Pročitaj mi članak
Тренер. Професор. Географ. Гитариста. Емотивац „до коске“. Србин. Словеначки држављанин. Славиша Стојановић.
Да је шеф стручног штаба Црвене звезде познато је и врапцима на гранама у Србији. О његовој тренерској каријери презентоване су многе приче, али ретко ко зна да га је точак животне судбине немилосрдно газио и оставио ожиљак на срцу.
НИСАМ СЛОВЕНАЦ
У Београду га називају Словенцем, у Љубљани Србином… Ко греши?
– Отац ми је Србин, мајка Српкиња, ту нема шта да се дода.
Једно је држављанство, друго националност.
То не кријем где год да се налазим.
Сви који кажу да сам Словенац, греше.
Фудбал му је много дао, али и узео вредније од свега.
Питање зашто није постао члан стручног штаба Црвене звезде у лето 2008. године, отворило је неочекивану тему – потресну и дубоко емотивну.
– Била је опција да се прикључим Земану. Причао сам са спортским директором Буњевчевићем и све смо договорили. План је био да радим са Здењеком, па кад он оде преузмем место шефа стручног штаба и до тада упознам клуб и стање у екипи. Био је то, међутим, незгодан период за моју фамилију. Хтео сам да будем уз породицу – почео је емотивну животну исповест Славиша Стојановић.
Узео је ваздух, па тихо изустио:
– Отац је доживео инфаркт. Током моје утакмице, док је био на трибини у Домжалама. Играли смо са Нафтом. Срце није издржало узбуђење. Утакмица је приведена крају, Мирко Стојановић је пребачен у болницу.
– Месец и по налазио се у коми, било је страшно тешко водити тренинге и утакмице. Учествовали смо у квалификацијама за УЕФА куп, прошли Израелце, затим извукли Штутгарт. Тата се пробудио, па су му донели телевизор да гледа утакмицу са Немцима у болничкој соби.
Потпуни опоравак, нажалост, није се догодио.
– Преминула му је сестра, срце је то тешко поднело. Око две недеље после сахране су нам обили кућу у Власотинцу, нико није могао да га спречи да оде доле. Три дана касније је умро. Био сам тада на припремама у Новом Граду…
Игра судбине ту није ставила тачку.
– Прва утакмица после сахране била је са Нафтом. Кад се обележавао 40-дневни помен опет Нафта против Домжала. На пола године од смрти Нафта и на годину поново Нафта. Невероватно. Ниједну нисам изгубио. Једину утакмицу коју нисам водио била је у Ајдовшчини против Приморја, због сахране. Годину дана касније славио сам титулу баш на том стадиону. И даље сам у неверици како се све поклапало.
Кожа се јежила. Болна сећања су наставила да навиру…
– Жао ми је што мој Мирко није видео тренутак кад сам постао првак, нити да сам тренер Звезде. Радио је у Београду као војно лице, волео га и надао се да ћу с фамилијом живети у највећем српском граду. Некад помислим и пожелим да ме гледа с неба, ако је то могуће. Био би много радостан да види где сам сада.
(Спортски журнал, Фoто: Д. Жарковић)
