Pročitaj mi članak
Како тумачити Сирију
Заиста, шта је то данас уопште демократија у арапском свету? Плод завере, или крај деспотских режима?
Да сам ја Сиријац муслиман-сунит и да живим у систему председника Башара ел Асада вероватно бих желео његову оставку више но ишта друго. Али како то нисам, питам се која теорија о Сирији је тачна? Режим је тешко схватљив, но сада као да постоје две, или чак три Сирије, муслиманско-сунитска, муслиманско-алавитска и хришћанска, које у различитим тренуцима осцилирају између страха и амбиција? Да ли су Сиријци гледајући прошлогодишње сцене „арапског пролећа” први пут осетили потребу да и они буду грађани света, или арапске земље на путу ка демократији обавезно морају да прођу кроз пакао? Како помирити осећај лојалности према својој земљи и чињеницу да страни центри моћи нападају ту земљу „да би се она ослободила”. Шта ћемо са стотинама хиљада обичних Сиријица који су били или још јесу припадници 17 тајних и јавних служби режима председника Башара Асада, и који обављају „чисте и прљаве послове”? Јер овај режим представља потпуно домаћи, сиријски феномен, није га наметнула никаква спољна сила и у потпуности је производ културе која га и одржава.
Већина обичних сиријских грађана одрасла је у владавини породице Асад и то је једини поредак за који знају, онај који штити и њих и отаџбину од империјалиста и домаћих издајника. Цинични посматрач са стране, неко ко седи у Бриселу или у Вашингтону, рекао би да свако ко се још увек налази у Сирији, а није у режимском затвору или у редовима побуњеника, на неки је начин саучесник режима у Дамаску. Бити жив у Дамаску, а не бити у затвору, за већину западних дипломата вероватно значи да нисте протестовали када је ваш комшија затворен, или да сте излазили на улицу и скандирали у част вољеног председника, јер вам је то тајна полиција наредила. Па је тако режим вашу крв помешао са својом. Али на терену, у Сирији, ствари ипак нису такве.
Међу многим Сиријцима постоји интензивна, готово неподношљива амбивалентност према било каквој идеји да их неко са стране „ослобађа” и уводи у демократију. Мој пријатељ, Сиријац из града Алепа, чије име овде ипак не наводим, са којим сам био у свакодневном телефонском контакту и који ми је прецизно наводио детаље шта се све збива у Алепу, побуњенике је отворено називао страним плаћеницима и терористима. На моју опаску да је у питању грађански рат у Сирији, врло је одлучно рекао да то није тачно, јер у супротном он би повео 300 својих добро наоружаних саплеменика у тај рат.
„То су припадници Ал Каиде, верски фундаменталисти, муслиманска браћа, није то грађански рат, а још мање рат за демократију”.
Заиста, шта је то данас уопште демократија у арапском свету? Плод завере, или крај деспотских режима? Да ли је комплетан арапски свет данас способан да дефинише обрисе грађанског друштва, издејствује потпуну слободу штампе и нормално изгласа парламент? Како успоставити демократију у Сирији без сврставања уз Запад? Је ли све оно што се збива у Сирији само пукотина коју су Арапи претходно сами створили, а други су дошли да попуне ту празнину?
Превише је питања, јер ако имате сиријску визу на само седам дана боравка у тој земљи, а ту визу сте чекали два месеца, тешко да можете и себи и другима да одговорите на све дилеме. Наравно да је рат у Сирији подстакао нове верске, етничке и племенске тензије, па и жеље за осветом, што све код просечног интелектуалца у Дамаску потврђује теорију о завери против Сирије као јединствене државе. Можда завера и постоји, али то не значи да арапски свет, па и Сиријци, не треба да размишљају о карактеру својих режима и начинима како да их промене да би и народу и држави било боље.
У Дамаску званичници тврде да се иза рата у Сирији, осим настојања Катара и Саудијске Арабије да прошире зону свог утицаја по систему „боље да комшији гори кућа него мени”, да се иза збивања у Сирији заправо крије и намера Запада да преко Курда утиче на прилике у Ирану, Ираку, Турској и наравно у Сирији. Курда има око 25 милиона и претежно живе у те четири земље са различитим степенима аутономије. Ирак нема снаге да контролише своје Курде, Турска је у сталном рату са својим Курдима, а Дамаск је лукаво препустио контролу сиријске територије уз границу са Турском сиријским Курдима. И то је сада посебан рат у рату.
Ислам је опстао у режиму сиријског социјализма. Хоџе се редовно чују са минарета џамија у Дамаску. „Флертовање” Дамаска са социјализмом совјетског типа било је више у функцији конфронтације с Израелом и Америком, а сиријски „социјалисти” никада нису прихватили теорију о класној борби и о примату материјалног над духовним. Али, за разлику од других арапских држава, религија у сиријском друштву никада није била посебно моћна.
С друге стране, арапско „пролеће” показује да легитимни арапски избори иду наруку исламистима. Демократизација арапског света доводи до јачања антиамериканизма, већина Арапа има негативан став према САД. Отуда и питање, да ли Вашингтон уопште зна ко би могао да наследи Башара ел Асада? Или је ипак најважније потпуно уклонити Москву из Медитерана?
(Мирослов Лазански, Политика)
