Pročitaj mi članakTrener Crvene zvezde i najbolji trener godine opširno je pričao za Sportske o svom metodu rada, pristupi svlačionici, igračima. Pročitajte kako razmišlja čovek koji je Zvezdi doneo katarzu.
Владан Милојевић је званично добио признање за најбољег тренера Србије 2017, иако је имао јаку конкуренцију. Навијаче Црвене звезде „купио“ је оним главним – резултатима, а остатак љубитеља фудбала манирима и одмереним понашањем. Такав је сваки пут у јавности – и поред терена и у разговору са новинарима. Знали смо и да је „тврд“ када су у питању изјаве које се тичу новости – ко долази, ко одлази, са ким се преговара и слично.
Зато смо искористили наш разговор са Владаном Милојевићем да бисмо причали о општим стварима које се тичу фудбала и тренерског посла. То смо и добили, али и много више, пошто навијачи Звезде и сви љубитељи фудбала сада могу да виде шта се налази у глави човека који је после четврт века донео Звезди европско пролеће, али и титулу јесењег првака, најбољи напад и најбољу одбрану у првенству, а да притом у јавности није рекао ни једну ружну реч, нити био учесник било каквог скандала.
Почели смо од медијских наступа, јер можда општа јавност и не зна колико је ту посла и са тренерске стране и са новинарске стране.
„Избегавам камере, избегавам новинаре. Не да бих ја глумио неко лудило, да сам ја неко и нешто, него, једноставно, колико треба – толико, и то је то. Нормално, разумем и вас новинаре“, почео је Милојевић.
Колико је тешко имати такав јавни наступ? Тренер сте Звезде што носи огромно медијско интересовање, али ту је и много разних интереса са разних страна и кола често умеју да се сломе на тренеру. Колико менталне снаге треба за то?
„Мораш да будеш јако обазрив кад причаш и мораш да поштујеш новинаре. Ја их изузетно поштујем и мислим да су новинари саставни део фудбала, ту уопште немам никакву дилему. Али, мислим да сам интелигентан да могу да схватим кад је нешто наручено или кад нешто иде у неком другом правцу. Не волим кад се такви људи крију, да када добију неки одговор који им не одговара, онда се повуку и као ‘ми смо ипак новинари’.
Као што мора тренер да има неку харизму, као што играч не треба да буде глуперда, него треба има неку харизму, тако и новинар мора да има своју харизму. Не може он да провоцира тренера или било кога неким пикантеријама само зато што је он новинар. Често се дешава да видим да неко нормално одговори и онда му се натовари свашта…Ухвати те па почне да глуми неку Газету, као ‘ми смо као италијански новинари’, као сад ми неког стављамо на ломачу. На какву ти црну ломачу мене можеш да ставиш? Добро, у сваком послу имаш оваквих и онаквих, и тренера и свих, али мени ово прија овако да радим“, каже тренер Звезде.
Не само у фудбалу, него у спорту у опште су емоције велике, то је једна од најемотивнијих људских активности. Како себе штитите тешких речи кад се усија глава?
„Није мени битно шта ћу ја да кажем. Мени је битно да не иду питања о играчима, јер кад тренер каже неку ствар за неког играча, то може да се протумачи на овакав или онакав начин. Ја никад не волим пред новинарима, то сте приметили, да причам о играчима. Ја њима у свлачионици свашта могу да кажем. Али, пред новинарима не. Што се тиче овог другог, мислим да свако ко прича, прича о себи. Код нас нема те спортске културе, не новинарске…Хајде да кажемо да све помало немамо“, рекао је тренер.
Разговор је отишао на другу страну, о спортској култури у Србији. Милојевић није први који је говорио о томе да се не цене „радници“ и да јавност и не схвата колико се фудбал променио у последњих неколико деценија.
„Овде навијачи који дођу на стадион једноставно не разумеју фудбал. Они и они дан-данас сматрају да фудбалер лево крило треба да буде типа Драган Џајић. Не може да схвати да данас мораш да трчиш горе-доле. Онда ухвате играча који зна мало лоптице и они кажу овај је мајстор. Друже, то не може. Није то тако. Ту смо негде учаурени и мени је жао што ми немамо много више фудбалских емисија. У Грчкој, на пример, сваки канал има своју емисију, сваки. И онда долазе разни гости, причају, анализирају, као у Енглеској. Онда се каже ‘овај играч је требало да утрчи’, видите, па је ово, па оно…Па и гледалац онда да каже: ‘ахаа, па види ти ово, ја мислио офсајд. То није офсајд?’. То је нека едукација. Код нас генерално се свело на СОС који не гледа много људи и Арену, коју треба да платиш“, рекао је Милојевић.
