(Н. Бабић)

Анализа: Амерички план заустављања јачања Кине кроз дестабилизацију земаља у њиховом окружењу и пут према „Кинеском прољећу“

Након „Арапског пролећа“ исти сценарио дестабилизације целог источноевропског региона се одвија у Украјини, где је Вашингтону крајњи циљ да створи трајни раскол између Русије и Европске уније, у чему, морамо признати, има извесног успеха. Иако напори америчке администрације знају бити доведени у питање одлукама лидера као што су мађарски председник Виктор Орбан, или аустријске компаније ОМВ, која се, без обзира на притисак Европске комисије, није понела као Бугарска и прекјуче је потписан коначни уговор с Газпромом о изградњи Јужног тока , па чак и скепсом неупитних савезника као што су Пољаци, који се питају: „Има ли уопште смисла савезништво са Америком?“, генерално гледано, САД су успеле да створе јаз између Европске уније и Русије. Тиме се директно удара у саме темеље Путиновог пројекта Евроазијске уније, који се свом изворном облику требао да простире на подручју од Лисабона до Владивостока, те да уједини Европу и Азију, две историјски нераздвојне целине које су хиљадама година имале врло развијену привредну, културну, технолошку и размену у области науке.

Нажалост, америчка администрација се фокусирала на онај други део и успешно искористила сукобе, ратове и антагонизме прошлих векова, те игра на карту подела, иако су Европа и Азија у својој историји имали пуно дуже периоде обостране сарадње, него што су трајали ратови које су водили . Украјина је у овом контексту школски пример „клина“ који је послужио за ширење пукотине међусобних подела и Москва је често позивала, пре свега Немачку и земље источне Европе, да покушају разумети камо води руско-европски сукоб, с Америком као стратегом такве политике, али и пасивним посматрачем. Како год било, историја неће стати и свакодневно се доносе одлуке, како у Москви, тако и у Вашингтону, којима је једини путоказ императив победе у овој геополитичкој утакмици.

Један од руских аналитичара је пре неколико дана изјавио „како је руска и међународна јавност већ уморна од Путиновог шаха и Обаминог покера“, чиме је хтео да укаже да би сви волели да знају напокон исход овог, већ би се могло рећи, хладноратовског надметања. Међутим, изгледа да ће све ово потрајати још неко време и потези ће се вући врло пажљиво, јер је улог ипак превелик.

О томе како у Вашингтону промишљају дугорочно и темељно говори руски аналитичар и оријенталист Роман Погорелов, који у колумни за  New Eastern Outlook пише о сличним активностима које САД против Кине и Русије воде на простору азијског континента.

„Обојене револуције“, „Арапско пролеће“ и жеља за „Кинеским пролећем“?

Нешто раније је историчар Константин Пензев приметио одлике америчке стратегије у том смислу, али је нагласио да се односи Москве и Пекинга никада нису градили на темељима правила „непријатељ мог пријатеља је мој непријатељ“, што је рекао у контексту спора Кине и Вијетнама од пре неколико недеља.

„Чак и ако Вијетнам намерава да покрене спор са Кином због бушења нафте у подручју Парасел архипелага, то би требала бити строго њихова билатерална ствар, која не би смела да утичу на руско-вијетнамске односе или кинеско-руске односе. Главни проблем у региону је понашање Вашингтона, који је забринут због свог ексклузивног права на доминацију целим светом и уверења да су само они ти који имају право на неконтролисану употребу силе било где у свету.

Америка се тако понаша чак и када се Роми потуку са кавкаским трговцима на сајму у белоруском граду Жданович, када маскирани људи окупирају управну зграду у Украјини, када ураган протутњи Јамајком или када неки лудак отме девојку у Зимбабвеу. Свугдје, у целом свету је потребан амерички војник спреман да успостави ред. Међутим, то је тако!

„Реалполитик“ Вашингтона се храни народима и нацијама, јапанским и вијетнамским против Кинеза, Украјинцима против Руса, Албанцима против Срба, Пакистанцима против Индијаца, па чак и терористима против Сиријаца, и тако даље унедоглед. У тим околностима је Русија одабрала нови „Азијски курс“ и нада се да ће ефикасно трговати са свим партнерима широм источне Азије и промовисати мир у региону“, пише професор Константин Пензев, но, хоће ли Вашингтон то допустити.

