Voleo sam da gledam Bodirogu, ali moj stil je potpuno drugačiji od njegovog • U našoj zemlji se sportisti rađaju sa pritiskom • Ne žurite u inostranstvo – najlepše je košarkaški odrasti u otadžbini.

Милош Теодосић, капитен репрезентације Србије, плејмејкер ЦСКА из Москве дошао је у ту фазу каријере да и кад шутне три – четири пута узастопно и промаши, то се истина ретко догађа – на њега се нико не љути. Ни тренер, ни саиграчи, вероватно ни јавност.

Они са којима дели хлеб апсолутно су свесни да им Теодосић јако пуно даје, не заборавите он и погађа и асистира, а такви су на номиналној позицији организатора игре веома ретки, тако да он има неограничен простор креације. Вероватно ма колико били велики и тренер и његови саиграчи, у себи помисле, па ако је Милош шутнуо, то је било апсолутно логично. И при томе се подсете шта су све досегли захваљујући Теодосићу. Наравно, природом позиције на терену, он је у ситуацији да има најбољи преглед игре, који суштински и диктира најбоља решења.

Дакле, са уласком Теодосића у најзрелије играчке године поклапа се и повратак наше земље у врх светске кошарке или ако хоћете етаблирање Србије међу велесилама баскета. Самим тим, Теодосићу као предводнику Ђорђевићевих репрезентативаца припада и улога првог међу једнакима, у колективном спорту је то тако, не трпи се самоистицање.

Мада Теодосић по начину на који игра и лаком преузимању одговорности подсећа на ренесансне мајсторе, оне најбоље које је ова земља имала. Дакле ретке играче који су по својим карактеристикама и стилу могли да буду припадници више епоха, у којима је кошарка као игра, разумљиво мењала своје биће и карактеристике.

Комплетан интервју можете да прочитате у новогодишњем троброју Спортског журнала за 31. децембар, 1. и 2. јануар.

Како бисте себе описали као играча, с обзиром да изненађујете и противнике и саиграче, и навијаче и новинаре?

– Па онда је једини опис да сам ја изненађујући играч, зар не. Шалим се мало, али мислим да сам врста играча која игра нешаблонску кошарку и сами тим опис изненађење је добар.

Нисте ни Славнић ни Ђорђевић, с обзиром на разлику у висини, а ни рецимо Бодирога, који је девет центиметара виши. Негде сте између, по висини најближи Кићановићу, који ипак није био плејмејкер. Где сте Ви у тој галерији асова и на кога сте се угледали?

– Не бих ја сам себи налазио место међу таквим величинама као што сте набројали. Уосталом моја каријера још траје па хајде да подвлачимо црту кад одем у пензију. Нисам имао идоле у класичном смислу речи. Волео сам да гледам Бодирогу, али мој стил игре је потпуно другачији од његовог. Сваки од ових набројаних ми је био нека врста узора.

Репрезентација Србије се препознаје пре свега по Вама и Александру Ђорђевићу. Шта Вас је зближило?

– Не слажем се. Репрезентација Србије је екипа, није појединац. То за нас није тек нека изрека, ми се заиста тако понашамо на терену, а и ван њега. Сваки играч је важан и сваки играч има свој печат, а селектор је наш лидер. Ја то тако гледам.

Репрезентацију очекује ЕП 2017. Сад сви у Србији очекују медаљу. Како то очекивање утиче на Вас, у смислу лакше је без притиска јавности?

– Кад се родиш у Србији и кад си успешан спортиста родио си се и са притиском. Таква је наша земља. Не обазирем се на притиске јер ми кад обучемо дрес Србије увек желимо ту медаљу више од свих осталих у Србији јер ми за њу тренирамо и крваримо. Мени је довољан наш унутрашњи „притисак“, а он нам каже да ове године покушамо на ЕП максимум. Најважније је да будемо здрави и комплетни.

Које су Вам жеље у 2017?

– Срећа и здравље за породицу и мене. То су ми једине жеље за судбину, а остало ћу сам да испуним ако будем имао срећу и здравље.

Izvor: zurnal.rs

Oznake: košarka, miloš teodosić, Srbija, srpski košarkaši