Pročitaj mi članak
Крагујевац : Професори Друге гимназије већ су скратили часове на 30 минута, а овом протесту би ускоро могле да се придруже колеге из још двадесетак основних и средњих школа у овом граду.
Рачуни две трећине крагујевачких школа, а има их 32, већ месецима су у блокади. Сав новац који пристиже аутоматски се пребацује повериоцима, односно наставницима који су своје послодавце тужили за неизмирене обавезе. У питању су јубиларне награде, за 10, 20 и 30 година службе, али и неисплаћене накнаде за превоз.
И док у Градском већу тврде да се просветарима дугује око 32 милиона динара, Милан Јефтић, председник Уније синдиката просветних радника Крагујевац, каже да су обавезе локалне самоуправе много веће.
– Само Политехничкој школи се дугује око 20 милиона, Другој гимназији више од пет, а због неисплаћених јубиларних награда и накнада за превоз у блокади је 20 школа – каже овај синдикални лидер, напомињући да су због неодговорног односа надлежних у локалној самоуправи готово све школе у овом граду доведене до ивице пропасти.
Проблем је настао још 2006, када су крагујевачки просветари први пут покушали да се са надлежнима у локалној самоуправи договоре око накнада за превоз. Од 2009. године почињу да касне и уплате по основу јубиларних награда, а како су сви предлози синдиката у то време одбијени, крагујевачким просветарима није преостало ништа друго него да се за своја права изборе на суду.
– У тренутку када су сви запослени у градској администрацији могли да бирају хоће ли узети месечне карте за превоз или противвредност у новцу, нама је то право ускраћено, иако смо предлагали да се новчана накнада да само оним наставницима којима превоз заиста није потребан. Ми смо тада морали да реагујемо, будући да су наши чланови поставили питање какав је смисао синдиката и чему он служи ако није у стању да се избори ни за оно што им по закону припада – објашњава Јефтић.
Према његовим речима, право на новчану накнаду и јубиларне награде остварује око 2.000 крагујевачких просветара. Неки су већ раније поднели тужбе, а један број то тек намерава да учини.
– Превоз је обавеза локалне самоуправе, а средства за исплату јубиларних награда држава пребацује градовима и општинама. Овде је тај новац негде залутао, а због све већег броја тужби, школе ће бити у још тежој ситуацији – упозорава Јефтић, наводећи да су многе школе биле принуђене да, уместо главних, отворе друге, алтернативне рачуне, како у питање не би била доведена и исплата зарада.
Иако слични проблеми постоје и у другим градовима, ситуација у Крагујевцу је најтежа. Пре свега због висине средстава које ће градска власт морати да издвоји како би измирила све обавезе према наставницима. Због судских и трошкова адвоката, почетни износи на појединим тужбеним захтевима вишеструко су увећани.
– Оваква ситуација се могла избећи да је локална самоуправа искрено желела да реши проблем. Не разумем само како им се сада исплати да уместо 50.000 дају 170.000 динара, и то само по тужби једног наставника. Пре него што смо се обратили суду, тим новцем је било могуће исплатити троје просветних радника – тврди овај синдикални лидер.
С обзиром на расположење крагујевачких просветара, све је извесније да ће се Другој гимназији, која је већ у штрајку, придружити и друге школе, чланице Уније, иначе најбројније синдикалне организације просветних радника у овом граду. Према Јефтићевим речима, већ од наредног понедељка треба очекивати да часови у већини крагујевачких школа буду краћи за 15 минута.
Град ће измирити своје обавезе, али у ратама
Иако каже да просветни радници имају право на исплату и јубиларних награда и накнада за превоз, члан Градског већа за образовање Драгослав Милошевић позива на стрпљење. Град ће, како је рекао, измирити своје обавезе, али не одједном, већ по динамици која је договорена са синдикатима. Милошевић тврди да се школама сукцесивно уплаћују наменска средства, али да су због великих дугова из ранијег периода њихови рачуни и даље блокирани.
Бране Карталовић
Ужице: Отварање базена на Дан града
Радови на изградњи затвореног базена у Ужицу биће завршени до Дана града 9. октобра, када ће свечано бити отворен, изјавио је градоначелник Ужица Јован Марковић.
