Прочитај ми чланак
Хуан Карлос Наваро (34) своју најбољу партију у дресу шпанске репрезентације пружио је у Београду, у четвртфиналу Европског првенства 2005, против Хрватске, када је постигао 36 поена. Али, то није једино што овог вансеријског кошаркаша везује за нашу земљу…
Заједно са Пауом Гасолом протеклих десетак година водио је селекцију Шпаније до највећих успеха у њеној историји – титула првака света у Јапану 2006, две сребрне олимпијске медаље (Пекинг 2008, Лондон 2012) и пет одличја на европским шампионатима, од тога два златна (Пољска 2009, Литванија 2011). Њихова генерација, која је освајањем Омладинског првака света у Португалији 1999. најавила једну епоху, толико је постигла у међувремену да је пореде и с нашим последњим златним момцима (Дивац, Паспаљ, Ђорђевић, Даниловић, Бодирога…).
Наваро је био узрок многих наших патњи, али никада није крио да је од Срба научио много тога у кошарци. За тројицу њих је посебно везан, јер су имали доста успеха у Барселони. Са Александром Ђорђевићем је освојио прва два трофеја у својој каријери (Првенство Шпаније и Куп „Кораћа“ 1998/99), а са Дејаном Бодирогом и тренером Светиславом Пешићем имао је најуспешнију клупску сезону (трипла круна 2002/2003) и освојио укупно пет трофеја за две сезоне. Зато смо са овим врсним беком, приликом недавног разговора у Барселони, углавном разговарали о тим данима (срели смо се пре но што је жребом одлучено да Барселона и Црвена звезда буду у истој групи Топ 16 Евролиге)…
По чему памтите време када сте играли са Александром Ђорђевиђем у Барселони?
За мене је период са Сашом био важан, јер сам био млад играч који је тек ушао у први тим. Саша је био идол за мене, за било кога у европској кошарци, а увек се угледаш на оне који се истичу и који имају победе иза себе. Та година је за нас била компликована због неких измена. Саша је у одлучујућим тренуцима увек контролисао утакмицу и увек би убацио тај победнички кош. Мислим да је постао велики играч захваљујући свом карактеру.
У једном свом интервјуу Ђорђевић је рекао да се опходио према вама и Пауу Гасолу као старији брат, да је често разговарао с вама, указивао вам на грешке?
Да, Саша је такав био према нама. Често смо разговарали, он је био пун искуства, успеха иза себе, добронамеран. Овог лета смо се срели и попричали. Имамо заиста добар однос.
И вас, као и Ђорђевића, знамо по добрим шутевима у преломним тренуцима?
Мислим да су шутеви у последњим секундама ствар психе. Треба имати петљу за то, веровати у себе, али и заслужити поверење код саиграча да знају да можеш да урадиш то за тим. Никада ме није било страх да шутирам такве лопте. Али, у последње време ми баш и не иде то од руке. Саша је ипак убацио много више одлучујућих кошева од мене. Мислим да на то утичу психа и карактер.
Да ли сте изненађени успехом селекције Србије и селектора Ђорђевића недавно на Светском првенству у Шпанији?
Мислим да нико није веровао да ће Србија ући у финале. То се дешава у спорту. Србија има добар тим, мислим да је Саша урадио велики посао. Победили смо вас у групи, али смо поклекли у кључном моменту, против Француске. Мислим да српски кошаркаши нису рачунали да ће стићи тако далеко, али су урадили велики посао и ја им честитам.
Шта можете да кажете о сарадњи са тренером Пешићем који је Барселону водио до прве титуле првака Европе и једине трипле круне у њеној историји?