Није никаква тајна да руска моћ у овом тренутку почива на извозу енергената. Примарни потрошач руског гаса и нафте је Европа, па било која штета од пуцања веза између Руске Федерације и Европе тешко може бити прецењена. Логична последица тренутне кризе у односима Русије са западним партнерима је стварање ближих односа са Кином. Верује се да Русији треба приближно 3-4 године да преоријентише нафтне и гасне токове према истоку, што је више него довољан разлог за веровати како ће САД учинити све да би се спречила даљу консолидацију сарадње између Москве и Пекинга. Врло вероватно ће у блиској будућности Запад покушати да дестабилизује ситуацију и у самој Кини, и тако ће покушати да ослабити своја два највећа геополитичка супарника.

За претпоставити је да ће због изузетно блиских економских веза између Сједињених Држава и Кине, описаних изразом „кимерик“, Американци бити у стању унети немир на територији азијског гиганта. Уосталом, ако су се то усудили учинити 1989., када су због својих геополитичких циљева узроковали масакр на Тргу Тијенанмен,, али не онај над цивилима, него над кинеским војницима, а тек онда је уследила репресија кинеских оружаних снага, ко може да гарантује да ће сада бити другачије. Данас из тог периода већина памти фотографију „човека пред тенком“, а ретки се обазиру на гомилу књига, чланака, сведочења припадника америчких обавештајних агенција, учесника догађаја, кинеских „дисидената“ који живе у Америци и признају да су учествовали у „покушају демократизације Кине“, а да је „социјализам с људским лицем“ био само изговор.

„Случајно или не, ове су године, на 25. годишњицу немира на Тјенанмену, Новинари без граница (Reporters Without Borders) покренули он лајн петицију којом се од кинеског председника Сји Ђинпинга тражи измена кинеског устава, а у којој се побуна из 1989. назива ништа мање него „Кинеским пролећем“, што свакако има више него симболично значење, узмемо ли у обзир „Обојене револуције“ и „Арапско пролеће“.

Ова мала историјска дигресија је била потребна како би појаснили да САД не занимају нити људске жртве, јер је једини циљ да дестабилизује непријатеља, што су лажном „студентском побуном“ накратко и успели, а која се сада као деже ву враћа као „Кинеско пролеће“.

Пукнуће односа између Русије и Европске уније је и скупо за Европљане, на што предузетничка олигархија често подсећа европске званичнике, што ове друге свеједно није одвратило од увођења санкција, а британски министар спољних послова Вилијам Хејг пре два дана прети и новим, док амерички председник Барак Обама изјављује како је са немачком канцеларком и француским председником договорио „хируршке санкције Русији, само ако се настави мешати у унутрашње прилике у Украјини“.

Наравно да Европа све чини под интензивним притиском из Вашингтона, који већ дуже време покушава наметнути планирану трансатлантске зону слободне трговине Европи, што очигледно није у складу са интересима ни Русије, ни Кине.

Аналитичар Роман Погорелов тврди „како треба напоменути да вероватно неће доћи до директне конфронтације или Хладног рата између САД-а и Кине, али ће Запад сигурно покушати отежати живот Кинезима, док ће се званично дистанцирати од тог процеса, како би се избегле оптужбе за уплитање у унутрашње ствари друге државе и као последица тога ће се тражити одговор од Пекинга „.

Главни циљ је да задржи Кину заокупљен својим унутрашњим проблемима, како би се закочиле њене спољнополитичке амбиције. Осим тога, дестабилизација региона ће присилити капитал из азијских тржишта да потраже мирнија и сигурнија финансијска уточишта, која ће, наравно, обезбедити САД.

Запад је већ почео предузимати превентивне мере како би се заштитио од негативних ефеката погоршања стања у НР Кини. Недавно се један део страних фирми почео повлачити се из Кине, без обзира што је пренос индустријског капацитета у Кину Америци и западној Европи омогућио превазилажење последица економске кризе ’70-их година прошлог века. Данас европске и америчке компаније граде постројења или преносе своју производњу у земље са нижим трошковима рада, попут Вијетнама, Пакистана, Индонезије, Индије или Бангладеша. Очигледно им производња роба у Кини постаје све мање исплатива.

