Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Кажу народ нема новца, али како онда објаснити да је босански кантаутор, који је познат и по бројним непријатним изјавама на рачун Срба, три дана пунио „Комбанк арену“ уз најјефтинију улазницу од 1.800 динара.
Мада су на терену били први тенисер света Ђоковић и 11. на листи Раонић, иако је меч био од огромне важности за пролазак у финале Дејвис купа, трибине у нашој највећој дворани опет нису биле испуњене до краја (посебно „други прстен“).
После полупразне „Арене“ у петак и суботу, тек јуче је поправљена ситуација, јер се окупило нешто преко 12.000 фанова, што је опет далеко од оне атмосфере и броја навијача са краја 2010. када је Србија освојила ово такмичење. Притом, огроман број карата је подељен бесплатно, како би се „спасила ситуација“, па не може да се стекне реална и објективна слика посете.
Кажу, па не може да се очекује да људи у Србији, где је просечна плата око 30.000 динара, издвоје 1.200 динара, колико је коштала улазница за недељне мечеве (ниво 400). Кажу да се живи тешко и да народ мора много тога да се одрекне како би био део овог спектакла на шта многи нису спремни.
То је с једне стране тачно. Међутим, како објаснити податак да народ нема новца да први пут после две године погледа Ђоковића, Типсаревића, Зимоњића или Бозољца, а у исто време има за једног Дина Мерлина. Овај босански кантаутор, који је познат и по бројним непријатним изјавама на рачун Срба, чак три дана је пунио „Комбанк арену“, са преко 25.000 људи по концерту – најјефтинија улазница коштала је 1.800 динара.
Цена карата није била проблем ни за концерте у овој дворани Аце Лукаса, Џеја, Северине, Секе, или страних гостију као што је Бијонсе (цена за овај шоу била од 2.700 динара, па навише). Карте за Цецу, на пример на Ушћу, коштале су од 800 до 11.000 динара и скупило се 100.000 људи.
Биће, дакле, да новац и није увек проблем, већ да је нешто друго у питању. Биће да ми као народ често не умемо да препознамо праве вредности, нити знамо да их ценимо. Светске шампионе у тенису третирамо као спортисте друге категорије, а осим Ђоковића, други као и да не постоје за публику (на Јанковом мечу у петак или у дублу трибине су биле полупразне).
Биће и да тенис људима није превише интересантан да га уживо гледају. Како кажу неки пролазници поред „Арене“ – предуго све траје, ко ће још да седи у дворани седам сати.
Тек, за неке будуће репрезентативне акције потребно је осмислити бољу стратегију када је реч о доласку публике на трибине. Јер, без пуне дворане и навијача, ствари знатно губе смисао. Навијачи су потребни играчима. Једно не иде без другог.
