Након „Арапског пролећа“ исти сценарио дестабилизације целог источноевроспког региона је кулминирао у Украјини, где је Вашингтону крајњи циљ створити трајни раскол између Русије и Европске уније, у чему, мора се признати, има извесног успеха. Иако напори америчке администрације знају бити доведени у питање одлукама лидера попут Виктора Орбана, па чак и наводном ренесансом европске независности која се видела у иницијативи Оланд-Меркел у преговорима у Минску, генерално гледано, САД су успеле да створе јаз између Европске уније и Русије.

Тиме се директно удара у саме темеље Вашингтону омрзнутог Путиновог пројекта Евроазијске уније, који се свом изворном облику требао да простира на подручју од Лисабона до Владивостока, те да уједини Европу и Азију, две историјски нераздвојне целине које су хиљадама година имале врло развијену привредну, културну, технолошку и научну размену.

Нажалост, америчка администрација се фокусирала на онај други део и успешно искористила сукобе, ратове и антагонизме прошлих века. Вашингтон игра на карту подела, иако су Европа и Азија у својој историји имали пуно дуже периоде обостране сарадње, него што су трајали ратови које су водили међусобно. Украјина је у овом контексту школски пример „клина“ који је послужио за ширење пукотине међусобних подела и Москва је често позивала, пре свега Немачку и земље Источне Европе, да покушају да разумеју куда води руско-европски сукоб с Америком као стратегом такве политике. Како год било, историја неће да стане и свакодневно се доносе одлуке, како у Москви, тако и у Вашингтону, којима је једини путоказ императив победе у овој геополитичкој утакмици.

Један од руских аналитичара је изјавио „како је руска и међународна јавност већ уморна од Путиновог шаха и Обаминог покера“, чиме је хтео да укаже да би сви напокон волели знати исход овог, већ би се могло рећи, хладноратовског надметања. Међутим, изгледа да ће све ово да потраје још неко време и потези ће се вући врло пажљиво, јер је улог ипак превелик.

О томе како у Вашингтону промишљају дугорочно и темељно говори руски аналитичар и оријенталист Роман Погорелов, који у колумни за  New Eastern Outlook пише о сличним активностима које САД против Кине и Русије воде на целокупном простору азијског континента.

„Обојене револуције“, „Арапско пролеће“ и жеља за „Кинеским пролећем“

Нешто раније је историчар Константин Пензев приметио одлике те америчке стратегије, али је нагласио да се односи Москве и Пекинга никада нису градили на темељима правила „непријатељ мог пријатеља је мој непријатељ“, што је својевремено нагласио у контексту спора Кине и Вијетнама.

„Чак и ако Вијетнам намерава покренути спор са Кином због бушења нафте у области Парасел острва, то би требала бити строго њихова билатерална ствар, која не би смела да утичу на руско-вијетнамске односе или кинеско-руске односе. Главни проблем у региону је понашање Вашингтона, који је забринут због свог ексклузивног права на доминацију целим светом и уверења да су само они ти који имају право на неконтролисану употребу силе било где у свету. Америка се тако понаша чак и када се Роми потуку са кавкаским трговцима на сајму у белоруском граду Жданович, када маскирани људи окупирају управну зграду Украјини, када ураган протутњи Јамајком или када неки лудак отме девојку у Зимбабвеу. Свуда, у целом свету је потребан амерички војник спреман да успостави ред.

„Међутим, то је тако!“ Реалполитик „Вашингтона се храни народима и нацијама, јапанским и вијетнамским против Кинеза, Украјинцима против Руса, Албанцима против Срба, Пакистанцима против Индијаца, па чак и терористима против Сиријаца, и тако даље унедоглед. У тим околностима је Русија одабрала нови „Азијски курс“ и нада се да ће ефикасно трговати са свим партнерима широм источне Азије и промовисати мир у региону „, пише професор Константин Пензев, но, хоће ли Вашингтон то да допусти.

Није никаква тајна да руска финансијска моћ углавном почива на извозу енергената. Примарни потрошач руског гаса и нафте је Европа, па било која штета од пуцања веза између Руске Федерације и Европе тешко може бити прецењена. Логична последица тренутне кризе у односима Русије са западним партнерима је стварање ближих односа са Кином.