Памтим његову страст према кошарци, његов начин рада који је, у мом случају, био другачији од оного што смо до тада радили. Он је тренер који много гестикулише и изражава се говором тела и који је све бољи са годинама. Донео је нешто ново у у Барселону. На почетку нам је требало времена, али била је то успешна година за нас. Много тражи и ако мора да повиси тон, повисиће га. Мени лично значило је то што је увек веровао у мене, то је било кључно. Имали смо млад тим са великим звездама, ја сам био млађи од њих, а он је успео да комбинује неколио најбољих са млађима, међу којима сам био и ја. Истакао бих поверење које је имао у мене, опходио се према мени исто као и према осталима, из чега се видело да ћу за њега бити важан играч.
Пешић каже да је Хуан Карлос Наваро и данас један од најбољих европских играча само зато што ужива у сваком минуту чак и у 34. години. Да ли се слажете с тим?
Наравно да је једна од кључних ствари да уживаш у ономе што радиш, јер без тога нема напретка. Ово је спорт којим сам се увек бавио, као и моја браћа, кошарка је наша страст. Имао сам много среће да будем део тима као што је Барселона, који увек претендује на титуле, тиме сам много добио. Али сваки успех сам оставио иза себе и увек сам гледао ка будућности, тежећи да сваког дана будем бољи. Једна од кључних ствари је бити амбициозан.
У Барселони сте провели незаборавне тренутке и са Дејаном Бодирогом, по чему њега памтите?
Дејан је победник, због начина на који контролише игру. Он је играч код кога је лопта најчешће и због тога је постао тако добар. У кључним трнуцима знао је да тражи лопту, да контролише време игре и био је један од најбољих кошаркаша.
Можете ли да упоредите две велике генерације – некадашњу југославенску која је харала кад сте се ви били дечак – са садашњом шпанском која је обележила протеклу деценију?
Када упоредимо генерацију Југославије и ову нашу, видимо играче који су се невероватно добро уклопили у тим, који су били гладни победа, рођени победници, неустрашиви, са поштовањем према свима и вером у себе. Није баш тако лако изједначити нашу генерацију са југословенском.
У Србији смо последњих година имали проблем да неки играчи нису хтели да играју за државни тим. У Шпанији, макар нама тако изгледа, сви највећи асови једва чекају да лето дође да заиграју за репрезентацију…
Нема сумње да ми с радошћу играмо за репрезентацију. Потпуно сам сигуран да је у нашим успесима било јако важно то што су и играчи са великим уговорима и много освојених титула били увек верни репрезентацији. Због тог, како смо говорили, филинга међу нама, због колегијалности, као и великог талента играча, имали смо отворен пут до победа.
Такорећи читав живот сте у Барселони, изузев сезоне 2007/2008 коју сте провели у Мемфису. Како видите вашу каријеру, ваш живот у у наредне две-три године?
Ух, не волим да говорим о наредним сезонама. Увек живим у садашњости. Сада сам задовољан својом физичком спремношћу. Идемо, како се каже, корак по корак, па ћемо видети. Добро се осећам и ни најмање не мислим да ми је остало мало. Мислим да ме чека још пуно тога.
Ваш савет младим играчима. Да буду попут вас – да покушају да изграде свој стил (ма колико био чудан, као ваш неодбрањив шут с једне ноге) – или да допусте тренерима да их обликују по својој вољи?
Прво бих свима препоручио да се добро забаве кроз кошарку, да уживају у њој, затим да увек слушају тренере, јер они ти најчешће желе само најбоље. Свако има свој лични таленат, али упркос таленту, без рада је јако тешко у тренутку када поостанеш идол или кошаркашка звезда. Увек сам имао срећу да будем на правом месту у правом тренутку и мислим да сам то углавном заслужио, али без уживања, без страсти за кошарку, не можеш ништа да постигнеш.
Да ли знате да вас неки клинци у Србији имитирају, да вас наши љубитељи кошарке изузетно цене иако сте нас много пута растужили?
Захвалан сам да имам фанове у Србији. Срећом, имам дугу каријеру и добро сам играо у много држава, на много шампионата, и то што гледаоци уживају са мном такође утиче да наставим да волим све ово што радим. Пуно поздрава за све љубитеље кошарке у Србији…
(Политика)
