Pročitaj mi članak
Док мирно „сурфујете“ интернетом, када у ноћним сатима читате књигу или прелиставате часопис под светлом сијалице, вероватно и не помишљате да неко баш у том часу пролива зној у напору да човеку новог доба обезбеди преко потребну електричну енергију, енергију благостања.
На теренима површинских копова „Колубара“, шездесетак километара југозападно од Београда, „људска карика“ у ланцу производње електричне енергије на својим леђима носи одговоран задатак обезбеђивања енергента круцијалног за државу. Угаљ је у нашој земљи стратешка сировина, што потврђује податак да је у Србији 68 процената целокупне производње електричне енергије базирано на угљу. На површини од 600 квадратних километара копа, Колубара обезбеђује 80% укупне производње угља у земљи.
Значај Колубаре нису занемарили ни политичари који су у последњих петнаест година често користили раднике угљенокопа за постизање партијских циљева. Сваки штрајк, обустављање производње угља у трајању преко седам дана, озбиљно прети нарушавању комплетног електроенергетског система и то је чињеница која увек може да се употреби или злоупотреби. Колику моћ поседују радници Колубаре најбоље илуструје њихова улога у петооктобарским променама 2000. године.
Ипак, обични радник на копу не размишља о свом значају у политичком смислу. Он зна шта му је посао и са каквом муком зарађује за живот.
На појединим местима коп подсећа на површину Месеца, са дебелим слојевимља блата на сваком кораку. Путеви су каљави и раскопани, и кретање је могуће само теренским возилима. Труцкајући се сатима на тврдом седишту руског теренца, обилазили смо беспућа површинског копа и упознавали се са пољем Д, највећим пољем у систему површинских копова.
Приближавајући се једном од глодара који из даљине подсећају на дечје играчке, схватамо његову праву величину. Човек се одмах запита ко ли управља овим брдом гвожђа и челика од 1500 тона, које свим размерама више подсећа на шестоспратницу него на комплексну машину која откопа 20 000 тона материјала за 24 сата. Да би се дошло до кабине у којој багериста управља овом грдосијом, мора се проћи кроз прави лавиринт од ходника, степеница и мердевина. На багеру се све тресе, нагиње и помера. У кабини нема толико буке и прашине, али вибрације и љуљање су врло непријатни. „Све је овде у кабини, ту се једе, кува кафа, чека Нова година и слави Божић. Трећа смена је најтежа, лако може да се заспи“, говори багериста и наставља: „Не дешава се да погрешим у раду, али било је две хаварије. Једна мања није ме лично угрозила, а код друге брдо од 2000 кубних метара сручило се на моју кабину и окренуло је наопачке. Мало сам се повредио, више уплашио.“
Напуштајући „глодар“ који опслужује посада од 12 до 13 радника различитих профила, затичемо на њему помоћне раднике који прљави, задихани и знојави лопатама избацују наслаге земље испод трака на врло неприступачним местима.
„Радимо све, највише нам смета што немамо уговор. Кажу биће ове године, те у фебруару, те у марту“, прича радник који је запослен преко омладинске задруге. Ту је и човек необичног занимања, планир мајстор. „Стално мора да си испред радног точка багера, да показујеш багеристи планум, када да дигне или спусти радни точак или кабину, да водиш рачуна о нивелети до које булдожер треба да почисти терен, да водиш рачуна о десном углу до којег се копа…“, говори планир мајстор који већ дванаест година ради по свим временским условима.
Човек са заштитним наочарима који у журби нешто вари испод транспортне траке, малте не лежећи у води и блату, мокрих колена, са видним грашкама знојапо челу, прилази и помало огорчено добацује: „Ја сам Ранковић Зоран, варилац. Ово ти је робијашки пос’о, људи на копу фали бар дупло. Нико неће за вариоца, паметни људи. Плата је никаква што се тиче овог рада. Извин’те журим.“ Спакова своју опрему, седе у теренац и одјури даљеблатњавим путем. Није само Зоран киван, и остали радници су разочарани односом пословодства премањима. Наглашавају да није исто седети у топлој канцеларији и радити зими у блату до колена.