Овде је важно нагласити да Русији сада приближно треба 2-3, највише 4 године да преоријентира нафтне и гасне токове према истоку, што је више него довољан разлог за веровати да ће САД учинити све да би се спречила даља консолидација сарадње између Москве и Пекинга. Врло вероватно ће у блиској будућности Запад покушати дестабилизовати ситуацију и у самој Кини и тако покушати да ослаби своја два највећа геополитичка супарника.

За претпоставити је да ће због изузетно блиских економских веза између Сједињених Држава и Кине, описаних изразом „Chimerica„, Американци бити у стању да унесу немир на територију азијског дива. Уосталом, ако су се то усудили учинити 1989., када су због својих геополитичких циљева узроковали масакр на Тргу Тијенанмен, али не онај над цивилима, него над кинеским војницима, а тек онда је уследила репресија кинеских оружаних снага, ко може да гарантује да ће сада бити другачије.

Данас из тог периода већина памти фотографију „човека пред тенком“, а ретки се обазиру на десетине књига, чланака, сведочења припадника америчких обавештајних агенција, учесника догађаја, кинеских „дисидената“ који живе у Америци и признају да су учествовали у „покушају демократизације Кине „, а да је“ социјализам с људским лицем „био само изговор. Случајно или не, на 25. годишњицу немира на Тјенанмена су „Новинари без граница“ (Reporters Without Borders) покренули on-line peticiju којом се од кинексог председника Сји Ђинпинга тражи измена кинеског устава, а у којој се побуна из 1989. назива ништа мање него „Кинеским пролећем“, што свакако има више него симболично значење, узмемо ли у обзир „Обојене револуције“ и „Арапско пролеће“. ( Mark Anthony Jones: Sorting fact from fiction – Tiananmen revisited)  

Ова мала историјска дигресија је била потребна како би појаснили да САД не занимају нити људске жртве када је једини циљ дестабилизовати непријатеља, што су лажном „студентском побуном“ накратко и успели, а која се сада као дежа ви враћа као „Кинеско пролеће“ у Хонг Конгу. Пукнуће односа између Русије и Европске уније је скупо за Европљане, на што предузетничка олигархија често подсећа европске званичнике, што ове друге свеједно није одвратило од увођења санкција, и тражење додатних од стране Вашингтона.

Наравно да Брисел све чини под интензивним притиском из Сједињених Држава, одакле се већ дуже време Европи покушава да наметне планирана Трансатлантска зона слободне трговине и улагања, што очито није у складу са интересима ни Русије, ни Кине.

Аналитичар Роман Погорелов тврди „како треба напоменути да вероватно неће доћи ни до директне конфронтације или Хладног рата између САД-а и Кине, али ће Запад сигурно да покуша да отежа живот Кинезима; званично ће се да дистанцира од тог процеса, како би се избегле оптужбе за уплитање у унутрашње ствари друге државе, али ће се као последица тога да тражи одговор од Пекинга“. Главни циљ је да задржи Кину заокупљен својим унутрашњим проблемима, како би се закочиле њене спољнополитичке амбиције. Осим тога, дестабилизација региона ће присилити капитал из азијских тржишта да потраже мирнија и сигурнија финансијска уточишта, која ће, наравно, обезбедити САД.

Запад је већ почео да предузима превентивне мере како би се заштитио од негативних ефеката погоршања стања у НР Кини. Један део страних фирми се почео да повлачи из Кине, без обзира што је пренос индустријског капацитета у Кину Америци и западној Европи омогућио превазилажење последица економске кризе ’70 -их година прошлог века. Данас европске и америчке компаније граде постројења или преносе своју производњу у земље са нижим трошковима рада, попут Вијетнама, Пакистана, Индонезије, Индије или Бангладеша. Очито им производња роба у Кини постаје све мање исплатива.