Међутим, много тога лежи у рукама западних, пре свега америчких политичара. Повлачење страних фирми подразумева даљи пад привредних активности у Кини, што доводи у питање стопу запослености, а тиме се аутоматски повећавају социјалне напетости. Наравно да и Кина вешто тражи одговоре на проблеме са којима се суочава и за сада нема назнака већим проблемима, осим што економски раст можда неће бити 7,7%, или 7,6%, него је у првом кварталу ове године износио 7,4 %, што је далеко од рецесије и било каквог облика привредне кризе.

Међутим, довољно се опустити на тренутак и проблеми социјалне природе могу бити искориштени од стране спољних сила у дестабилизацији Кине.

Дакле, 1989. смо као изговор имали смрт Ху Јаобанга, захтеве за економским реформама, проблем инфлације, политичку корупцију, непотизам; углавном познати разлози за „побуну“.

Сада би исти фактори, слични онима у „Арапском прољећу“ и Украјини – јаз између богатих и сиромашних, корупција, те недостатак америчког стила демократије, одиграли своју улогу.

Данас, након 25 година, том списку треба прикључити и загађење животне средине, стање које је без сумње данас један од великих проблема у НР Кини, а тим се проблемом већ служило за подстицање на масовне демонстрације, које су потом завршиле у нередима и сукобима са полицијом .

Неравномјеран привредни развој обалних и континенталних региона у Кини снажно утиче на ниво дохотка регионалних етничких група, што опет доводи до пораста несугласица унутар кинеског друштва. Треба подсетити да је то био и један од низа проблема који су довели и до распада бивше Југославије.

Потом треба споменути честе нападе, који се обично приписују Ујгурским сепаратистима, а који не доприносе социјалној стабилности. Забележено је и неколико мањих инцидената у јужним покрајинама, далеко од Ксињиангау, у којима су починиоци били етнички Хан Кинези, али су у јавности службена саопштења често примана са скепсом.

Проблем сепаратизма није никаква новост за Кину. Мало је вероватно да Запад неће користи међуетничке сукобе унутар НР Кине у властите сврхе. „Арапско пролеће“, како су то предвиђали амерички стратези, требало је подићи плиму контролисаног хаоса која ће запљуснути Кавказ и централну Азију, те погодити не само већински муслиманске делове Руске Федерације, него такође и кинески Ксињианг.

Камен спотицања је у том погледу била Сирија, где су Москва и Пекинг заузели категорички став, добро знајући какву претњу таква стратегија представља за обе земље. Како би надокнадили губитак у Сирији, Американци су успели да убрза сличан сценарио у Украјини, који је наводно припреман за 2015. или 2016. годину.

Но, упркос покретању Плана Б у Украјини, грађански рат у Сирији је још увек далеко од коначног завршетка. Треба споменути и немире у суседној Турској. У целини, без обзира на то како се развијали догађаји на Блиском истоку, логичан следећи корак је погоршање ситуације у земљама централне Азије, поготово након повлачења америчких војника из Авганистана, што ће сигурно имати утицаја на Кину и осетљиву покрајину Ксињианг.

Иако је Пекинг разрадио стратегију према којој би Тибет уз велика улагања требао бити мост између Индије и Кине, то је још једна регија која се традиционално сматра нестабилном, а која се за своја права бори уз свесрдну помоћ Запада. Тибет је коришћен и за компромитовање кинеског водства за добијање Олимпијских игара у Пекингу 2008. Те и друге активности показују да Запад има способност да утиче на популацију Тибета и то преко тибетанских лидера и организација разасутих по целом свету. Данас су то облици протеста у којима учествују Тибетанци-демонстрације и самоспаљивање, који опет имају потенцијал да прерасту у већу побуну, као што је то било 1959., нажалост, опет под покровитељством ЦИА-е и Вашингтона. Узгред, „Арапско пролеће“ је такође почело чином самоспаљивања у Тунису.