Кишно јутро чини атмосферу на копу још тмурнијом него обично. Ради се сервис глодара „8“ и померање транспортне траке у његовој близини. Гужва је, сви журе, као да влада нека врста благе панике. Овакви компликовани захвати морају да се ураде брзо, било да је температура 20 степени испод нуле или плус 45, јер сваки застој у производњи угља ремети планирану производњу струје. Застоји су најопаснији зими, када је потрошња електричне енергије у Србији највећа, јер нико не жели реконструкције, којих се сви још добро сећају.
Тешки услови рада на копу односе и људске животе. Дешавају се незгоде са смртним случајевима, а кривац је најчешће човек. Неопрезност при раду и кретању, некоришћење заштитних средстава, лоша организованост на терену и неисправност уређаја, најчешћи су узроци повреда на откопавању угља и јаловине. Као евидентан проблем многих несрећа, наводи се спорост у набавци заштитне опреме и недостатак и квалитет заштитне обуће. „Ми се, пријатељу, не дрогирамо за џабе, ми смо плаћени да се дрогирамо“, кроз шалу причају вулканизери на терену. Они су ту да постављају, спајају и крпе гумене траке које служе за транспорт угља или јаловине по копу. Користе велике количине лепка чија испарања удишу, јер заштитна маска није била предвиђена на том радном месту. Често их због тога хватала вртоглавица, а понекад у време великих врућина неко би накратко остао без свести.
Међутим, већа опасност вреба од професионалних обољења, која прилазе тихо и подмукло.
Најчешће су болести дисајних органа, као и нека канцерогена обољења. „Иако имамо систематски преглед сваке године, дешава се да неко од наших колега прерано умре. Двојица колега су нам умрла од рака плућа и рака грла“, са сетом прича један варилац, док му киша полако натапа радно одело. И поред досадне кише, сервис механизације се наставља. Нико не прекида посао и нема времена за предах или ужину. На самом глодару све врви од радника. Наоружани чекићима и мацолама од 8 килограма, бравари се крећу и на висинама са које би евентуални пад био фаталан. На неким деловима на багеру, поглед на тло испод изазива вртоглавицу, али ко ради овај посао не сме да има страх од висине.
Са места где се цео коп може видети у једној слици, примећују се облаци дима који сукља из термоелектране „Колубара“ у Великим Црљенима. Осећа се непријатан мирис са јаловишта шљаке која се допрема жичарама из погона „Прераде“.
Не чуди што је Светска банка прогласила колубарско-обреновачки коридор „црном тачком“ у свом извештају начињеном 2003. Године. Мерење емисије штетних материјала и гасова врше се на 25 мерних места, на локацијама код два највећа емитера: „Прераде“ у Вреоцима и термоелектране „Колубара“ у Великим Црљенима. Концентрације таложних материјала , чврстих честица и сумпорних оксида углавном прелазе граничне вредности. За сада о аерозагађењу највише брине Градска општина Лазаревац, која поседује свој еколошки акциони план. С друге стране, руководство Рударског басена „Колубара“ води рачуна о биолошкој рекултивацији девастираних терена. Развојем површинских копова рељеф тла је измењен, трансформисан и у неку руку оштешћен. Првобитни изглед терена начисто се изгубио, а нарушена је природна равнотежа у биљном и животињском свету. Паралелно са радовима на копу, константно од 1967. године, врши се рекултивација земљишта, било да се ради о пошумљавању или оспособљавању терена за ратарску производњу.
Површински коп је као жив организам који се стално мења. Измештено је Корито реке Колубаре који је био предуслов за отварање новог копа „Велики Црљени“. Предвиђена је експлоатација земљишта од 416 хектара и покренуто је исељење 195 домаћинстава, као и исељавање становништва насеља Вреоци због проширења Поља Д. То значи да ће се наставити производња угља , чије су резерве у колубарском басену процењене на око 2,5 милијарди тона. Самим тим отвориће се нова радна места. Иза свега тога стоји човек, кротитељ Природе, који би понекад требало мало да застане и да се запита: постоји ли и други начин?
Радиша Живковић
(Србин инфо)
