Pročitaj mi članakIzložba „Vizura Eshatona“ Zorana Čalije predstavlja jedinstveno umetničko putovanje kroz srpsku srednjevekovnu i vizantijsku duhovnost, u kojem se tradicionalni motivi preispituju i oživljavaju u savremenom likovnom jeziku, sa dubokom porukom povratka korenima i duhovnim vrednostima.
У уторак, 7. октобра, у Великој галерији Културног центра “Лаза Костић” Сомбор, биће уприличено свечано отварање изложбе “Визура Есхатона”, уметника Зорана Чалије, с почетком у 19.00 часова.
Поставка изложбе трајаће до 14. новембра 2025. године.
Зоран Чалија – Биографија
Рођен у Скопљу 1963. године. Завршио Факултет ликовних уметности у Београду, одсек Сликарство у класи проф. Мирјане Михач 1989. Имао је преко 20 самосталних и био учесник на преко 50 колективних изложби. Члан је УЛУС-а од 1989. године. У статусу слободног уметника од 1994. године.
Уметник Зоран Чалија изложбом Визура Есхатона приводи крају циклус који у фокусу има српску средњевековну уметност као део византијске уметности. Кроз целокупан циклус, који је трајао више од деценије, Чалија је створио импресиван број радова најужe везаних за живописе српских сакралних средњевековних манастира. Оно што је несопорно у свим делима јесте једна дубока, емотивна потреба уметника за повратком духовности и коренима и неки апел да се сви вратимо нашем бићу.
Бити распричан на једну тему петнаестак година говори о великој уметниковој посвећености и истрајности, али и о неисцрпности идеја и жељи да се оне континуирано пренесу публици. Истовремено дубоко интроспективан, а свестан општег друштвеног немара за сопствену културу, Чалијин византијски опус добија обрисе армагедонских размера у потреби да другог упути на традиционалне вредности које се у ери погрешне употребе интернетских модела сматрају сувишним, досадним, чак, пежоративним.
На том путу, својеврсном библиом пауперум, уметник је успешно описао етос (свог) народа спајајући средњевековну тематику са класичним уметничким језиком у савременом миљеу. Чалија се служи особитом игром коју твори несталност линије и појавност сфуматичне атмосфере; оне даље творе безидентитетску источноправославну тематику широко познату и верујућем и атеисти. Универзалност сликаног пиктограма поступком ликовности бива преведена у оквире асоцијативног, где смењивање златастих, искричавих партија бива смирено дубоком, манасијско плавом.
У тако свечаном фону, хладноћа плаве и топлина златне, ојачана ту и тамо црвеним акцентом какве средњевековне одежде или инсигније, никако једна другу не гасе, већ чине да свака досегне максимум своје изражајности. Одећа је дата искључиво кроз ликовни предложак, без посебних детаља који би иначе подсетили верујућег у значај приказаног светог лика, Празника, или каквог другог верског церемонијала.
Дакле, без потребе за репрезентацијом, или адорацијом у класичном верујућем моделу, иако полазну тачку има у ортодоксној тематици, Чалија је даље развија и преиспитује, пре свега, у дубини свог бића, те нам је нуди у легитимним оквирима уметничког дискурса. Слично се дешава са линијом која кубистичким схватањем простора уме да, на строго дводимензионалној површини, прикаже фигуру или сцену из различитих углова.
У таквој инсенацији и лица и сцене су дате, махом, без анатомских детаља, а како би се целина могла наслутити у виду пикторалног архетипа дубоко уписаног у православни ген. Чини се да су канонски обрасци прескочени не са неком посебном наменом, већ да би њиховим изостављањем посматрач био ближе сентименту целине. Дела одишу истим оним миром и достојанственошћу које осетимо при посети светим местима, где опрост бива исти и према праведницима и према грешницима.
За Чалијин опус од изузетне важности је једна врлина: искреност. С тим у вези, уметник инсистира на минимуму детаља, сведеној палети и прочишћеном простору како не би нарушио чистоту најтананије емотивне вибрације које иначе покрећу његов стваралачки механизам…, и где се овоземаљско оплемењује небеским.
Минициозност се овде концентрисала на дамаре комплексности уметниковог бића који постаје првостепени носилац визуелне поруке која даље проналази интимне путеве ка духовној меморији ужег или ширег окружења.
