Прочитај ми чланак
Дача одсликава саму душу Русије, као и њену културолошку подељеност.
У Русији свако има своју причу о дачи. Та прича може бити о неком сећању из детињства, попут играња лоптом до касних сати захваљујући сунцу које као да никада не залази, скупљања шишарки од којих мирише ватра за самовар или пливања у леденом језеру оивиченом зеленим врховима смреке.
Може бити и помало романтична – прва љубав која увене са годишњим добом или процвета у брак. Или нека дирљива приповест, чак прича о избављењу. Једна старија жена прича како је дошла кући са посла и затекла мужа у кревету са својом најбољом другарицом. Избацила га је напоље. Пензија се ближила, остала је без мужа и питала се шта сада да ради. Одговор је била дача коју је купила за петсто рубаља, са оближњом шумом у којој је могла да скупља печурке, са језером и баштом. „Та дача ми је спасила живот”, каже.
Понека прича је проткана тугом, која се прелама кроз призму трагичне историје Русије. Након што се бака Наталије Иванове, у то време млада удовица са двоје деце, поново удала, њен нови супруг је купио дачу близу Москве. Када је он нестао у стаљинистичком логору, она је остатак свог живота провела у дачи. „Никада ништа није садила, чак ни цвеће – свуда само трава, која је све више бујала”, присећа се Наталија, московска списатељица и уредница. „Фотографија из детињства показује да је трава била знатно виша од мене.”
Слатка или горка, весела или мрачна, прича се увек одвија током лета. Уосталом, дача је летњиковац.
И Борис Вјешњиков има приче у вези са дачом. То су мушке приче, са призвуком разметања. Једном се суочио са групом тинејџера који су пили и пуштали прегласну музику са музичког уређаја у његовој насеобини са дачама у близини Валдаја, града на северозападу Русије. „Покупио сам их неколико и побацао у језеро. Физичка сила је једини језик који они разумеју.” Други пут је један набилдовани тупан прекршио правила понашања тако што је пустио свог пса да плива у језеру. „Позвао сам свог зета, рвача. И проблем је решен.”
Када није у дачи, Борис таксира. Једног дана, док јурцамо путем, показује ми канал поред којег „дачники” из великих градова отварају врата својих аутомобила и избацују смеће. „Тако је у Русији данас”, гунђа. Али Борис има план. Намерава да постави надзорну камеру како би ухватио преступнике.
До тог момента је Борис, шездесеттрогодишњак леденоплавих очију, са стомаком који изгледа као да је прогутао кошаркашку лопту и гомилом кошуља с кратким рукавима и тропским мотивима типичним за Мауи, а не за Москву, за мене био само Борис таксиста. Сада откривам његов други идентитет. Он је и председник Борис, преоптерећени вођа Њерција, заједнице од око хиљаду дача у Валдају.
Борисово краљевство, царство дача, руски је феномен. Сваки трећи Рус поседује дачу. У московској области, где их има око милион, петак вече означава почетак дача-шпица, у ком закон инерције налаже да ауто зауставјен у дача-саобаћају остаје да стоји веома дуго.
Дача се кроз руску културу непрекидно провлачи још од времена када је Петар Велики делио својим дворанима земљу на периферији Санкт Петербурга (реч „дача” је изведена из руског глагола „дати”). Дача је позорница на којој се одвија драма (или комедија) руског лета. Лето је у Русији драгоцено и кратко; зима, бескрајна. Период вегетације у тајги око Санкт Петербурга траје кратка четири месеца. У западној Европи он се протеже на осам и више месеци. Петина Русије је изнад арктичког круга. Више од половине те територије је непрекидно оковано ледом. Долазак пролећа, а потом и лета, представља неку врсту бајке. Тло се раскрављује, а и душа.
Заједница дача је Русија у малом, са њеним причама о љубави, губитку и патњи, трвењима, са супротстављеним причама од којих свака делује као истинита, док праве „истините приче” заправо нема, и са потоцима вотке и приликама за корупцију. (Општинске власти незаконито присвајају имања и продају их предузимачима који их цепкају и праве на њима даче.) Дача је место за умовање, контемплирање о животу, за забаву, за неговање породичних и пријатељских односа, а у скорије време је постала симбол упадљивог, прекомерног трошкарења руских скоројевића. Она је показатељ промене система вредности у Русији, али истовремено слави вредности које остају непромењене.
Борисова дача је, попут многих у Валдају, заправо баштенска парцела са колибом. Овакве парцеле, првобитне величине од шест сотки (0,06 хектара), подстичу из совјетске ере, из програма расподеле земљишта који је омогућио Русима да издрже послератне несташице хране које су додатно биле погоршане катастрофалним последицама централизованог управљања пољопривредом. Приватизација из 1990. године омогућила је власницима да купе земљу и да се прошире преко шест сотки, али је крајолик остао збрка приљубљених боравишта. При декорисању дача власници показују наклоност према застарелим календарима, распареном керамичком посуђу, сликама медведа у шуми и чипканим завесама које висе на улазним вратима као одбрана од комараца.
