Pročitaj mi članak
(Вечерње новости)
Такав спортски братски тандем попут Владимира и Николе Грбића, рађа се једном у веку. Недавно је стигло и велико признање, улазак међу великане, у Кућу славних у Миличу.
После уласка у Алеју највећих спортиста, старији од браће Грбић нам је пренео утиске из Пољске.
Како сте доживели улазак у Алеју славних?
– То је велико признање за нашу одбојку, породицу и за целу чувену генерацију која је рушила неугодне традиције и освајала све могуће трофеје. Било је лепо, посебно у друштву наших људи, репрезентативаца и велемајстора одбојке Бразилца Жилберта Жибе и Италијана Андрее Зорзија – истиче за “Спорт” популарни „Тигар“.
Најрадоснији и најтужнији тренутак у каријери?
– На срећу било је много више лепих тренутака, које смо подарили нашем народу. Пресрећан сам што смо много урадили на популаризацији одбојке и што имамо праве наследнике. Што се тиче тужног тренутка, просто да човек не поверује, увек сам био гладан трофеја. Жао ми је што нисам више урадио и обрадовао наш народ, који зна да цени успех и посвећеност неком спортском позиву.
Никола прави феномен
Добро се сећамо 1997. године. Освојили смо сребро на ЕП. Било је то наше прво велико финале, а Никола је проглашен за најбољег одбојкаша Европе. Чини нам се да данас игра боље него што је играо тада?
– Прави је феномен, бићу потпуно јасан. Последњих неколико сезона игра у животној форми. Боље је физички припремљен и у континуитету без осцилација годинама игра на највишем нивоу. Показао је то и у финалу Лиге шампиона. Мислим да је у бољој форми данас, него пре 16 година – сматра старији Грбић
Имали сте богату клупску каријеру, а 2000. година је била, чини се, најуспешнија?
– Било је признања на претек. Освојио сам, као први Србин, Скудето, Куп ЦЕВ, олимпијско злато и проглашен за најбољег одбојкаша Европе. Никола је такође те године имао добру трофејну годину.
Пре пет година десио се један од највећих успеха?
– Да, те године ја сам са Фенербахчеом освојио титулу турског првака, а Никола је освоји свој први Скудето у каријери са Трентином. Догодило се то 8. маја у готово истом тренутку.
Пре две године постали сте станар куће славних у Холиоку. Ко би могао у скорије време од наших одбојкаша да Вам се придружи?
– За то је потребно пуно успешних тренутака, трофеја и признања. Једноставно, потребно је савршенство без мане. По мени то највеће признање су заслужили Александар Боричић, Горан Вујевић, Никола Грбић и Иван Миљковић.
Имали сте пуно тренера у каријери. Коме највише дугујете?
– Највише нам је помогао покојни отац Милош. Научио нас је да не показујемо превелики респект према противнику и да никога не сматрамо аутсајдером. Тренирали смо спартански, а отац је инсистирао на перфекцији, клонећи се комплимената без покрића. Што се тиче многобројних тренера који су ме касније тренирали, истакао бих Италијана Монталија.
Нисте се званично опростили од одбојкашке игре?
– Опроштај не треба. Не може се описати, мора се доживети, колико те поштују људи који те срећу на улици. Поносан сам, јер и немам разлога за опроштај. Уосталом, наставио сам рад у ОСС. Конкретно, задужен сам за Бич волеј и пресрећан сам што припадам организацији коју са великим успехом води Алекасндар Боричић – закључио је Вања Грбић.