Много тога лежи у рукама западних, пре свега америчких политичара. Повлачење страних фирми подразумева даљи пад привредних активности у Кини, што доводи у питање стопу запослености, а тиме се аутоматски повећавају социјалне напетости. Наравно да и Кина вешто тражи одговоре на проблеме са којима се суочава и за сада нема назнака већим проблемима, осим што економски раст можда неће бити 7,7%, или 7,6%, него нешто мањи, али још увек далеко од рецесије и било каквог облика привредне кризе.

Међутим, довољно се опустити на тренутак и проблеми социјалне природе могу бити искоришћени од стране спољних сила у дестабилизацији Кине.

Дакле, 1989. је изговор био смрт Ху Јаобанга и кренули су захтеви за економским реформама, решавањем проблема инфлације, политичке корупције, непотизма; углавном познатим разлозима за „побуну“. Сада би исти фактори, слични онима у „Арапском пролећу“ и Украјини: јаз између богатих и сиромашних, корупција, те недостатак америчког стила демократије опет требали одиграти своју улогу.

Данас том попису треба додати и загађење животне средине, које је без сумње данас један од великих проблема у НР Кини, а тим се проблемом већ служило за подстицање на масовне демонстрације, које су потом завршиле у нередима и сукобима са полицијом.

Неравномјеран економски развој обалних и континенталних регона у Кини снажно утиче на ниво дохотка регионалних етничких група, што опет доводи до пораста несугласица унутар кинеског друштва. Треба подсетити да је то био и један од низа проблема који су довели и до распада бивше Југославије, али не морају увек посреди бити социјални разлози. Наиме, Хонг Конг је међу најбогатијим деловима Кине, па су управо тамо у име „демократских стандарда“ америчке „невладине“ организације у контакту са шачицом студената и демонстраната покушали да инсценирајуи нову „Обојени револуцију“.

Потом треба споменути честе нападе, који се обично приписују ујгурски сепаратистима, а који не доприносе социјалној стабилности. Забележено је и неколико мањих инцидената у јужним покрајинама, далеко од Ксињианга, у којима су починиоци били етнички Хан Кинези, али су у јавности службена саопштења често примана са скепсом.

Проблем сепаратизма није никаква новост за Кину. Мало је вероватно да Запад неће да користи међуетничке сукобе унутар НР Кине у властите сврхе. „Арапско пролеће“, како су то предвиђали амерички стратези, требали су подићи плиму контролисаног хаоса која ће запљуснути Кавказ и централну Азију, те погодити не само већински муслиманске делове Руске Федерације, него такође и поједностављени Ксињианг.

Камен спотицања је у том погледу била Сирија, где су Москва и Пекинг заузели категорички чврст став, добро знајући какву претњу таква стратегија представља за обе земље. Како би надокнадили губитак у Сирији, Американци су успели убрзати сличан сценарио у Украјини, који је наводно био припреман „тек“ за 2015. или 2016. годину.

Но, упркос покретању „Плана Б“ у Украјини, грађански рат у Сирији је још увек далеко од коначног завршетка, а ту је и новостворени проблем „Исламске државе“. У целини, без обзира на то како се развијали догађаји на Блиском истоку, логичан следећи корак је погоршање ситуације у земљама централне Азије, поготово након повлачења америчких војника из Авганистана, што ће сигурно имати утицаја на Кину и осетљиву покрајину Ксињианг.

Иако је Пекинг разрадио стратегију према којој би Тибет уз велика улагања требао бити мост између Индије и Кине, то је још једна регија која се традиционално сматра нестабилним, а која се за своја права бори уз свесрдну помоћ Запада. Тибет је коришћен и за компромитирање кинеског водства у добијању Олимпијских игара у Пекингу 2008.

Те и друге активности показују да Запад има способност да утиче на популацију Тибета и то преко тибетанских лидера и организација расутих по целом свету. Данас су облици протеста у којима учествују Тибетанци демонстрације и самоспаљивање, који опет имају потенцијал да прерасту у већу побуну, као што је то било 1959., нажалост, опет под покровитељством ЦИА-е и Вашингтона. Узгред, „Арапско пролеће“ је такође почело чином самоспаљивања у Тунису.

