Pročitaj mi članak
Већ неко дуже време познато је како су Саудијска Арабија и Катар највећи добављачи оружја за сиријске побуњенике.
Но, термин „сиријски побуњеници“ поприлично је широк – генерална претпоставка која се настоји представити као чињеница је да постоје есенцијално две групе које су кренуле у оружани сукоб против председника Асада: радикални и умјерени елемент.
Последњих недеља, нарочито после убиства америчког амбасадора у Либији, све чешће се у западним медијима открива забринутост како би оружје у Сирији могло пасти у „погрешне руке“ – другим речима, у руке радикалног елемента. Те забринутости звуче помало наивно јер тешко је веровати да САД заиста до недавно нису били свесни чињенице по питању коју и какву страну подржавају у овом конфликту.
Ипак, последње истраживање листа Њујорк Тајмса по први пута на њиховим страницама открива детаљ који је до сада итекако познат из других извештаја – да оружје већином долази у руке екстремног елемента у редовима тзв. „Слободне Сиријске Војске“ (ФСА). Тај податак не би смио бити никакво изненађење уколико узмемо у обзир да оружје стиже из земаља као што су Саудијска Арабија и Катар.
Било би потпуно контра логике очекивати да ће ове земље оружје достављати у руке „секуларној“ или „прогресивној“ опозицији какву – наводно – би САД волио да види на власти у Сирији. Но, и тај став САД-а треба узети са дозом опреза – пре годину дана тачно су знали какве елементе доводе на власт у Либији и то им тада није нимало сметало.
„Опозиционе групе које примају већину смртоносне помоћи су управо оне групе за које не желимо да је добијају“, рекао је један амерички званичник коментирајући за Њујорк Тајмс истраживање састављено од стране званичника и дипломата.
Притом је битно приметити неколико важних детаља – као прво, ФСА никада ни није показивала некакве „секуларне“ или „прогресивне“ вредности, у најмању руку могли бисмо рећи како је ова борбена група састављена од више радикалних и мање радикалних елемената.
Оно што се упорно игнорише је чињеница да је у Сирији од самог почетка заиста постојала „прогресивна“ опозиција, која није ни у једном тренутку – баш као иу случају Туниса, Египта, Бахреина, Саудијске Арабије – имала намјеру кренути у оружани сукоб против власти у земљи.
Но, та народна опозиција у Сирији није била бројчано довољна да би могла извести „промену режима“, као на пример у Тунису и Египту. Оно што је такође битно да се примети је то да та унутрашња, ненаоружана, опозиција није била идеални елеменат иза којег ће стати западне силе и блиски им арапски режими. Зашто?
Пре свега због чињенице да циљ спољних фактора никада није био реформисати Сирију, већ је уништити. За спровођење тог циља ангажовани су најрадикалнији елементи који се могу пронаћи, а тренутно их на „тржишту“ не недостаје.
Сетимо се „анализа“ које је давао утицајни Council on Foreign Relations (ЦФР) пре свега неколико месеци. Имајући то у виду, морамо се запитати: од куда произлазе актуалне „забринутости“? Уредници Њујорк Тајмса нису били свесни да Савет за спољне послове и други отворено подржавају улазак ал-Каиде и других терористичких група у Сирију?
Наравно да јесу, стога је нужно потражити неко друго објашњење за овакав суптилан заокрет у реторици. Свакако, ово не би било први пута да преко ноћи одређена група у очима америчке спољне политике пређе из категорије „борци за слободу“ у „терористи“, али то се још никада није десило у време самог конфликта. Да ли би се тако нешто могли десити у Сирији?
Хоће ли, до јуче беспрекорна ФСА, већ сутра постати сумњива организација коју је боље пустити да нестане под паљбом сиријске војске? И то је могуће, но, када је реч о актуелном сиријском конфликту – нажалост – све је могуће.
Ипак, без обзира на све жестоке борбе и број жртава – који се према неким проценама броји у десетинама хиљада – овај изузетно опасан сукоб још увек се може зауставити с великом лакоћом. Довољно је само да Запад престане политички да одобрава инфилтрацију у Сирији и сукоб би се могао окончати у дословно неколико дана или недеља.
Америчка државна секретарка Хилари Клинтон данас је „преузела одговорност“ за последице напада у Бенгазију, чиме заправо штити углед Обами који већ има довољно проблема пред актуелним председничким изборима, но, та изјава – па и сам напад у Бенгазију – потврђује да је амерички план рушења Либије још један потез империјализма којег на крају ни сами нису у стању да контролишу.
Сирија би могла постати још далеко већи проблем јер потенцијално може увући у рат цијелу регију. Без обзира колико обавештајне службе калкулирали, анализирале и предвиђале, чињеница је да би ескалација сукоба на Блиском истоку била толико непредвидљива да је једноставно немогуће констатовати која би страна – уколико иједна – имала користи од таквог опасног конфликта.
Што се тиче „џихадиста“ који према најновијем „открићу“, америчког Њујорк Тајмса, добијају већину оружја у Сирији, њихов ангажман могућ је само до онда док Вашингтон политички одобрава ову крипто-инвазију Саудијске Арабије и Катара на Сирију. Вашингтон – уколико жели – може утицати на овај ангажман.
Но, то нажалост не значи да САД жели повратак мира у Сирију. Како ствари данас стоје, изгледа да САД настоји ослабити улогу Саудијске Арабије и Катара, ау исто време појачати утицај Турске која је – упркос чињеници да су све поменуте земље „савезници“ – ипак највећи амерички адут у региону.
(Адванце)
