
Кад га је пре неку годину посетио сада већ покојни Уго Чавес, Кастро је успео да се придигне са болесничке постеље и дочека пријатеља.
– Био сам задивљен – рећи ће касније Чавес. – Преда мном је стајао један други Кастро. Кад сам га погледао онако испијеног и издуженог, неодољиво ми је личио на Дон Кихота. Боже, помислио сам, па он је прави Дон Кихот од Хаване…
Антикастристичка емиграција са Флориде наставља да га сахрањује.
У међуврмену, његов брат Раул, који га је наследио пре шест година, и Кастрова проређена генерација „барбудоса“, траже „чаробну формулу“ и да преко некакавог „капиталистичког лењинизма“ сачувају посрнули модел социјализма на Куби.
Дотле Кастро, који је закорачио у 88. годину, наставља да мучи и изазива станаре америчке Беле куће, па ни Барак Обама, једанаести по реду амерички председник који чека његов одлазак са овог света, не зна да ли ће то дочекати.
Кастро умро још није, а када ће, то ни ЦИА више не зна.
ДИНАСТИЈА КАСТРО
Фидела је на положају шефа државе и партије, више по државној него по династичкој линији, заменио његов млађи брат Раул, коме су 83 године.
Са њиме се, по свему судећи, завршава династичка линија Кастрових. Кастров син из првог брака Фиделито инжењер је нуклеарне физике и никада није испољавао политичке амбиције, нити га је отац тамо гурао. Са њима одлази и генерација „барбудоса“ који су сишли са Сијера Маестре и владали Кубом 55 године.
(Новости)
