Прочитај ми чланак
Руковођење државом никада и никоме није било лако, a посебно ако има 140 милиона становника, много нација и сурову климу. Осим тога, тешко је владати земљом која је пребогата природним ресурсима, због чега је увек била и увек ће бити на мети светских освајача.
Владимир Путин је до сада вршио своје дужности у складу са свим правилима либералне демократије, а довољно је да се упореди стандард грађана пре и после његове владавине, као и спољни дуг земље.
Ко пажљиво прати ситуацију у Русији, не може а да не примети да је обновљена категорија средње класе, а природна богатства већим делом враћена у власништво руске државе и под контролу демократски изабране Владе. Сепаратистичке тенденције су превазиђене, а локална самовоља потиснута. Рубља је постала стабилна валута на светским тржиштима.
Ипак, оно што је најупадљивије је да је Русија ревитализовала своју моћ и на светској политичкој сцени са тенденцијом успона. Процеси технолошке модернизације су у јеку, спроводе се реформе у свим областима.
Да ли би се овакви резултати постигли да се управљање државом спроводило по «модерном систему»? Историја се не гради у кондиционалу, код ње не постоји „ако би“, већ би требало узети у обзир и факторе, којих нема у другим земљама, а који чине несавладиву препреку.
Првенствено је тешко и сложено обезбедити одбрану целокупне руске територије: на северу су арктичка мора, неприступачна током већег дела године. Крајњи исток је изразито слабо насељен, а изузев Владивостока нема морских лука. На југоистоку се граничи са пренасељеном Кином која се брзо развија, на југу су Кавкаске планине, једина природна препрека ка Европи.
Многе области су огромне и практично мртве током зиме, готово ненасељене, а немају ни озбиљнију инфраструктуре, осим Трансибирске магистрале, која спаја исток земље са њеним западом. Не постоји природни излаз ка међународним транспортним путевима, јер је Црно море затворено од стране Турске.
Одбрана територије: најтежи задатак свих руских режима
Другим речима, уређена и насељена Русија су само велики градови у европском делу државе. За одбрану своје огромне територије и независности увек се играло на „баферске зоне“ уз контролу над богатим, али ненасељеним сибирским просторима. Али, да би се она остварила, потребна је гвоздена песница, односно чврста рука, армија људи и специјалне службе, које ће бранити слободу и богатсво земље од насртаја непријатеља.
Уосталом Совјетски Савез је и створио такву врсту „баферске зоне“ око Москве и централне Русије. Његов распад је поставио пред новим властима захтев да се нађу начини поновног стварања истих могућности и гаранција. И влада Владимира Путина је у томе успела, а да при томе не плати превисоку цену као у прошлости.
На тај начин Путину је фактички омогућено геополитичко супростављање у Украјини, на Кавказу и наравно у Белорусији. Разуме се, олакшан му је задатак и грешке Европљана у односима са Минском, слабљење америчког утицаја након њеног неуспеха на Блиском истоку и контрола транзита нафте и гаса из централне Азије.
Обавезан услов за успех је и јачање централне власти и нова геополитичка стратегија, како у односу на централну Азију, тако и у односу на Иран, Украјину, Грузију, а сада и Сирија. Још једна успешна стратешка операција, више да би се сачувао образ, али која је помогла новом позиционирању Русије у свету, било је стварање Шангајске организације за сарадњу.
Ренационализација већег дела енергетских ресурса, формирање Царинске Уније, „империјално“ именовање губернатора, ликвидација олигарха често на оштрији начин, спречавање рада „привидних партија и покрета“ који су директно финансирани од страних Влада, забрана делатности иностраних невладиних организација…, нису популарни али су били неопходни потези, који су омогућили Путину да изгради данашњу Русију и врати јој достајанство.
Упркос огромној хајци на лик и дело Владимира Путина, која се води у западним медјима, мали део руске опозиције протестује на улицама градова. У Москви са око 15 милиона становника, 10.000 демонстраната на улици изгледају као игла у пласту сена, али такве слике свакодневно обилазе свет јер их потенцирају „заговорници људских права и слобода“, док 10.000 демонстраната на улицама двомилионског Београда представља заначјну масу незадовољних, али ту слику не види чак ни српска јавност, а камоли свет јер светским моћницима није у интересу обарање „послушних режима“.
(Глас Русије-Србин.инфо)
