Pročitaj mi članakTrener Fenerbahčea i jedan od najvećih sportskih ambasadora naše zemlje Željko Obradović pričao je za Blicsport o devet titula prvaka Evrope i pohodu na 10. u svom Beogradu, ali i o nostalgiji za Srbijom, životu u Turskoj, Partizanu, Zvezdi, reprezentaciji, fudbalu...
Најтрофејнији кошаркашки тренер Европе и човек чијим је рукописом последњих 25 година писана историје игре под обручима, био је специјални гост наше редакције. Специјални – јер кад неко траје, а Жоц траје и не силази са кошаркашког Олимпа од када се на њега и попео 1992. као тренер Партизана, освојивши у међувремену још осам титула у Евролиги, а 28 трофеја укупно, онда ваља научити и неку‚ животну лекцију јер његове идеје и филозофија и те како превазилазе оквире спорта. И овог лета, Жељко је на новом почетку. Батерије је, каже, напунио на одмору у Београду, и сада је решен да у њему наредног пролећа на фајнал фору нападне и јубиларни, 10. трофеј Евролиге.
– Та жеља наравно да постоји и ја од ње не могу да побегнем све и да хоћу. Амбиције Фенербахчеа откако сам дошао у тај клуб су апсолутно јасне и ми ћемо да урадимо све што је у нашој моћи да у Арени бранимо трофеј. Све је то лепо и лако рећи, али чека нас изузетно напорна и тешка сезона у којој ће многи имати велике амбиције. Ја свакако не бежим од тога, то је главни циљ, али дуг је то пут. Прво, хајде да видимо на шта ће да личи припремни период. Рецимо, прве сезоне када сам дошао у Фенер, имао сам због Европског првенства четири дана за тренинг са свим играчима до прве утакмице. До тада, радио сам са децом, никога нисам ни знао, и чак смо и добили првих 12 утакмица, али је све то после у току сезоне дошло на наплату. Овога пута надам се да ћу имати довољно играча да играмо макар пет на пет – прича Обрадовић у нашој редакцији.
Толико сте трофеја освојили, а и даље радите са истим жаром као и првог дана. Одакле црпите енергију?
– Сваке сезоне, испред себе поставим неки циљ и када га оствариш наравно да ти је драго, пре свега због играча јер знаш колико су труда уложили. У том циљу морате сви заједно да се пронађете још првог дана припрема. Играчи једино о чему тада треба да размишљају је кошарка. После тек долази и део где са њима правим филозофију како треба да играмо и шта је оно на чему највише треба да радимо. То је за мене велико задовољство. Али, постоји и друга врста задовољства, а то је да не мораш да будеш први и најбољи ако знаш да си дао све од себе. Увек сам то тражио од играча. Опет, лепо је и када знаш да је просек навијача по утакмици Фенербахчеа био 2.000 када сам дошао, а да је сада 10.000. На првој конференцији сам рекао да је та хала сада моја кућа и да желим да буде пуна на сваком мечу. Тренутно имамо 7.000 претплатних карата и имали бисмо и више, али руководство не жели да их пусти у продају да би и млади добили прилику да купују карте. То је суштина. То је велика победа, јер су људи препознали добру кошарку, тако да и с те стране можете остваривати успехе и црпети енергију.
Кроз какве фазе онда заправо пролазите кроз сваку сезону?
– Немам много времена да се бавим собом. Евролига се променила, недељно играш две утакмице, путујеш… Постоје дани када све изгледа изванредно, постоје и они када је све катастрофа, али ни једно ни друго није истина. Увек је нешто између. Колико год ти нешто изгледало лоше, није баш тако, исто је и када је добро. То су ствари које на дневном нивоу мораш да коригујеш. Кад нешто кажеш бољим или старијим играчима, они то одмах схвате, а неким младим или лошијим није довољно ни 50 пута. И онда се нервоза преноси и на мене, мада, истина, сада мање него раније…
Када сте долазили у Фенер, председник клуба вам је рекао: Жељко, изволи, имаш одрешене руке. Је л то рецепт за успех?
– Поносан на сарадњу са Азимом Јилдиримом, који је председник више од 20 година. Од првог момента сам имао његову подршку. На почетку прошле године инсистирао је да потпишем нови уговор на три године и то сам и урадио. Показао је да ми верује и само могу да будем захвалан на томе што је препознао да је то поверење заиста важна ствар. Тренеру је јако битно када осети да има подршку првог човека клуба.
Један сте од највећих спортских амбасадора Србије. Осећате ли то огромно поштовање људи из своје земље?