„Радови се убрзаним темпом приводе крају како би базен био отворен за Дан града“, рекао је Марковић новинарима приликом обиласка градилишта.
Он је навео да је од 5. априла прошле године, када је започета изградња, до сада уложено око 300 милиона динара у овај објекат, који је финансиран делом средствима НИП-а и буџета града.
Базен се гради у ужичком насељу Царина. Димензије базена су 25 са 33 метра, а будући комплекс имаће сауну, фитнес салу, угоститељске објекте и друге комерцијалне садржаје.
Радове на изградњи базена изводе „Путеви Ужице“ и „Јединство Севојно“.
Чачак: ТО Чачка добитник награде „Туристички цвет“
Туристичка организација Србије данас је на Сајму туризма у Новом Саду доделила награду „Туристички цвет“, најпрестижније признање у области туризма у Србији
Добитник „Туристичког цвета“ у конкуренцији туристичких организација је Туристичка организација Чачка, а трећи међународни сајам туризма и руралног туризма у Крагујевцу као специјални догађај у функцији промоције туризма.
Туристички цвет добили су хотел „Извор“ у Аранђеловцу и ресторан „Лоренцо и Какаламба“ у Београду, као најбољи угоститељски објекти.
Међу туристичким домаћинствима „Туристички цвет“ је добилодомаћинство „Три храста“ у селу Клатичево у општини Горњи Милановац.
Најбоља туристичка агенција у избору туристичке организације Србије за период јул 2011 – јул 2012. је „Панакомп земља чуда“ из Новог Сада док је „Туристички
цвет“ за најуспешније представљање Србије као туристичке дестинације у електронским и штампаним медијима добила публикација „Укус Ђердапа“.
За допринос унапређењу туризма додељена су два „Туристичка цвета“, награђен је Радован Танасковић туристички радник из Куршумлије и Народни музеј у Ваљеву, док је за најбољи туристички сувенир у Србији проглашена је коцка израђена у фирми „Балкан магнет“.
Специјалне награде „Туристички цвет“ добили су параолимпијски тим Србије и тим младих научника који је осмислио јавни соларни пуњач „Стробери дрво“, а у конкуренцији винарија награђен је вински подрум „Звонко Богдан“.
Током четири дана трајања Сајма, свакодневно ће бити промовисана кампања ТОС Соулфоод Сербиа– Храна са душом Србије, кроз видео материјале и публикације, саопштила је Туристичка оргазација Србије.
Сајам туризма, 45. по реду, се ове године одржава под слоганом „Туризам и обновљиви извори енергије“ што је и слоган међународне туристичке организације за ову годину.
Јагодина: Дечак у опанцима од камионске гуме
Радован Милановић Дуци из Рајкинца надомак Јагодине живот у Србији памти само по великој беди. Бели хлеб и сутлијаш, први слаткиш у свом животу, пробао је тек у четвртом разреду основне школе, када је добијао ужину у суседном селу Дубока. Због тога што је више било ноћи када је легао гладан него сит, уписао је месарски занат у јагодинској кланици Јухор.
У кући нису имали ни уљану лампу, већ би палили крпу натопљену машћу да би увече осветљавали собу. Проговорио је тек у петој години, јер су његова мајка Даринка и отац Живота били глувонеми. Научио је да прича тек када су се брат Милован и сестра Милосија вратили из дома, где их је држава послала зато што су им родитељи били сиромашни.
Радован, који данас има 67 година, преданим и поштеним радом зарадио је много. Поред велелепне куће у Еђаксу надомак Торонта, направио је и успешну фирму Елитемеат. Када је отишао у пензију, фирму је предао синовима Дејану и Саши, који су фирми додали и Д&С продуцтион. Фабрика има 50 радника.
Надница и проја
– Моји родитељи су били глувонеми. Никада ми нису рекли да ме воле, никада ме нису одвели у школу. Све сам морао сам. Споразумевали смо се рукама. Нисмо знали језик глувонемих, већ смо сами одређивали покрете за сваки појам. Кад бих легао да спавам, мајка је имала обичај да ми стави руку на уста да би видела да ли дишем. Додиривала би ми капке да види да ли плачем.