Много тренера је често критиковало домаћу лигу и домаћи фудбал. Неки су и одлазили, а неки су одлазили и враћали се. Владан Милојевић такве ствари не ради. Зашто?
„Сви иду и причају шта неће да раде у фудбалу. А где да радиш? Што нећеш? Квалитетни људи иду…Ја им кажем – мораш и да се бавиш тим проблемима, али изнутра, не са стране. Јер, повучеш се ти, повуче се Пера, повуче се Жика, повуку се сви који су добри…Дошли дивљи, истерали питоме и после зашто нам је фудбал овакав?“, одговара тренер Звезде.
Ваши играчи се такође понашају узорно, а у тиму имате и неке који су важили за јако немирне. Сада не само да нема фотографија, него нема ни прича о сплавовима, инцидентима… Колико вам је то важно и колико вам је уопште дисциплина важна?
„Мени је то много важно, јако. Ја немам никакве друштвене мреже и тако даље, али колико год да ја нећу да нешто сазнам, ја увек сазнам све. Информације не можете да сакријете. Онда покушавам кроз неки разговор…Ја њих схватам, они су млади људи. Знате, кад дођете до популарности, то није тако лако. Сваком прија да буде популаран, али то је мач са две оштрице.
Мораш да знаш да представљаш себе, али и клуб који ти је дао ту популарност. То мораш да знаш и то мораш да радиш. Дисциплина ми је јако битна, јер мислим да без дисциплине ништа не може да се уради и мислим да они то јако добро знају. Сем те дисциплине коју имају, ја нисам неко ко воли да прича велике речи. Стварно мислим да је то врло лако рећи. Популизам је једна ствар кад причаш без основа. Ја буквално волим да прво скочим па да кажем хоп“, каже Владан Милојевић.
Великих речи стварно није било, иако је он тренер Црвене звезде. Навикли смо некако последњих деценија да свако ко ради у Звезди мора не само да ради, него мора стално и да прича о својој љубави према клубу, славној прошлости…Дешавало се да у клубу и око њега чујемо ствари типа: „ако ме посечеш, потећи ће црвено-бела крв“ или сличне бомбастичне изјаве. Ви то немате, своју љубав према клубу сте неколико пута јавно истакли, али врло мирно.
„Ја не треба ни да причам шта у Звезди треба да се деси. Нисам ја тај. Генерације и историја ме обавезују. Мене је сама Звезда обавезала да ја дођем до тога. Не постављам ја циљеве Црвене звезде, нико од нас није дошао да поставља њене циљеве. Каква год да је Звезда, ту су највиши циљеви: титула и куп. Једноставно. Сад, ‘да ли ће се’, ‘како ће се’ – е то је већ нека друга ствар. Ја ценим сваког свог противника, ко год да је. Мислим да су сви клубови добри, да су сви клубови вредни, сви тренирају и раде.
Фудбал је далеко отишао, а ми и дан-данас, на пример, потцењујемо Лихтенштајн. Тај Лихтенштајн је играо 0:0 са Француском, а ми га знамо по скијашима. Шта тек рећи о Исланду? Не волим, јако ми смета кад се прави нешто унапред, а ви не знате шта ће да се деси унапред. Оног тренутка кад ми преценимо сами себе, то је најопасније и то се враћа као бумеранг. Мислим да треба радити, ћутати, и, на крају крајева, нека буду резултати ти који ће да говоре сами по себи“, објаснио је он.
Има домаћих тренера који су врло критични према Супер лиги, а само то такмичење има јако низак углед у домаћој јавности. Милојевић је, међутим, у другом кампу, он стално хвали домаће такмичење.
„Шта то друге лиге имају да су добре, а да смо ми лоши? Ако мени неко покаже било коју другу лигу са оваквим теренима и инфраструктуром, у било којој земљи, а да је боља од наше лиге, променићу мишљење. Мислим да не постоји лига на свету која генерално има инфраструктуру као што има Србија, а да су бољи играчи од нас“, кратко каже он.
Шта може да се уради да би се побољшао квалитет и привукла публика?