– Нисам ту само ја у питању, ту су и моји помоћници Андроић и Бата Зимоњић, па Богдан Богдановић, Никола Калинић, сада и Марко Гудурић, па и они које зовем наши Перо Антић и Јан Весели. Увек сам с поносом истицао ко сам, шта сам и одакле сам и могу само да се захвалим свима који нас подржавају.
Колико вам тамо далеко недостају Чачак, Београд, пријатељи, кумови?
– У животу не можеш све да имаш. Наравно да је ово што радим мој избор. Мени ће ово бити 24. година да живим ван земље, и наравно да носталгија постоји. Она је заправо све већа. Али, увек сам налазио начин да скокнем до Београда на дан или ноћ. Из Атине је то било лако, лако је и из Истанбула, али је проблем што је сада број утакмица већи. Али и даље успевам. Овај и све претходне годишње одморе зато проводим без плана, покушавам да обиђем све што могу. Наравно, не можеш све, али задовољан сам овим одмором.
Мењају ли вам се Београд и Чачак?
– Наравно. Из Чачка сам отишао пре 33 године, мајка ми је и даље доле. И сад кад одем тамо, волим да прошетам, да видим шта се све променило, да видим људе. Међутим, најискреније, ретко кога и препознам, осим кад се с неким договорим да се видим. Београд је, опет, постао јако атрактиван, пун је туриста, Турци рецимо масовно долазе и још ми нико није рекао да је незадовољан. Чим број туриста расте, значи и да град има шта да понуди.
Размишљате ли понекад како ћете једног дана у пензији надокнадити ове 24 године ван Србије?
– Пазите, далеко од тога да се ја жалим. Радим посао који обожавам. Кад се пробудим ујутру и одем на тренинг то је то, то је за мене дрога. Ону годину када нисам радио (по одласку из Панатинаикоса прим.аут) сам провео феноменално. Живео сам на релацији Барселона – Београд, одвео сам сина Ðорда да научи шпански језик и стигао сам скоро све. А једног дана када будем престао да се бавим овим послом, знам где ћу и шта ћу.
Је л Србија та дестинација?
– Да, ту нема никакве дилеме.
Где вам је иначе најлепше за живот?
– Сваки човек треба да зна да је адаптација нешто што је најважније. Ја могу кад сам у Истанбулу да размишљам о Београду и да направим себи проблем. Али када сам већ ту, хоћу да ми ту буде најлепше. Где год сам био, адаптирао сам се. Оно што ми је овај тренерски позив дао је свакако велики број пријатеља у свим земљама у којима сам радио, тако да када буде дошао тај дан да бирам, бићу овде, али биће и посета и других ствари. Опет, и Атина је за мене нешто специјално. Тамо заиста узивам.
Ваш Партизан је већ три године без трофеја. Када це се црно-бели вратити на стазе успеха?
– Партизан не треба да се врати трофејима, него ономе што је увек био. Значи младим играчима. Поражавајуће је за такав клуб да нема играча у репрезентацији. Имао је Бирчевића, он је отишао. Партизан мора да крене да ради са младима. Мислим да је Мута Николић то схватио а да то треба да схвате и навијачи. Ако крене тим путем, онда ће се вратити и трофеји. Ако ће да се тим прави као што се правио до сада, без жеље да некога критикујем, неће бити добро. Партизан је увек имао ту авангарду у себи, да промовише младе играце чак и по цену да лошије игра. И то је најважније.
А Србија? Добро смо изгледали на “Трофеју Београда”. Очекујете ли од вашег ученика Саше Ðордевића да се опет домогне медаље?
– Саша увек излази најхрабрије и најискреније. И овога пута је истакао да је циљ злато, и то је за максимално поштовање. Они који су најважнији су и даље ту, и то је за сада најбитније. Квалитет постоји и добро је да је амбиција ту и да сви они мисле на исти начин. Надам се само да неће више бити проблема са повредама. Видим да је и Тео ван строја…
Како гледате на успех јуниора и њихово злато на Европском првенству?
– Њих тек чека оно право. Ево, узмите за пример генерацију која је пре њих, 2009. освојила Европско првенство. Ко је сада од њих у репрезентацији? Нико! Ту је одговор. Ја сам Влади Јовановицу одмах после финала послао поруку и честитао, али његови момци то треба да схвате тек као залет за сениорску кошарку. Ако из те генерације изађу тројица који ће да играју за А тим, то је чудо. Дај Боже, но чека их огроман рад.
И женска кошарка је у великом успону?