– Живели смо од пољопривреде, али смо имали лошу земљу и били смо најсиромашнији у селу. Мајка и отац су надничили, али су уместо новца добијали брашно и пољопривредне производе. Памтим само беду. Јели смо жуту проју, кромпир и пасуљ. Друга деца су имала млеко, сир, месо… Ја сам то јео само када бих одлазио код бабе Стаке у Крушар.
Ту храну сам морао да заслужим тако што бих по читав дан чувао овце. Више је било ноћи када сам легао гладан него сит. Једва сам чекао лето да бих могао да једем воће, парадајз и краставце. Зато и дан-данас волим да једем зелено и тврдо воће.
Украли и ћебад
– Док сам био млађи, само сам размишљао како да зарадим што више новца. Нисам могао да оставим посао, ни малу децу, па нисам долазио у родни крај. Како сам старио, све сам више желео да обиђем завичај. Како је нашу породичну кућу продао брат, а у међувремену је неко срушио, у Рајкинцу сам купио кућу 1998. године. Са Љубицом сам је преуредио, а засадили смо и виноград, башту и воћњак. Од 2000. године долазимо сваке године. Нажалост, прошле године су нам обили кућу и однели све што су могли. Чак и ћебад!
Два пута годишње смо од Црвеног крста добијали пакете са храном, али бисмо све брзо појели. Носио сам свињске и опанке од камионске гуме. Одоздо је била спољашна, а до ноге унутрашња гума. Лети сам више ходао бос, а зими је у њима било много хладно, јер је напред улазило блато, које је хладило ногу, а топлота је излазила са задње стране опанака. Пошто је гума била јако крута, појела би чарапу за три дана.
– Мајка је ноћу често устајала да би ложила шпорет. Палила би крпу натопљену машћу, а тек к асније смо могли да себи приуштимо лампу на уље, такозвани чучавац. Проговорио сам тек у петој години, јер су се тада брат Милован и сестра Милосија вратили из дома. Са другом децом се нисам дружио, јер нису хтела да долазе код глувонемих људи. Немам ниједну фотографију из тог периода, јер родитељи нису имали пара да купе ни групне фотографије из школских дана. Прва фотографија ми је са заната. Прве ципеле купио сам кад сам одлазио у војску…
– Од четвртог до осмог разреда школу сам похађао у суседном селу Дубока, удаљеном око четири километра од Рајкинца. Морао сам да пешачим. Имао сам таблицу коју ми је неко поклонио. Али, она је била сва изгребана, јер је неко по њој писао ексером. Нисам увек имао ни креду да пишем по њој. А и када бих написао нешто, деца из имућнијих породица би ми то обрисала. Живе муке! Али, био сам добар ђак. Тада сам први пут јео сутлијаш и бели хлеб, јер смо то добијали за ужину.
Месар због саламе
– Пошто сам био врло добар ученик, могао сам да бирам занат. Тада су Фабрика каблова и Јагодинска пивара биле добре фабрике, а радници одлично плаћени. Али, када сам био на пракси у кланици Јухор и када су нам дали тиролску саламу, определио сам се за месарски знат. Када сам добио гумене чизме, био сам толико срећан да не умем да вам опишем. Сваке године сам добијао нове. Толико сам их волео да сам их носио и када бих ишао кући, иако то нисам смео.
Раштркани по свету
– Љубица и ја имамо синове Дејана и Сашу. Дејан је ожењен Наталијом са којом има сина Николу и ћерку Милу. Млађи син Саша и његова супруга Сања имају синове Стефана и Александра. И они живе у Еђаксу, предграђу Торонта. Моја сестра Милосија, која је умрла пре два месеца, три деценије је радила у Француској. Љубичина сестра Станојка живи у Бечу…
– Најважније је било да тамо никада нисам био гладан. Због тога ми није било тешко да путујем из села. Пешачио бих три километра до села Ланишта, одакле бих до града путовао возом. Како је он полазио у пет изјутра, од куће сам морао да кренем у пола три. Најтеже је било зими, јер смо буквално ходали по сантама леда. Занат сам завршио 1965. године, а у Јухору се запослио чим сам се вратио са одслужења војног рока.
