Прочитај ми чланакПревише би било да напишемо: „Изборниче Петровићу, будимо људи иако смо Срби“. Зато ћемо само сугерисати да би било добро да будемо спортисти, а спортски је и признавање пораза.
© REUTERS/ Jim Young
„Пресудио је тај почетак треће четвртине, тих првих пет минута у које смо ушли без плејмејкера јер… Све остало је историја“, рекао је после испадања у четвртфиналном мечу олимпијског кошаркашког турнира од Србије селектор Хрватске Александар Петровић.
Са Србијом нема неизвесности
Да, у праву је Аца Трица — како су га звали док је био активни кошаркаш, због тога што је био добар у погађању за три поена — чудна дама је та историја. Кад је реч о хрватској кошаркашкој репрезентацији, та дама се враћа свако мало. И увек у истом облику. Како рече један твитераш после оног ноћног сусрета, мечеви Србије и Хрватске су увек неизвесни, са извесном завршницом. Ево већ четврти пут.
Александар Петровић је познат и као брат Дражена Петровића, једног од најбољих светских кошаркаша откад је Џејмс Нејсмит измислио кошарку. Александар је познат и као син Јована, Јолета Петровића из Загоре, општина Требиње, данашња Република Српска, па су ратних деведесетих породици Петровић сви бројали крвна зрнца.
Кошаркашки изборник Петровић, као тренер, познат је и по бомбастичним изјавама, провоцирањима… Он је нека врста хрватског Зорана Моке Славнића, али неупоредиво недуховитији.
(Колективо) Билдовање ега
„Веселим се Србији. Уверавам вас да су они навијали за Литванију. Поуздано знам да су нас хтели избећи. У налету смо и пуни адреналина. Срби знају да смо им ми пуно тежи противник. Нема ту пуно непознаница… Веселим се Србији, одавно хрватска кошарка није била овако близу зоне медаља као данас“, храбрио је себе, кошаркаше и нацију Петровић пре дуела са Србијом.
То је легитимно. Легитимна је и његова опаска после меча да су „у последњих 30 секунди арбитри донели две одлуке које су директно одлучиле победника“, јер — ко губи има право да се љути. Међутим, све то заједно, да не кажемо скупа, превише је.
Превише би било и да ми, вођени истим маниром, напишемо: „Петровићу, брате, будимо људи иако смо Срби“. Зато ћемо једино сугерисати да би било добро да будемо спортисти, а спортски је и признавање пораза.
Но, нека постоји нешто јаче од разума. По среди је, наиме, чињеница да Хрвати, како рече поменути Мока, не могу да избаце жељу за победом над Србијом. И сагоре.
Петровић је по трећи пут изборник хрватске кошаркашке момчади. Први пут је то био још ономад у Атини, на Европском првенству 1995, кад су освојили бронзану медаљу, примили је, и отишли са постоља кад је Србија (тада Југославија) примала златну медаљу.
Да, историја Петровићу. Или будућност која се враћа као карма