– Видео сам се Марином Маљковић у Истанбулу, причали смо и заиста је направила невероватне резултате и подигла све то на виши ниво. Честитао сам јој, чак сам и Божу Маљковица позвао и у шали му рекао: Све што си урадио, сада више не важи (смех). Био је и Стеван Карадзић у Истанбулу, али ја искрено не бих могао да радим у зенској кошарци. Рецимо, имам пријатеља кума Титија у Бугарској, он је тамо био тренер и мушке и женске репрезентације, био је и првак са клубом, па је отишао у неку женску екипу и победио своју жену. Не знам, не бих ја то… (смех)
Били сте заговорник новог система Евролиге. Је л он испунио ваша очекивања у првој сезони?
– Овакав формат је нешто најбоље што може да се деси европској кошарци. Сви показатељи, гледаност, спонзорства, квалитет, све је порасло. Фасцинантно је колико се и навијачи мењају и како ти млади људи сада више прате утакмице. Све то доводи и више спонзора, а на крају ће резултирати са већим бројем клубова. То је неминовно. Проходност ће бити кроз Еврокуп, и то за бар два нова клуба. У будућности ће се сигурно ићи на то проширење, да ли је то на 18 или 20 клубова, још је рано, али бих био изузетно задовољан да своје место ту нађу и Партизан и Црвена звезда. Мислим да имају тај потенцијал. Тренутно, проблем су клубови са лиценцом, они не могу да испадну, али сигурно је да ће и то питање бити решено једног дана.
Колико тренутни сукоб Евролиге и ФИБА штети европској кошарци?
– Свакако да штети, с тим да је Евролига покушавала да седне и разговара са ФИБА. Међутим, ако имате идеју и желите да је истерате до краја, а нећете ни да чујете другу страну, онда је тешко договорити се. Велика полемика је сада око ових “прозора” за акције репрезентације. Увек сам говорио да је највећа част играти за репрезентацију, и да нема ништа лепше од тога, али сада, између две сезоне. Правити вештачки те утакмице у неким квалификацијама је само довођење самих играча у проблем, јер ће они морати да одлучују. ФИБА се увек понашала на начин: Е, ми ћемо да вам забранимо. Сетите се прошле године како су наше клубове условљавали забранама репрезентацији. Евролига се никада тако није понашала. Увек си могао да бираш. Ако мислите да је тамо боље, идите тамо. Мислим да играчи нису свесни ситуације, о њима нико не размишља. Број утакмица је ненормалан, ФИБА заиста греши – закључио је Обрадовић.
БУТРАГЕЊО: ЖЕЉКО, РЕАЛ ЈЕ ТВОЈА КУЋА
Пратите ли фудбал и шта вас у њему фасцинира?
– Простор, дефинитивно. У кошарци је много важно да користиш простор, и мени је понекад фасцинантно да видим онолики терен и играча који не зна да га користи. Тек кад гледаш врхунске тимове, видиш колико је важно кретање без лопте. Погледаш њих, и погледаш утакмицу овде и све ти буде јасно. Сећате ли се шта је велики Гвардиола прво урадио када је дошао у Манчестер сити? Склонио је Харта и довео голмана који зна да игра ногом. Нема ништа горе него када голман напуца лопту. Ма, човече, имаш пас и крени да креираш напад. Обожавам да гледам фудбал. Скоро сам гледао Реал и Барселону. Звао сам Бутрагења за карте и рекао ми је: „Мистер, ово је твоја кућа“, и осећао сам се заиста лепо. Волим да гледам велике утакмице. Једна, рецимо, велика жеља је да гледам финале ФА купа. Финале Лиге шампиона не могу, имао сам понуде, али то је период када и имам важне утакмице и, ето, мораћу да сачекам… – додаје Обрадовић.
ЗВЕЗДА ОПЕТ ПРОБЛЕМ СВИМА
Шта може Звезда са новим тренером и новим тимом у новој сезони Евролиге?
– Чињеница је да је доста играча отишло, и то српских. Странци су увек нешто што може да се надомести, али најбитнији су домаћи играћи. И то јесте проблем. Међутим, не сећам се да је неко и на почетку претходне сезоне Звезду узимао за озбиљно, па је умало стигла до топ 8. И заслужила је да се нађе тамо, без дилеме. Сада опет праве тим, тренер Алимпијевић је млад, амбициозан и већ је показао на клупи ФМП-а да га покреће огромна жеља, видећемо… Мислим да ко год буде дошао у Београд, а и ван, да ће имати проблем са Звездом.
ТУРСКА ЛИГА НАЈЈАЧА У ЕВРОПИ
Фенер, Галата, Ефес, Дарушафака… Је л‘ турска кошаркашка лига тренутно најача у Европи?
– Уз шпанску, да, вероватно. Нема тамо лаких утакмица. Ми смо прошле године изгубили само две, играли смо пар продужетака, али свуда су врући терени.