На супротном крају овог спектра налазе се котеџи (викендице), како зову „дворце” које су саградили новопечени руски богаташи, супертрошаџије посткомунистичке ере. Многа насеља са тим набуџеним летњиковцима – има их око пет стотина око Москве – истиснула су традиционалне даче и понекад постају примарна пребивалишта. „Олигарси оду до Лоаре, виде дворце и кажу: ’Треба ми један овакав’ ”, саркастично примећује Константин Коваљов Случевски, локални историчар. Ентеријери нагињу ка раном Лас Вегасу: мермерни стубови који ништа не подупиру, позлата дебела као маскара неке анимир-даме. Около су високи зидови од камена или цигле, понекад са пушкарницама, који као да треба да омогуће стрелцима да испале запаљене стреле на сваког сељака довољно глупог да покуша да уђе унутра. „Њихови власници немају душе”, примећује тужно Константин.
У Валдају нема много предимензионираних котеџа, али ту је дача коју користи председник Русије Владимир Путин, који с времена на време сврати хеликоптером. Борис упорно тврди да током Путинових посета рониоци патролирају језером испред здања, које има турско купатило, руску бању, кинеску чајџиницу и финску сауну. То је можда истина, па опет, можда и није. Није лако знати када Бориса, који верује у анђеле, а на свом левом рамену има тетоважу која приказује ђавола како свира гитару, треба схватати озбиљно.
Понос Валдаја (од 16.000 становника) његов је национални парк површине 160.000 хектара. Терен, благо брдовит, прекривен брезама и истачкан са 200 језера, простире се преко речног слива који напајају две велике реке: Дњепар и Volga. Хладан, зелен, тих, представља идилично уточиште од градске врелине. Према неформалном попису на основу продаје хлеба, лети се популација удвостручава.
Иако је од Москве ка југу удаљен само око 365 километара и 290 километара од Санкт Петербурга ка северу, та два града, ако се Валдаја пита, могу бити и на Месецу. На „дачнике” из великих градова се гледа као на ванземаљце које је најбоље избегавати, као што је, када се пролази шумом, најбоље избегавати коприве које жаре. Иако мислим да греши, Борис тврди да само људи из града загађују њихову околину; локалци никада не би били тако нехајни.
У питању су културолошке разлике, каже Максим Семјонов, уредник Валдајског недељника. „Прошлост нашег села је још увек присутна. Наша прва вишеспратна зграда је саграђена тек пре четрдесет година.” Људи из града, објашњава Максим, дачу сматрају местом за опуштање. „У Валдају се дача повезује са напораним радом и озбиљним баштованством.” Надежда Јаковљева, жена умилног гласа и нежних црта лица која води локални музеј, пружа још доказа. Она показује фотографију излета Московљана у Валдају из 1839. године. „Са француским вином и сендвичима”, каже жалосно. Хоће да каже да навике и ставови данашњих Московљана нису ништа бољи. „Не хране се здраво. Они леже у лежаљкама за љуљање и не брину о лошем времену као ми. У њиховом повртњаку, званом supermarket, увек ће бити плодова.”
У Борисовој заједници Њерци око тридесет одсто од хиљаду дача је у власништву људи из Санкт Петербурга или Москве. „Они имају агрегате и пумпе”, каже са примесом зависти Раиса Степанова, књиговођа у пензији. Она нема ни једно ни друго. По правилу, даче немају текућу воду и струју. Раисина мала дрвена дача, офарбана у три нијансе жуте, стоји тик поред једне брезе. Пре би се рекло да се ослања на њу. Иза је пољски ве-це.
Реч-две о правилима облачења у насељу дача у Валдају: жене фаворизују дводелне купаће костиме који изгледају као да су из педесетих, само избледели, или памучне кућне хаљине, а мушкарци спидо гаћице, понекад упарене са гуменим чизмама. (Зашто мушкарци у Русији носе спидо купаће? „Не знам, али је то тако руски”, каже Мелиса Колдвел, социјални антрополог на Универзитету Калифорнија у Санта Крузу. „Једном сам умало ослепела током шетње кроз један санктпетербуршки парк суочивши се са оним што ми је деловало као да су хиљаде средовечних мушкараца изашле да се сунчају у својим спидовкама.”)
Нина Мармашева, Раисина најбоља „летња” другарица, придружује нам се на летњој супи званој шчи, справљеној са киселим зељем. Нина, снажна жена с косом боје паприке, ме није загрлила – пре би се могло рећи да ме смрскала прививши ме на своје груди. На столу се појављују чашице. Раиса их пуни домаћом ракијом. Ускоро су жене весело припите, а Нина тумара по Раисиној башти и почиње да скида бубе златице са лишћа кромпира.
Тешко је рећи да ли Раиса своју башту обрађује зато што воли башту или зато што једноставно воли да ради. Раиса, којој је 68 година, прави ђубриво из компоста, наводњава биљке кофама воде из бунара, а своје приносе вукља кући у цегерима, аутобусом. Када се лето оконча, има више од 200 тегли зимнице. „Сваке године кажем да је било доста, да нећу више да садим. Али онда, на пролеће, ипак посадим.”
„Па зашто не успорите мало?” предлажем. „То не делује баш претерано опуштајуће.”
„Мене опушта” , каже Раиса.
Али за различите генерације дача има различито значење. Недавно је њена кћерка, која има двоје деце, купила кућу у граду. „Мучи се”, каже Раиса. „Понудила сам да продам моју дачу да јој помогнем.”
„Не, не можеш да је продаш”, одлучно је рекла њена ћерка. „Ако ништа друго, још увек могу да дођем овамо са децом да их одведем на купање.
(Национална географија)
