Прочитај ми чланак
„Ако видим да Руси групишу своје авионе за напад, изућу их из ципела пре него што се одлепе од земље“
Генерал Кертис Ле Меј, начелник стратешке ваздушне команде (САЦ)
Од завршетка Другог светског рата 1945. године, Сједињене Америчке Државе, као водећи хегемон на планети окитиће се називом предводника „слободног света“. Водиће отворене али и неуспешне ратове широм света, у Кореји и Вијетнаму, и релативно прикривене у Камбоџи, Лаосу, Карибима, Централној Америци, Африци, Чилеу, Блиском истоку, итд.
Непосредно пред ступање у рат са другим сувереним државама, упорно кршећи међународно право, на сцену ће ступити медијска претходница, која ће се лицемерно позивати на свету улогу божије америчке нације и обавезу да се другим народима обезбеди слобода, демократија и људска права, подржавајући и постављајући оне режиме који су негирали те наведене „светле америчке традиције“ према сопственим народима. Званични Вашингтон зарад својих националних интереса биће спреман да подржава и биће веома привржен фашистичким и тоталитарним режимима, јер су заједно представљали борце против зла названог комунизам, јер је у САД хајка на комунисте увелико постала национална религија.
Нуклерна политика Сједињених Америчких Држава, подржана Законом о држави националне безбедности, већ од 1950. године имала је за циљ да спречи СССР у потенцијалном нападу на територије Западне Европе, са бруталном стратегијом извршења нуклеарног бомбардовања совјетске инфраструктуре и база. Параноја владајуће клике САД је била тотално непотребна. Чињеница је да су САД тих година са почетка хладног рата биле апсолутни монополиста у нуклеарном наоружању. Совјетски Савез до краја 1949. године није извршио ниједну нуклеарну пробу ни експлозију.
Тек крајем те године Совјети производе своју прву атомску бомбу, и као одговор на то САД своју нуклеарну политику под називом „масовна одмазда“ спроводе до шездесетих година прошлог века. Углавном се сводило на обичну претњу према Совјетима, међутим постоје званични докази да су САД имале стратегију да први нападну СССР, лансирајући своје нуклеарно оружје како би елиминисали совјетске још тада слабије нуклеарне снаге, пре него што се одвоје од земље.
Да би се финансирање „одбрамбене“ политике САД оправдало, покрило пред народом, СССР им је био идеалан „непријатељ“ и увек присутно зло које им прети, а чињеница је следећа: да су САД током пете деценије прошлог века извршиле нуклеарни напад на СССР, сигурно би у тој размени „ватре“ дебљи крај извукли Совјети и доживели тотално уништење. Међутим, по проценама и анализама тада водећих политичара из Вашингтона, постојала је ипак могућност да у том нуклеарном сукобу неке губитке претрпи и САД , што је било неприхватљиво, те и поред свих планова и стратегија од напада није било ништа.
Почетком шесте деценије прошлог века СССР нагло развијају и рапидном брзином увећавају свој нуклеарни арсенал, званично постајући нуклеарна сила и озбиљна претња САД. Званични Вашингтон, незадовољан развојем ситуације, фактички све до краја хладног рата реаговаће тако што ће у престојећим деценијама само улагати огромна финансијска средства ради стицања нуклеарне предности над Совјетским савезом. Амерички владари пред сопственим јавним мњењем учиниће све да обезбеде да САД никада не буду у миру, самим тим упуштајући се у авантуре трагања за непријатељем, најчешће имагинарним, док ће улогу главног проналазача новог „зла“ и сценаристе у креирању будућих ратова бити Пентагон.
Постоје званични документи о плановима САД за нуклеарне нападе на СССР. У самом врху америчке администрације постојало је веровање да, када би СССР којим случајем прве напале нуклеарним оружјем америчке територије, САД би одмах након првог удара одговориле нападом који би нанео губитак Совјетском Савезу у износу од 40% људских жртава и близу 65% индустријске инфаструктуре, тако да би агресијом било погођено близу 200 највећих градова СССР-а. За такав злочиначки подухват било је неопходно 400 комада нуклеарног оружја од једне мегатоне. Како су године пролазиле и планови америчких владајућих структура су се мењали и проширивали.
Лудост и хистерија доживљавају свој врхунац током Реганове владавине, када је његова администрација одобрила „јединствени интегрисани оперативни план“, скраћено СИОП 6, са почетком примене 1983. године, који је садржао чак потенцијалних 50.000 мета на територијама Совјетског Савеза, док је нуклеарни арсенал САД те године достигао цифру око 11.000 комада оружја. Улагање у побољшање и број нуклеарног наоружања водило је циљу јачања хегемонизма и нуклеарне супериорности.
Међутим, када се подвуче црта, сав труд САД у овом спорту био је скоро па узалудан, из простог разлога што нису успеле да стекну значајну предност на Совјетима. Схватили су да је шанса давно пропуштена још 50-тих година.
Наставиће се
(Србин.инфо – Душан Опачић)
