• Početna
  • SPORT
  • Partizan i njegova omladinska škola – kad Beograd postane mali…(Analiza)
Pročitaj mi članak

Partizan i njegova omladinska škola – kad Beograd postane mali…(Analiza)

0

Partizan omladinska skola

(mozzartsport.com)

Жестоко кресање буџета у Хумској најмање ће осетити Омладинска школа Партизана, с тим што и она мора да плати цех свеопштој рационализацији трошкова, у виду скраћивања списка стипендиста и сужавању простора за регрутацију талентованих клинаца. Ма како на први поглед изгледала бенигна или мање важна у односу на остале ставке штедње, ова мера би дугорочно могла да има најтеже последице.

Партизан је у 2013. годину ушао са старом Управом и новим буџетом. На још једној редовној и мирној клупској скупштини, без директног сучељавања врхушке црно-белих и противника владавине председника Драгана Ђурића, сазнали смо да је полудеценијски владар српског клупског фудбала на сваку од тих последњих пет титула потрошио око 15, а не 10, 21 или 23.000.000 евра колико је висина буџета варирала у контрадикторним изјавама челника нашег јединог сталног учесника европских такмичења.

Сазнали смо и да ће тај износ од следеће сезоне бити мањи за 23 одсто или скоро четири милиона евра.

“Будите спремни на тешке и болне одлуке. Ако то не урадимо, наша будућност биће на лошем путу”, председник Ђурић најавио је затезање „каиша“ у једном од ретких (не само спортских) предузећа у земљи у којем се још увек обрћу велики новци, пошто се претходно похвалио плусом од 279.000 евра у каси на крају 2012. године, без помињања више стотина милиона динара пореског дуга држави.

План рестрикције предвиђа штедњу на свим пољима. (У)шпараће се на уговорним ратама и премијама играча, од чијих трансфера Партизан (и даље) живи, повлашћени појединци у канцеларијама чак врло лепо, премијама и станаринама првотимаца, чије дванаестомесечне зараде убудуће неће прелазити 150.000 евра. Уштедеће се и на трошковима припрема, у броју запослених на стадиону и у спортском центру, у трошковима функционасања клупске филијале Телеоптика, на телефонским рачунима, хранарини, репрезентацији…

Једина која може да рачуна на какву-такву повишицу је Омладинска школа, већ неко време главни и(ли) најбољи извор, а са смањењем средстава за довођење добрих странаца и све израженијим трендом одлазака звезди других домаћих екипа право у иностранство, вероватно једина права база фудбалера за сениорски састав. С тим што и она мора да плати цех свеопштој рационализацији, у виду скраћивања списка стипендиста и сужавању простора за регрутацију талентованих клинаца. Скаутима црно-белих – који су због откривања и скупљања фудбалских бисера и ништа мање тешких убеђивања с њиховим породицама више пута месечно прелазили уздуж и попреко Србију – сугерисано је да ређе напуштају Београд и његову околину. И фокусирају се само на тај део географске карте.

Ма како на први поглед изгледала бенигна или мање важна у односу на остале ставке штедње, ова мера би дугорочно могла да има најтеже последице. Докази су пред носом. Од 29 момака лиценцираних за пролећну полусезону, чак 16 је прошло комплетну Омладинску школу или њене завршне разреде, али су само њих тројица одрасла у Београду, при чему ни капитен Саша Илић (Пожаревац), нити Милан Смиљанић (Калмар) и Горан Ловре (Загреб) нису рођени у престоници. Остале Партизанове „бебе“ стасавале су од Вршца до Косовске Митровице, док их нису тако голобраде, саме или с породицама, доселили у главни град. И преузели трошкове њиховог београдског живота, у немалом броју случајева запошљавајући им родитеље.

То је све, у међувремену, очигледно постало превелики баласт за клуб који у сваком годишњем плану, свечано саопштеном члановима Скупштине, на речима почиње градњу Интерната у дворишту популарног Земунела, а да није још ни камен темељац постављен. Како на ове кирије оде безмало пола милиона евра годишње, логично је да се и ту заврне „славина“. Не и корисно, јер су кроз историју клуба најбољи фудбалери махом били из малих средина, далеко од Београда.

Тај јаз између перспективних клинаца с асфалта и калдрме у међувремену је постао још већи. Великим бројем (ван)спортских активности на располагању, размажена београдска дечурлија све мање трчи за лоптом или лако одустаје од каријера, за разлику од вршњака из мањих, осиромашених средина, где се излаз из беспарице и даље често тражи у пикању фудбала. Има, наравно, изузетака од оба неписана правила, али чак и најсвежија статистика потврђује оправданост ове врсте улагања.

Случајно или не, тек најбољи изданци Партизанове Омладинске школе, за највеће паре продати у време актуелне трофејне доминације, нису из Београда. Од Подгоричанина Стевана Јоветића, не тако давно једног од најмлађих капитена од оснивања клуба из Хумске, а сада аса италијанске Фјорентине, преко његовог клупског колеге Адема Љајића из Новог Пазара и једног од најбољих младих штопера данашњице, Ваљевца Матије Настасића (Манчестер Сити), па до младог Чачанина Лазара Марковића, већ продатог инвестиционом фонду Пинија Захавија који најкасније на јесен одлази преко границе или Александра Митровића за кога је загризао и чувени ловац на таленте Арсен Венгер.

Стефан Савић, један од најуносније „утопљених“ првотимаца од 2007. на овамо, није био дика и понос црно-белих него београдског БСК-а, али је и он откривен у родној Црној Гори, далеко од територије највеће балканске престонице.

Тако је и с генерацијама које долазе, па су рецимио два најинтересантнија кадета увелико на оку многих европских скаута – Андрија Живковић и Немања Живковић (1996. годиште) – у Партизан дошла из Ниша, а тек једно лето старији Марко Јанковић с Цетиња. Зато не би требало бити много паметан па закључити колико би Парни ваљак могао да изгуби и успори ако управа заиста буде инсистирала на сужавању делокруга деловања клупских скаута, чији су добар „нос“ и упорност учинили да се о „фабрици талената“ из Земуна зна, прича и пише далеко од Србије.

Укидање јаких међунардоних турнира, који су Партизановим клинцима редовно доводили на ноге подмладак европских великана, попут славног Реал Мадрида, и проређивање учешћа на такмичењима истог типа ван Србије, већ су оставили довољно лошег трага на, ионако осетљив и непредвидив развој играча.

Ко не рискира не може ни да профитира, а како је актуелна управа згрнула десетине милиона евра на „извозу“ пробране фудбалске „робе“ из унутрашњости, инсистирање на појачаној селекцији престоничких клинаца, по цену испуштања из вида талената са стране, могла би једног дана да се се врати као бумеранг клубу с минорним приходима од спонзорских уговора, телевизијских права и улазница.