Pročitaj mi članak
Иако смо углавном поносни на великане из српске прошлости, попут научника, песника, уметника али и истакнутих политичара, често им у садашњости не поклањамо довољно пажње.
Град Нови Сад и Новосађани односе се прилично немарно према кућама у којима су некада живели њихови истакнути суграђани.
Свако, ко је макар једном био у Новом Саду, зна да је Дунавска улица у строгом центру града. Међутим, да ли Новосађани, који овуда пролазе сваког дана, знају да су у њој, у истој кући, некада давно живели Јаша Томић и Светозар Милетић?
Одговори у нашој анкети су скоро идентични: „Не, не знам стварно ко је ту живео“. „Па живим овде тридесет година… Светозар? Милетић?“. „Ајој, чекајте да прочитам“.
Слично је и са осталим кућама истакнутих Новосађана – по која табла са именом и презименом, коју углавном нико не примећује. Дуж Улице Златне греде комшије су били Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Светозар Марковић, Ђура Даничић и многи други. Ништа не указује да је на овом месту стварана историја Новог Сада.
„Ми као Завод не можемо да кажемо ставите плочу или немојте да ставите плочу, него град одлучује о томе. Чекамо једноставно да дође до обнове неких спомен-обележја, у складу са одлуком коју је донела Влада републике Србије и да се постави.
Наравно, ту треба плочу јако, буквално физички заштитити, да не би била одваљена, а потом и продата“, каже Ђорђе Србуловић из Завода за заштиту споменика културе.
Интересантно је да је израз „српска Атина“, на који су Новосађани толико поносни, настао управо у кући која се је нажалост, једна од најзапуштенијих кућа у самом центру Новог Сада.
У 19. веку је на истом месту постојала култна кафана „Бела лађа“, у којој је и сам Светозар Милетић имао сто. Верује се да је баш ту, 60 година тог века, скован израз „српска Атина“.
Као што нигде не пише где се налазила кафана „Бела Лађа“, тако ретко ко зна да је кућа у Кисачкој 20 припадала оцу Милеве Марић. Преко пута куће постоји табла са које ћете сазнати да су на овом месту она и Алберт Ајнштајн „уживали у музици“. Годинама се већ помиње да би кућа требало да буде претворена у музеј, међутим, на причама се увек све и завршава…
„Не мислим да је музеј добро решење. Она би требало да буде организована у Клуб студената технике или физике, да се ту окупљају. Да се направи нека сала или можда у крову направе мали апартмани где би боравили гости и студенти са размене. Тако би требало размишљати, и тако би то било одрживо“, каже Донка Станчић историчарка уметности.
Ипак, пре него што се крене у конкретно обележавање споменика културе, потребно је пре свега исправити многе нетачне информације – за почетак, на ранијој табли, која се налазила на кући Милеве Марић, писало је да су она и Алберт Ајнштајн ту били 1905. године, иако је кућа саграђена тек две године касније.
(Б92)
