Прочитај ми чланакПочетком 21. века, а нарочито те 2002. када су Кингси и Лејкерси били у финалу Запада, будили смо се у пола ноћи да навијамо. А посао ујутру? А школа? Ма нема везе. Добрих 15 година касније будимо се опет, јер далеко је велика Америка, а још даље је њен (Дивљи дивљи) Запад. Само што овог пута нема те петорке (још?), само један момак. Ово је прича о Николи Јокићу и томе како су Срби поново почели да гледају НБА
Биби, Кристи, Стојаковић, Вебер, Дивац.
Низ од пет презимена, четири зареза и тачно тридесет слова који сваки љубитељ кошарке у Србији зна да понови у било које доба дана и ноћи. Низ урезан у умове попут баш битних ствари, лепих и ружних — азбуке, прве љубави, оне тројке 1997. и оне пречке годину дана касније.
Па брат Хидо, Џејсон „White Chocolate“ Вилијамс , Боби Џексон и Скот Полард.
А код „њих“ — јер увек мора да се зна који су наши, а који њихови — Дерек Фишер, Рик Фокс и Роберт Ори. Коби и Шек.
Почетком 21. века, а нарочито те 2002. када су Кингси и Лејкерси били у финалу Запада, будили смо се у пола ноћи да навијамо. А посао ујутру? А школа? Ма нема везе.
Добрих 15 година касније будимо се опет, јер далеко је велика Америка, а још даље је њен (Дивљи дивљи) Запад. Само што овог пута нема те петорке (још?), само један момак.
Прилично бурна сезона оне кошарке која се игра нешто дуже и у којој шутираш тројку са нешто веће раздаљине, и у којој се, наравно, као што зна сваки испреддрагсторски стручњак за апсолутно све од политика до жена, уопште не игра одбрана, завршена је освајањем још једне титуле Голден стејт Вориорса.
Сезона у којој се Боби Марјановић у Детроиту баш и није наиграо, док је Бјелица почео да игра у Минесоти па се повредио.
Биће упамћена по много чему, по неким ветеранима који су показали да у њима и даље струји крв, по обарању силних рекорда, Вестбруковим рекордима, Родману који се дружио са својим другаром из Северне Кореје, Леброну и Дуренту, али и по Николи Јокићу.
Момку из Сомбора рођеном те симпатичне 1995. године у другој сезони у Денверу поклопиле су се одређене коцкице, истиснуо је из прве петорке Јусуфа Нуркића, добио своју шансу и постао један од најбољих младих центара лиге, као и прва звезда тима.
Јокић је у другој сезони у НБА просечно бележио 16,7 поена уз 9,8 скокова и 4,9 асистенција, а посебно је био импресиван током марта и априла када је имао просек од скоро 20 поена уз 12 скокова и 6 асистенција. Сезону је завршио са 39 дабл-дабл и шест трипл-дабл утакмица.
Али то је „само“ статистика, зна се са којим одевним предметом се она пореди и зашто. Јокић је много више од тога. Он представља све што српска и балканска кошарка јесте. Виц. Мозак. Баскет у школском на кошу са поцепаном мрежицом. Игру, у најлепшем смислу те речи.
Као центар често је преносио лопту у контрама, организовао нападе своје екипе и невероватним асистенцијама попут каквог најбољег плејмејкера проигравао своје саиграче којима би остајало само да лопту положе у кош или закуцају, што је реалније.
Када му је један од америчких новинара рекао да обожава да га гледа како преноси лопту, уследио је можда и несвакидашњи одговор.
„То је и мени омиљени део игре“, рекао је Јокић, центар по професији. „Човече, како сам срећан када дриблам. Некада људи кажу да сам добар плејмејкер, али у ствари нисам. Одувек сам волео да дриблам, чак и када сам напољу и шетам, увек сам волео да дриблам замишљеног противника испред себе. Тада сам размишљао шта је најбоље да урадим.“
Нарочито су се по телевизорима и табовима монитора вртеле акције када Јокић изађе на тројку или полудистанцу па, понекад и без гледања, проигра лоб пасом саиграча који би се открио испод коша.
„Ја играм једноставну кошарку. Тако је од првог дана, када сам са четири године почео да играм испред куће. Увек се трудим да не компликујем много и да помажем саиграчима да буду најбољи што могу“, каже Јокић.
До сада је већ постала чувена она његова фотографија на којој има много више од вишка килограма, као и то да је раније пио и по три литре кока-коле дневно.
„Било је то баш доста. Никада нисам пио ујутру јер смо имали тренинге, али када завршим, ишла је чаша за чашом. Нисам могао да престанем. Ипак, више не пијем, последњи пут сам попио кока-колу на лету за Денвер“, рекао је Јокић.
По доласку међу Нагетсе Јокић је потпуно променио исхрану и избацио газирана пића.
„Урадио је невероватан посао на припреми свог тела. Пре сваке утакмице ради вежбе и то је нешто изузетно. Трансформисао се из дебелог човека у чудо природе“, рекао је главни кондициони тренер у Нагетсима Стив Хес, човек који је најзаслужнији за Николин препород.
Тренер Денвера Мајк Мелоун истиче да није много пута у животу видео такву трансформацију.
„Јокић је прави пример јер је после прве летње лиге брзо схватио да његово тело није на нивоу на којем треба да буде. Посветио се тренинзима у теретани, регулисао је исхрану, Стив Хес га је усмерио на прави пут и изгубио је скоро 15 килограма, што је невероватно“, навео је Мелоун.
Сам Јокић наводи да у САД једе исту храну као и код куће у Сомбору, само што се та храна припрема другачије и постоји једна мала разлика — у Америци нема никакав укус.
Ипак, успео је да нађе неко решење.
„Овде немамо добре ћевапе, али имам залиху српског меса у кући. То морате имати. Ипак, оно што ми највише недостаје је рибљи паприкаш, са мало тестенине са стране. Ако дођете у Србију, то морате да пробате“, изјавио је једном Јокић.
Две године од доласка у Колорадо, „Јокер“ је прва звезда читаве франшизе, неко око кога се прави тим. Неко ко би могао да постане суперстар.
Из Нагетса му нису забранили, али су му препоручили да не би требало да игра на Европском првенству. У препоруци стоји и да би Јокић требало да се одмори после напорне сезоне у НБА и ради на себи како би следеће године био још бољи.
Гледајући само логику и здрав разум, Јокић можда и не би требало да игра на овом Евробаскету, има пуно право да тренира, спреми се за нову сезону у НБА и онда ће имати читаву деценију и кусур да наступа за репрезентацију. Иако се додуше следеће године не игра ниједно велико репрезентативно такмичење.
Међутим, познато је да логика и здрав разум тешко иду са спортом. Барем не код оних највећих. Код оних за којима је вредно и заплакати и због којих се вреди и потући. Код Дијега. Код Ђорђевића и Даниловића. Код Његовог Летећег Височанства.
Ако ништа друго, барем због онога што је и сам Јокић на једно новинарско питање навео као главни разлог због којег Србија увек производи фантастичне играче — ми смо земља кошарке.
„Ми играмо добру кошарку — то је оно што ми радимо. Ми смо мала земља, али великог срца, у којој сви воле кошарку.“
Шта год он изабрао, ми ћемо се будити и псовати судије што не свирају кораке. И због њега и због Бобија и Бјелице. И Богдана, ако пређе „бару“. А и због Теа, ако дође до тога.
А посао? А школа? Ма нема везе…
