Pročitaj mi članak
Балкански плот на Мердару између Подујева и Куршумлије претворио се у гвоздену завесу за нормалне људе и идеје.
Млади човек с великом црном лампом с муком улази да види шта се у овом сиротињском превозу налази. Да би он могао да уђе, госпођа поред врата, расељено лице из Приштине, мора да изађе и на седишту оставља своју женску торбу. После завиривања испод седишта цариник се враћа и пита:
– Је ли ово твоја торба?
– Не – одговарам – ја не носим такве торбе!
Девојчица иза се смеје, смеје се и њена мајка, смеје се и цариник, који почиње да отвара торбу.
– Извините, али не можете отварати торбу када госпођа није ту – кажем униформисаном лицу.
То је било превише, сви смо одмах избачени напоље. Комплетно избацивање надгледала је Јасмина, службеница овог пункта, Српкиња чврсто везане косе и лепог лица. Пре пет дана она је овде Србину одузела млин за кафу стар годинама.
Ношен је у Ниш на поправку јер не може ситно да меље. Р. Д. из Милошева завршио је на царини заједно са својим мотокултиватором, и платио царину више него што та машина кошта. Једном старцу је одузела цвеће које је носио на гробље за задушнице; одузимала храну и пиће, наплаћивала за превоз споменика…
Како год, сви стојимо у реду испред прашњавог стола и показујемо ствари. Госпођа из Приштине, увређена и љута због свега претходног, каже:
– Господине, морате носити рукавице када претурате по мојој торби.
– Сад сам их опрао сапуном – одговара униформа.
У међувремену, долази старији цариник и аутора овог текста уводи у дрвену кућу, царинску испоставу, и заповеда: „Извади све из џепова!”
Јасмина са осмехом надгледа операцију, она се и раније због малтретирања људи нашла у новинама, жалбе и покушаји да она више не буде ту остали су без успеха.
– Одакле си ти – пита цариник.
– Био сам из Приштине и одлучио да сам да будем из Приштине – одговарам.
– Слушај, наш менталитет је другачији, ми смо друга држава. Ти можеш да се вратиш у Приштину, тамо живи неколико стотина људи…
Схватам да овај политички комесар, цариник по професији, покушава да ме преваспита, уноси ми се у лице, прича, покушава да ме уплаши. У мом џепу има новца таман да уведем грејање у кућу, али не и за дрва, и то је „проблем” – немам доказ о пореклу.
Из новчаника вади и копира: новинарску легитимацију, чланске карте Универзитетске библиотеке и Матице српске (око ове се посебно задржава); гледа копију малог детаља са неке сопоћанске фреске…
Онда све то прекида и окреће ме према металној кутији са катанцем, дуго и предано ме препипава. Јасмина, повремено дође да види како процес одмиче. У хладном комбију напољу је дете, а и поноћ се примиче.
Иследник цариник се поново враћа папирима из новчаника, гледа један на којем пише: „Породица из Пећи, Микетић Милун и Зорка”. Ћутим. Они су покојници, њихова породица ме замолила да им нађем споменик на срушеном гробљу у Пећи. Нисам успео.
Они до свог града не могу. На крају стиже и папир о претресу, на њему само препознајем своје албанизовано име, говорим да крше закон, да то мора да буде на српском језику, да су обавезни…
– На српском језику неће бити овде, јер ја то не дам, закључи своју причу и претећи ми се унесе у лице.
Ту се понижење завршава или почиње, тешко је одредити. Балканске границе су фабрике мржње и зла, хиљаде људи овде мора да чека на своје парче институционалне фрустрације и личне беде.
Комшијска тараба претворена у границу је зло, јер њен чувар осећа да му улазиш у интиму, да губи самосталност, да није свој на своме, да изневерава идеје и зло оних који су га ту поставили и дали му плату да чува тарабу.
Тако се балкански плот на Мердару између Подујева и Куршумлије претворио у гвоздену завесу за нормалне људе и идеје, док криминалци пролазе несметано и без икакве контроле.
Исте ове прелазе прешао је Насер Кељменди, балкански нарко бос, у његову торбу нико није завиривао. Како је писала „Политика”, паркирао је свој скупоцени аутомобил испред хотела „Дукађини” (некадашња „Метохија”), пије кафу у Пећи, пуши цигарету у муштикли, осећа се као свој на своме, једино његов чувар, кад он оде у тоалет, стане на врата и не да никоме да уђе.
Можда би они Срби који ни до свог гробља не могу отићи могли да се обрате за повратак у градове министру Бајраму Реџепију, који је мирно потврдио да Кељменди није више ту, „да се више не налази на Косову”.
Како год да се узме, и шта год да се на њима дешава, ови прелази су, према оценама међународне заједнице „реалност на терену и задовољавају демократске стандарде”.
Остало је још да се доведу у ред Брњак и Јариње на северу Косова који би, према последњим договорима, требало да се претворе у интегрисане прелазе према европским стандардима..
„Ако се поставе цариници, били они Срби, Албанци или странци, на прелазима Брњак и Јариње, тог тренутка смо ми завршили са дискусијом око тога шта заправо представља север”, рекао је Оливер Ивановић и додао „да ће после тога решење бити извесно а то је потпуна и безусловна интеграција у Републику Косово”.
Ту није крај проблема, завршено је и са слободом, јер ће чиновник репресивног система на новопостављеној гвозденој завеси, рецимо, између Рашке и Лепосавића, почети да спроводи своју слободу, слободу свог приштинског послодавца, слободу лишену правде и закона, слободу коју ће нам он прописати, слободу понижења, на тарабама претвореним у фабрике мржње и склониште криминалаца.
(Политика)