– Иако сам већ био момак, девојке су ме избегавале, јер сам био сиромашан. То ми је много тешко падало. Али, када сам са четворицом другара нашао стан у Јагодини, мој живот је постао друга прича.
У џепу 25 долара
– У јагодинској кланици радио сам само шест месеци, јер сам решио да одем у иностранство. Нисам имао шта да изгубим. Нисам имао ни кућу, ни кућиште. Мој покојни ујак Радосав Пантић, родом из Крушара, радио је у Канади. Али, како ми је рекао да прво морам да одем у неку европску земљу, октобра 1967. отишао сам у Француску. Годину дана касније стигао сам у Канаду са само 25 долара у џепу. Стигао сам у суботу, а у понедељак сам почео да радим, јер сам већ дуговао 220 долара за авионску карту. Значи, чим сам дошао, био сам у „рупи“. Код ујака сам становао две године. За шест дана рада зарађивао сам 50 долара. Пет долара сам плаћао трамвај, 10 долара сам ујаку плаћао стан и храну, а 35 сам остављао на банковни рачун.
Отац није чуо воз
– Мој отац Живота погинуо је 1966. године док сам био на одслужењу војног рока. Ишао је по шинама, а пошто није чуо воз, он га је прегазио. Мајка је неко време била код нас и чувала нам је децу. Било ми је много драго што сам могао да јој приуштим много тога што није имала и што она нама није могла да пружи. Не зато што није хтела, већ зато што није могла. Умрла је 1979. године.
– Запослио сам се као месар код једног Мађара. Годину дана касније почео сам да радим код Словенца, који је некада такође радио у Јухору. Године 1970. упознао сам супругу Љубицу и убрзо смо почели да живимо заједно. То је већ била друга прича, јер смо са две плате могли лепо да живимо. Две године касније купили смо кућу за 25.000 долара. Продао сам је годину дана касније и зарадио 5.000 долара. После четири године, 1973. године, купили смо кућу са радњом и отворили нашу фирму Јухор, прву српску месарску радњу у Торонту. Имали смо неке српске производе, а највише смо радили наше сухомеснате производе. Из године у годину проширивали смо делатност. После 15 година решили смо да радимо само на велико, односно да месом снабдевамо само ресторане, хотеле, болнице и друге институције. Пре десетак година посао смо предали синовима. Послујемо јако добро и запошљавамо 50 радника.
Српски ајвар
– У домовину, коју памтим само по сиромаштву, први пут сам дошао 1977. године. И то послом. Почео сам да сарађујем са нашим фирмама. Увозио сам воду „књаз Милош“, тестенину из јагодинског Житомлина, из ћупријске Раванице увозио сам слаткише, а ајвар из пожаревачке фирме Воће продукт. Увезене производе нисам само продавао у својој радњи, већ и власницима других фирми. Углавном Словенцима и Хрватима.
– За разлику од детињства, тада су сви хтели да ме виде. Одлазили смо у ресторане и кућне посете. Нисам хтео да будем као они. Био сам бољи, јер сам желео да им покажем како је требало да опходе према мени. Они који су ме раније одбацивали, па чак и малтретирали, осећали су се мало непријатно, али нико од њих се није извинио за своје некадашње понашање.
Данас сам јако задовољан и срећан човек. Стекао сам иметак, а синове сам оженио Српкињама, па славе нашу крсну славу. Због тога ми многи завиде у Канади. Срећан сам и што имам унучад и што сада када смо у пензији чешће можемо да долазимо у Србију. Са супругом Љубицом сам пропутовао већи део света. Били смо у Костарици, шест-седам пута у Мексику, пет-шест пута у Доминиканској Републици, 14 пута у Куби… Волео бих да видим Аустралију, јер једино тамо нисмо били.
(Политика, Курир, Актер, Вести онлајн)
