Прочитај ми чланак
Рекла сам им пред утакмицу са Бразилом да ми је драго што су ми за све ово помогле да ја помогнем њим.
*Катарина и Јована имају зелено светло да не дају одмах лопту саиграчицама, већ кад увиде после неколико секунди да је све у реду, додају лопту*
Пред меч са Норвежанкама сам им рекла: „Себе респектујеш, друге само поштујеш, јер респект подразумева дозу страха.
Сребрна медаља на тек завршеном светском првенству тек ће сијати као да је златна. Српским рукометашицама су осећања била помешана после пораза у финалу од Бразила (20:22) јер су жарко желеле медаљу намењену најбољима, али неоспорно је да је и друга по сјају медаља на светској смотри огроман успех.
Ако сте пратили прошлогодишње европско првенство, на ком су наше хероионе освојиле четврто место, могли сте да закључите од 6. до 22. децембра да је евидентан напредак у игри и приступу свакој утакмици. За то је заслужан рад читавог стручног штаба, а своју посебну улогу имала је Бојана Јеличић, која као психолог ради са репрезентацијом успешно већ другу годину.
– Једна смо од ретких репрезентација у женском рукомету која има психолога у тиму, али не могу да тврдим да ли смо и једина. То је нешто ново у свету спорта. Ми радимо од прошле године. Са Рукометним савезом Србије сарађујем од мушког европског првенства, а онда и када је било женско европско – почиње причу за Телеграф Јеличић.
– Битно је да сам допрла до сваке играчице и да смо изградиле однос. Оне су показале то на терену и кроз веома јаку емоцију. Прошле године ми је селектор Црне Горе честитао речима: “Свака част какву сте емоцију из њих извукли на терену”. Његове девојке су биле европске шампионке и није морао то да каже. А пред финале са Бразилом се јавио и селектор мушке рукометне репрезентације Хрватске да ми честита – каже психолог.
ПРИПРЕМЕ КРЕЋУ ПРЕКО СКАЈПА
Спортски психолог која је радила са нашим стрељашицама и рукометашима уложила је доста рада са рукометашицама који је уродио плодом.
– Са рукометашима сам укупно провела шест дана, а са девојкама је то већ нека друга прича. Дошла сам код њих дан пред почетак европског, буквално пред први дан такмичења. Негујемо однос од прошле године, и са већином играчица сам у контакту остала, јер смо “кликнули”.
– Званично смо почели да радимо четири недеље пре окупљања, односно 19. новембра. Индивидуално сам радила са њима преко нашег драгог Скајпа.
Када се репрезентација окупи, Јеличић ради “на два фронта”.
– Радим с њима индивидуално и групно. Када се окупе, више негујеш групне састанке, а индивидуалне радим успут по потреби. Психолог помаже спортисти да максимизира свој потенцијал са свих аспекта. Најпре с личног, јер је сваки спортиста личност за себе, а онда и са аспекта свог посла – говори Јеличић.
Фото: Марко Тодоровић
– Кад се нешто ради, фокус је на томе, и тек кад се заврши, онда можемо да разговарамо о неким другим стварима. Тако је код мене. Кад је утакмица у току, борба мора да буде до краја. Са тим резоном једино и можеш напредовати у животу и свему што радиш. Јер тиме себе ограничаваш да у датом моменту даш свој максимум.
У “Чаиру” и “Комбанк Арени” су рукометашице показале прави победнички карактер и нису посустајале чак и кад су заостајале неколико голова за противницима.
– Сва та енергија коју видите је напредак. Не прихватам одмах сваког клијента, неко тек кад дођем на први тренинг и ако видим да с неким могу да функционишем и стварам. Јер свако има своју структуру личности и не можемо свима да одговарамо. Створили смо услове да радим с неким ко је мотивисан да ради и да не треба никог ни на шта да терам. Рекла сам им пред утакмицу са Бразилом да ми је драго што су ми за све ово помогле да ја помогнем њима.
“ЈА ИХ РАЗУМЕМ ЈЕР ЖЕНЕ КОМПЛИКУЈУ ВИШЕ ОД МУШКАРАЦА”
Разлика између мушког и женског мозга се доказује и у спортској психологији, на шта указује и Јеличић, која је радила са спортистима и спортисткињама. Ту улогу играју и биолошке разлике, али много више психолошке.
– Мушки пол је склон томе да не компликује. Мушкарци су много једностванији у функционисању. Жене траже другачији приступ, јер компликују, просто волимо да “забиберимо” саме себи. Али је зато лакше кад је психолог жена у екипи, јер их потпуно разумем. Другачије је када ја кажем: “Драге моје даме, ‘ајде немојмо да компликујемо кад нема потребе за тим”, него неки мушкарац.