„Прво мора да се направи амбијент, то је под број један. Да би се направио амбијент, морају да се среде терени. Кад добијеш терене, добићеш бржу игру, а кад добијеш брзу игру, онда ће се видети и играчи који не могу да играју тај фудбал. То се повлачи једно друго. То је што се тиче играча. Друго, навијач кад дође негде мора да има услове, да га привучеш да он дође да гледа фудбал, да једноставно не може да се деси да оде да кисне негде. Опет, можда ми све то и знамо уопштено, али једноставно треба новца. Морају да се створе услови.
Ево, за Звезду је јако битна ствар – и у то сам убеђен и смем да потпишем – много ће више квалитетних играча излазити са новим теренима који су отворени у омладинској школи. У Србији си скучен негде. Има један податак, ја ћу да га кажем и стојим при томе: у Србији се игра 30 утакмица плус. Рецимо, за једну годину у Енглеској млади играч одигра дупло више утакмица. За ту једну њихову годину нашим играчима треббају две године да би одиграо то. То је игра бројки, треба неко да стави, да погледа и да установи шта је то“, рекао је Милојевић.
Сезону сте почели још у јуну, најављивали сте и да треба очекивати резултатску кризу, али ње није било. Наравно, било је слабијих утакмица, где се видело да су играчи уморни, али црних серија није било. Како сте то успели?
„Ја сам изузетно захвалан зато што имам свој стручни штаб који је изузетно квалитетан. Имам човека који је експерт и један од, по мом мишљењу, најбољих људи у Србији, то је Влада Јанковић, дечко који има харизму и фудбалско знање. Није то само сад, било је тако и са Чукаричким и Омонијом и Паниониосом. То су неке ствари где једноставно поред Косановића, Лепосавића, да спомињем Ниџу, Момчиловића, Дулета Гашића…Ми смо једноставно сагледавали, анализирали, гледали. И за нас је ово било нешто ново, јер ми генерално нисмо неке тренинге могли да обављамо редовно које је требало, јер смо играли на свака три дана.
Ја се и плашим да ће да дође до неке ситуације која обично долази, али сигурно сам захвалан играчима због њихове жеље. Они неки пут играје преко граница могућности, што није лако. Верујте ми, није лако. Ми смо се враћали са пута у раним јутарњим сатима, већ поподне имамо тренинга, а сутра треба да путујемо и да играмо ту утакмицу. То су та емотивна пражњења која долазе. Испразниш и физички и ментално и опет све то треба да вратиш, јер следећи пут опет играш, а у Звезди је било која утакмица јако битна. Кроз тај неки разговор и са њима и, ето, на крилима тог другарства њиховог је све то изгурано на начин на који јесте. Али, сигурно је ово нешто што је и њима ново. Ни они нису навикли да играју толико утакмица“, објаснио је тренер.
Успели сте у Чукаричком, у Омонији, у Паниониосу, сада сте препородили Звезду – постоји ли метод Владана Милојевића?
„Немам ја неки метод. Ја стварно волим да се тренира. Играчи то морају да схвате. Најбитнија ствар у свему јесте да тренирате и да радите. Ја нисам неко ко воли шалу…добро, волим до једне границе. И волим да кад се шалимо, шалимо се, али се сви шалимо. Кад се зезамо, сви се зезамо. Кад радимо, сви радимо и то мора да се одради. То је предуслов свих предуслова. Са друге стране ми је јако битна свлачионица.
Имао сам рецимо у Омонији све странце и све играче преко 30 година. Сви су они били озбиљни играчи, већином су Португалци. Имао само једног Ромарика (Обала Слоноваче), који је имао 35 година, прошао је два светска првенства. Он квалитет има, само је ствар у томе који је његов циљ у тој Омонији. Он је хтео да батали фудбал а ми смо га довели до ситуације да воли Омонију. Или Нуно Асис, бивши играч Спортинга и Бенфике, који је, онако, ‘бог’, који није хтео због мене да напусти фудбал са 39 година. То је био пример да ви видите шта значи професионалац. Нема везе колико година он има.
Јако ми је битна свлачионица, њихово дружење, њихов тај однос, на то се јако обазирем. Они морају да поштују сваког, јер мислим да је то и прво култура коју ви доносите: ако ви не поштујете никог овде, нећете никог поштовати ни напољу“, каже тренер.
А како тако добро познајете играче? Како упознајете људски карактер?
„Знате, морате да се бавите њима, а ја сам неко ко сигурно хоће да се бави њима. Моји играчи морају да знају да ја знам све о њима, буквално све знам. И где излазе и шта раде и с ким су…Морате да их познајете, морате да се бавите. Мени је стало да они напредују. Ако они буду напредовали, напредоваће и Црвена звезда. Ако они не буду напредовали, неће ни Звезда. То је као један спој судова, зупчаника: ако то нешто не ради, онда једноставно зариба и то не иде, не може да те тера напред.
