Pročitaj mi članak
(Моззартспорт)
“Ако ми верујте више би ми значило да одиграм један меч пред пуном “Мараканом”, него ово што сад треба да се надмећем са најбољим играчима света из Барселоне“, открио је Милош Нинковић на једној вечери у Кијеву, пре дуел са Месијем и друговима.
Има, заиста нешто необично и апстрактно у Црвеној звезди и око Црвене звезде: Колико год се разни мешетари, политички и привредни моћници трудили да је развлаче по блату, да од ње направе само бившег гиганта – тај клуб и даље има неодољиву привлачност. Нешто што многе нагони да не размишљају рационално, него да зарад пренаглашених емоција Црвену звезду и даље виде као клуб који је и даље испред свих.
Потенцијални репрезентативац Србије Милош Нинковић ће се после вишегодишње саге, која је интензивирана у сваком прелазном року, данас и званично обавезати на верност најтрофејнијем српском клубу. Један његов потпис руком, параф на већ спремљени уговор, дефинитивно ће удахнути нову и неограничену дозу оптимизма свима које се буде и завршавају дан актуленим дешавањима са Маракане, даће им аргументе да често апострофирају никад написано фудбласког правило „да је велики клуб увек велики клуб“. Само због тога, некадашњи ас Динама из Кијева заслужио је дубок наклон до земље, скидање капе у свакој прилици, чак и то да му се увек прогледа кроз прсте када неки меч буде одиграо слабије.
Јер он је, свесно или несвесно, практичним примером показао да Црвену звезду у никад тежим данима у историји и даље краси компонента са почетка текста – та неодољива привлачност. Сјајни везни фудбалер је брендирана марка и за европске појмове, у дресу кијевског Динама војевао је против најбољих играча света, био је учесник Светског првенства у Јужној Африци, али је до понедељка вече, када је стисао руку Славиши Кокези, увек апострофирао да ће пре или касније попунити празнину на срцу.
Да, та празнина била је везана за Црвену звезду, да неко као он који клуб са Маракане осећао као део своје породице никада није добио привилегију да обуче црвено – бели дрес. На крају одиграо је прилично рискантно, изразио спремонст да сав минули рад стави на коцку и придружи се актуленој генерацији вољеног тима која се спрема у врло чудним и недефинисаним условима. Није се обазирао ни на финансијски моменат, није гледао у ближу прошлост и анализирао судбине Владимира Петровића, Роберта Просинечког, или Дејана Миловановића и Марка Перовића са којима су на Маракани обрисали патос. Али ваљда је то та никад дефинисана ирационална црта у карктеру свих звездаша, која почиње тамо где престаје здрав разум.
О нераскидивој вези Милоша Нинковића и Црвене звезде написано је „мали милион“ новинарских текстова. Када су бивша руководства грозничаво желела да га довуку у Београду, он се трудио да буде некако дискретан, тих, како се не би помислило да годинама „завлачи“клуб за који навија. Знао је и он да ће пре или касније дан његове промоције доћи, да ће се из партера Пионира преселити на траву Маракане, и у то је чврсто увервао узак круг пријатеља.
Елем, анегдота из 2009.године можда најбоље илуструје Милошев однос према црвено- белима. Као члан Динама из Кијева чекао је меч Лиге шампиона против Барселоне, сусретања са Месијем и друговима, али је и тих тренутака сањао дечачке снове – оне ограничене на Црвену звезду, Маракану и хук северног копа.
“Ако ми верујте више би ми значило да одиграм један меч пред пуном “Мараканом”, него ово што сад треба да се надмећем са најбољим играчима света из Барселоне“, открио је на једној вечери у Кијеву Милош Нинковић.
Баш ова реченица наводи на закључак да је један од запаженијих људи репрезентације у Антићевој ери дошао у Црвену звезду да успе, и да ће у том циљу оставити крв, сузе и зној на трави стадиона у Љутице Богдана. Сјајна полазна основа да актулени челници прену, победе личне сујете, и око Нинковића и Милијаша направе врло, врло озбиљан тим. Тај долазак Милоша Нинковића, његова спремност да се жртвује, морала би према здравој логици да буде окидач нешто бољих и мирнијих дана у Љутице Богдана.
Сада је на Џајићу, Стојадиновићу, Кокези и осталима да искористе шансу. За разлику од Нинковића они је више можда неће имати. Јер чак и у случају резултатског подбачаја Нинковић ће моћи да прича како је урадио нешто што нису ни фудбалери са знатно богатијим дефизним рачунима од њега. Он је своју савест намирио, попунио празнину у срцу, коју је последњих година надокнађивао тако што је ћеркину собу фарбао у црвено-бело и углавном је куповао гардеробу са Звездиним мотивима.
Пристао је да буде један од главних разлога набујалог оптимизма, и зато са њега треба скинути терет великих очекивања. Јер његова класа, недокучива за српске прилике, не састоји се у томе да попут Месија или Роналда сам победи ривала. Том момку, који у карактеру има зведашку црту, потребу да буде део вољеног клуба потребни су и квалитетни сарадници. Ваљда је то рекао Џајићу, Кокези и Стојадиновићу на последњим састанцима.