Мање позната из перспективе сепаратистичких тенденција су подручја на којима живе Монголи. Аутохтоно становништво на овим просторима није баш склон Хан Кинезима, али је проблем у томе што је због политике НР Кине дошло до исељавања и сада тамо живи једва 20% етничких Монгола. Ипак, у последњем немирима у том подручју је било покушаја да се створи независни или полу-независни Монголски ентитет. Осим тога, позив на уједињење са Републиком Монголијом, која већ има самосталност, може се користити као искра која ће запалити пламен посве непотребне побуне.

Сада се Унутрашња народна партија Монголије (ИМПП) бори за право на самоодређење Монгола у НР Кини, а њено седиште се налази нигде другде него у Принстону, (Њу Џерзи / САД), где је та организација основана 1997. године. Тајван такође тражи да му се призна независност од Кине. Наравно, НР Кина и Република Кина (Тајван) и сада де факто постоје као засебне и суверене државе, али ће и Пекинг и Тајпеј, свако на свој начин, и даље инсистирати на јединству кинеске домовине.

„Званична изјава о тајванској независности би озбиљно нарушила слику комунистичке Кине, јер би била приморана да предузме одлучну акцију, без обзира на цену коју мора да плати. На Далеком истоку уопштено, опасно је „изгубити образ“, јер то са собом носи и губитак власти. Након уједињења Крима са Русијом домаћа пета колона и неки западни стручњаци почели су активно да промовишу идеју како би Кримски преседан могао бити коришћен од стране Кине на Далеком истоку Русије и да би Пекинг могао, позивајући се на исто право као и Москва, тражити неке делове руске територије „, пише оријенталист Роман Погорелов.

Главна сврха те пропаганде је утицати на јавно мњење, како у Русији, тако иу Кини, те на тај начин створити додатне препреке на путу јачања стратешког партнерства између Москве и Пекинга. У ствари, Крим је далеко од првог таквог случаја, јер постоје преседани на Космету, Komorima  и другде. Дакле, реч је о трику Запада у промовисању сопствених интереса, а мало је вероватно да Кина жели користити такву тактику, и то против Русије. Међутим, не постоји гаранција да се такав сценарио не би могао догодити самој Кини.

Пекинг је указао на то када је током своје посете Европи кинески председник Си Ђинпинг од немачке канцеларке на поклон добио мапу Кине која 1735. штампана у Немачкој. Тада је амерички часопис Foreign Policy навео „како је немачка канцеларка кинеском председнику поклонила мапу која садржи скривену поруку“.

Наиме, на мапи је недостајало много подручја која се званично сматрају саставним и неотуђивим деловима Великог кинеског царства, али су на њој недостајали и Тибет, Ксињианг, Манџурија и Монголија. Тешко је замислити да европски високи званичници и њихови помоћници нису знали за осетљивост Кинеза у вези древне картографије. У Кини и многи сматрају да су Немци то вероватно учинили намерно у покушају да изврше притисак на кинеско вођство, те да их подсете на њихове унутрашње проблеме.

Међутим, Кинези нису остали дужни и на кинеском интернету је објављења једна сасвим друга карта, штампана у Лондону 1844., на којој кинеска држава укључује сва „отета“ подручја, али и неке земље које сада припадају Русији. То је наравно изазвало је талас антируског сентимента у кинеској блогосфери, што је одмах привукло пажњу руске опозиције, као и страних медија. Јасно је да је савез између Москве и Пекинга, у било којем облику, озбиљно поткопао утицај Запада, посебно Сједињених Држава, које желе задржати своју доминантну позицију у свету.

Стога је дестабилизација ситуације у руском и кинеском окружењу, али у унутар саме Русије и Кине, за Вашингтон пуно пожељнији и много лакши начин да се задржи незаустављиво јачање геополитичких супарника, од директне конфронтације или војног сукоба. Стога је за очекивати да америчка администрација и њихови НАТО савезници неће пропустити нити најмању могућност да то и учине. Хоће ли у томе успети, то опет зависи од пажње Москве и Пекинга и њиховим одлукама.

(altermainstreaminfo.com – Н. Бабић)

Oznake: analiza, geopolitika, Daleki Istok, Kina, N. Babić, Rusija, SAD