Мање позната из перспективе сепаратистичких тенденција су подручја на којима живе Монголи. Аутохтоно становништво на овим просторима није баш склоно Хан Кинезима, али је проблем у томе што је због политике НР Кине дошло до исељавања и сада тамо живи једва 20% етничких Монгола.

Ипак, у последњем немирима у том подручју је било покушаја да се створи независни или полу-независни Монголски ентитет. Осим тога, позив на уједињење с Републиком Монголијом, која већ има самосталност, може се користити као искра која ће да запали пламен посве непотребне побуне.

Сада се Унутрашња народна странка Монголије (ИМПП) бори за право на самоодрељење Монгола у НР Кини, а њено седиште се налази нигде другде него у Принстону, (New Jersey/USA), где је организација основана 1997. године.

Недавно је Тајвану тражио да му се призна независност од Кине. Наравно, НР Кина и Република Кина (Тајван) и сада де фацто постоје као засебне и суверене државе, али ће и Пекинг и Тајпеј, свако на свој начин, и даље инсистирати на јединству кинеске домовине.

„Званична изјава о тајванској независности би озбиљно нарушила слику комунистичке Кине, јер би била приморана да предузме одлучну акцију, без обзира на цену коју мора да плати. На Истоку, уопштено, је опасно“ изгубити образ „, јер то са собом носи и губитак власти. Након уједињења Крима са Русијом су домаћа пета колона и неки западни стручњаци почели активно промовисати идеју како би Кримски преседан могао бити коришћен од стране Кине на Далеком Истоку Русије и да би Пекинг могао, позивајући се на исто право као и Москва, тражити неке делове руске територије „, пише оријенталист Роман Погорелов.

Главна сврха те пропаганде је утицати на јавно мњење, како у Русији, тако и у Кини, те на тај начин створити додатне препреке на путу јачања стратешког партнерства између Москве и Пекинга. У ствари, Крим је далеко од првог таквог случаја, јер постоје преседани на Космету, комора и другде.

Дакле, реч је о трику Запада у промовисању сопствених интереса, а мало је вероватно да Кина жели да користи такву тактику, и то против Русије. Међутим, не постоји гаранција да се такав сценарио не би могао догодити самој Кини.

Пекинг је недавно указао на то, када је током свог недавног посета Европи кинески председник Си Ђинпинг од немачке канцеларке на поклон добио мапу Кине која је 1735. штампана у Немачкој. Тада је амерички часопис Foreign Policy навео „како је немачка канцеларка кинеском председнику“ поклонила мапу која садржи скривену поруку „.

Наиме, на мапи је недостајало много подручја која се званично сматрају саставним и неотуђивим деловима Великог кинеског краљевства, али су на њој недостајали Тибет, Ксињианг, Манџурија и Монголија. Тешко је замислити да европски високи званичници и њихови помоћници нису знали за осетљивост Кинеза у вези древне картографије. У Кини, као и многи сматрају да су Немци то вероватно урадили намерно у покушају да изврше притисак на кинеском вођство те их подсјете на њихове унутрашње проблеме.

Међутим, Кинези нису остали дужни и на кинеском интернету сада кружи сасвим друга карта, објављена у Лондону 1844., на којој кинеска држава укључује сва „отета“ подручја, али и неке земље које сада припадају Русији. То је наравно изазвало талас антируског сентимента у кинеској блогосфери, што је одмах привукло пажњу руске опозиције, као и страних медија.

Јасно је да је савез између Москве и Пекинга, у било којем облику, озбиљно поткопао утицај Запада, посебно Сједињених Држава, које желе да задрже своју доминантну позицију у свету. Стога је дестабилизација ситуације у руском и кинеском окружењу, али иу унутар саме Русије и Кине, за Вашингтон пуно пожељнији и много лакши начин да се задржи незаустављиво јачање његових геополитичких супарника од директне конфронтације или војног сукоба. Стога је за очекивати да америчка администрација и њихови НАТО савезници неће пропустити нити најмању могућност да то и учине. Хоће ли у томе успети, то опет зависи од пажње Москве и Пекинга и њиховим одлукама.

(Адванце)

Oznake: analiza, EU, Kina, Kinesko proleće, N. Babić, SAD