– Подсетила сам их пре него што смо кренуле у дворану пред утакмицу с Бразилом на реченицу с европског: “Снага коју жена има у себи, то нема ниједан мушкарац. Онда сам им као пример навела жену која је подигла трактор како би спасла своје дете. То мушкарац не може. Научно је и доказано да мушкарац не би могао да издржи контракције порођаја. Ово вам само наводим шта би требало да се нагласи у појединим разговорима. Психолог мора да има ту моћ изражавања. Мораш да кажеш праву ствар у право време, и да то буде једноставно – рекла је Јеличић, додајући:
– Кад направиш јаку групу која функционише сама на терену, и да не зависе од мене, е то је тренутак у ком видим своју сатисфакцију. Не стварам клијента који је зависан од мене, већ да касније може да функционише без мене.
КАТАРИНА И “ЗМАЈ” НЕ ДАЈУ ЛОПТУ ДОК СЕ ОСТАЛЕ НЕ СМИРЕ
Склад у екипи који су препознали сви у Србији базиран је на заједничком циљу, а задатак Јеличићеве није нимало једноставан. Различите личности у једној групи, успут је ту и случај Катарине Томашевић, која се после порађаја вратила у великом стилу…
– Генерално ме исцрпи сваки групни састанак, иако уживам у њима. Исто као и с утакмицама, јер ја тада не гледам оно што гледају сви други људи. Ја гледам колико је неко био фокусиран, истрајан, да ли је ишла до краја или је застала када је дошла до гола…
– Све нас веже тај заједнички циљ у рукомету око ког се окупљамо. То је била медаља, што смо саме дефинисале још у Врњачкој бањи. Одатле је требало кренути корак по корак, од тактике, кондиције, терапије… Мој део посла је да изградим играча да бих изградила екипу. Ради се с њима индивидуално паралелно… комплексно је то, треба баратати концима различитих личности – наводи Јеличић, додајући да никад није имала проблем у комуникцацији с играчицама.
– Ми немамо тај проблем. Причамо колико је довољно, и увек имају право да задрже нешто за себе. Али оне су стварно једна посебна група жена, поготово по питању стабилности, зрелости, јасно праве разлику шта је пословно, а шта приватно. Увек разговарамо о свему што оне желе, али се генерално труде да ти не улази на терен, малтене ни у хотел.
Најјачу менталну снагу, по мишљењу многих, наше рукометашице су приказале на четвртфиналној утакмици са Норвешком.
– У припреми смо нагласили да се ради о светском и олимпијском шампиону. Али оно што је било јако битно да оне респектују само себе. То сам им рекла кад сам тек дошла: себе респектујеш, друге само поштујеш након што прво поштујеш себе. У респекту увек постоји доза страха.
Јеличић је саветовала рукометашицама (а свако могу да усвоје и остали спортисти) да не треба да избегавају осцилације на терену, јер су оне током утакмице неизбежне.
– Оно што смо истицали пред сваку утакмицу на СП јесте да је осцилација део утакмице, она ће се десити. Битно је да се играч не уплаши кад она дође, који треба да посматраш као тренутак одмора и да то што пре схватиш како би се окрепио и могао да је превазиђеш. Кад је на терену конфузија, играча треба на време научити да увиди шта се дешава да би могао себи да помогне. Тада треба да се окрене психологу или тренеру и добије оно што му треба.
То је уз велики тимски дух био кључ за саму медаљу.
– Наше играчице смирују. То не ради само плејмејкер, иако је Андреа то највише радила. То смо и са голманима радиле, и Катарином и Змајем (Јованом Рисовић, прим. аут.), јер и оне гледају из другог угла и све их виде. Оне често руком показују да се све смире и имају зелено светло да не дају одмах лопту, већ кад увиде после неколико секунди да је све у реду, додају лопту – објашњава Јеличић.
– Када приме гол, не треба да паниче. Седела сам иза нашег гола, и онда им довикујем: “Нема везе, идемо даље”. Нема лепљења за грешку. Решава се само оно у садашњем тренутку, корак по корак.
Јеличић није желела посебно да истиче било коју играчицу, већ само да и са своје стручне стране гледишта потврди да Андреа Лекић има све што је потребно за капитена.
– У структури личности, карактеру, темепераменту, прегледу игре, уме да окупи играчице – она је прави тимски играч који ће да закрпи рупу када треба. Дакле, капитен је у правом смислу те речи – рекла је Јелич и за крај поручила да би волела да настави да ради са сребрним девојкама.
(Телеграф.рс, Фото: Дарко Војиновић, Марко Тодоровић)