Они то знају. А да бисте се бавили њима, то тражи много времена и много неких ствари. То изискује… да вам не причам. Мени је најлакше да залупим врата свлачионице кад имају неки проблем и да кажем ‘баш ме брига, они су професионалци, они примају паре за то’. Моји играчи морају да схвате да то није то. Није то живот. А поред фудбала, морају да буду добри људи, они морају да имају поштовања, морају да имају поштовања јер су фудбалери Црвене звезде. Они су то преузели и морају да буду такви“, објаснио је тренер.
Владан Милојевић је имао стандарадни развојни пут једног тренера: омладинци Црвене звезде, Јавор, Чукарички, Омонија, Паниониос и сада велики клуб. Имате ли жеље да будете селектор? Размишљате ли о томе?
„Имао сам амбицију да будем тренер Звезде и та моја амбиција…не могу у овом тренутку да кажем да се испунила, јер сам и сада тренер. Сад је још већа обавеза него кад сањате нешто. Сигурно да бих волео и у једном тренутку да будем селектор. Мислим да је то круна свега тога, да будете селектор своје земље у сваком случају. Али, ово кад ме питате да ли размишљам, стварно не размишљам. Ја волим да уживам у тренуцима.
Искрено, шта год да сам замишљао, све ми је контра дошло. Ја не играм ни кладионицу, никад нисам ништа могао да погодим, тако да једноставно хоћу да уживам у овом тренутку. Баш онако, да у сваком тренутку урадим шта ја могу да бих као тренер учествовао у Звездином напредовању. Колико ће оно да буде? Па нека буде врло мало, ја ћу да будем срећан. То је кад можете да утичете на нешто, то је јако битно.
Сви бисмо ми волели да будемо велики тренери, али ја бих волео да будем срећан тренер. Волим да будем срећан човек. У бити, у души сам јако срећан зато што стварно имам добру породицу, лепу породицу, добар круг мојих пријатеља. То су све добри људи и кад сам у том друштву ја сам јако срећан. Кад видим да чиним моје играче срећним, кад смо ми срећни, кад ми радимо. А кад видите и да су навијачи срећни, онда је то шлаг на торту“, каже Владан Милојевић.
Иако је то можда идеалан тренутак да се заврши ова прича, два питања нисмо могли да прескочимо. Једно је о Милојевићевој љубави према стратегији, па – да ли играте друштвене игре у којима је потребна стратегија?
„Доста сам играо друштвених игара са мојом децом. Обожавам стратегију, али нисам имао прилике да играм. Опет, фудбал је стварно једна игра стратегије. Имате противника преко пута вас, имате другог тренера…Ви све то треба да направите, да видите…цуре информације са свих страна, а свака је битна. Како ћете направити један прекид, један аут…од аута данас може да зависи. Данас је фудбал отишао тамо да ви не знате у ком систему ће да противник игра, у ком неће, да ли ће да промени нешто и тако даље. Неки пут и можете да знате какав је тренер преко пута, да знате шта можете да очекујете од њега.
А морате да будете спремни и за ‘план Б’. Може да се деси непланирано, да ви не знате неки састав и да је он променио састав пред саму утакмицу и онда трчите, јурњава…Треба живети са нама. Неко има сасвим другачију филозофију, неког не интересује противник него гледа само себе. Ја волим да знам све о противнику. Поштујем га апсолутно, без икаквог потцењивања. То тражим и од мојих играча, али у сваком тренутку морају да знају шта треба да раде на терену и са којим противником ће да играју. То је нека игра стратегије коју редовно играм“, сликовито је описао тренер.
За крај, морам да вас питам, за надимак „Кларк Кент“. Волите ли Супермена, читате ли стрипове?
„Читам стрипове, како да не. А Супермен је филм на коме смо одрасли, то ми је омиљени филм. Најбитније код сваке нове године кад смо били млађи смо чекали ми је било чекање Супермена. Први филм у новој години је био Супермен. Сваке године у један сат, пола два креће. Лепо ми је да ме пореде“, одговара тренер у даху.
Али „Кларк Кент“ је маска иза које се крије најмоћније биће на планети…
„Хаха, тако је, али ја увек кажем кад ме питају – летим док не паднем, док не ‘гекнем’ доле. Тако је то“, одговара кроз смех Владан Милојевић.
