Pročitaj mi članak
(Блиц)
У среду, баш ову среду, почиње Европско првенство у кошарци. Представљамо вам ко то игра за Србију… и шта ће уопште наши тамо, када су их већ сви отписали?
Земља кошарке. Тако су нас одувек звали. Тако су нас звали и кад је „нас“ било више, када смо харали кошаркашким паркетима, играли се међу собом и играли се са суперницима. То су, међутим, нека давна времена. Наследила су их доба неверице, разочарења, године и такмичења која смо гледали са главама ослоњеним на обе руке, некада и кроз прсте, тек да бацимо поглед на оно што су нам радили они чији смо дуго, баш дуго, били учитељи.
Дошла је смена генерација. Па још једна. Па још једна и још једна. Од славног Индијанаполиса 2002. и светске титуле у земљи у којој је кошарка и измишљена, трагали смо. За собом. За својим идентитетом на паркету. За тимским духом, највећим оружјем које тим може да има. Падовима се није знао ни број.
Једанаесто олимпијско место у Атини, па двапут у низу пропуштене Олимпијске игре. Онда и једанаесто место заузето у одбрани светске титуле из Индијанаполиса. Шести, девети, тринаести, на првенствима Европе после Индијанаполиса. Тринаести, хеј?! Једанаести?!
Како се земља урушавала, тако се урушавало и њено лепше лице, „земља кошарке“.
А онда су се појавили неки нови клинци. Али, таман када је славни Дуда окупио нове „орлове“, а они раширили своја крила и шокирали Европу другим местом 2009, а свет четвртом позицијом 2010, десили су се нови шокови.
Повреде. Откази. Па нове повреде. Пуцала је и кост на тренингу. Онима који су прошли без ломова, нису успели да помогну на време ни наши, ни светски лекари. „Орловима“ су сасечена крила, а само што су се винули.
Распоред „орлова“
Среда: Србија – Литванија (21)
Четвртак: БиХ – Србија (17:45)
Петак: Македонија – Србија (21)
Недеља: Србија – Летонија (17:45)
Понедељак: Црна Гора – Србија (21)
* Три најбоље екипе пролазе даље из групе
И, одједном, нови изазов. Тек тако, Словенија, лета 2013. Прилика да се други изнова наслађују остацима земље кошарке. Они који су нам ривали, задовољно се смешкају. „Што и не бисмо“, помисле, „па ова репрезентација Србије није ни принети неким ранијим. А и малтене све неки клинци. И, ко су, уопште они?“.
Да, неки нови клинци. Отписани од свих. Чак и од многих сународника. Отписани од стране ривала, а тек понекад похваљени од стране стручњака, због талента, али осуђени на речи „Бићете добри, али једног дана. Још сте млади. А и фале вам многи прекаљени асови“.
Неки нови клинци у борби против предрасуда. Словенија, од 4. до 22. септембра.
Неки нови клинци
Василије Мицић (19 година), Стефан Марковић (25), Немања Недовић (22), Богдан Богдановић (21), Данило Анђушић (22), Немања Бјелица (25), Никола Калинић (22), Немања Крстић (20), Ненад Крстић (30), Рашко Катић (33), Владимир Штимац (25), Ђорђе Гагић (22)
Хм. „Неки нови клинци“?
Не, они су нови само за оне који не знају дефиницију земље из које долазе. Земља кошарке. У њој је додавање саиграчу важније од сопственог постизања поена. У њој се не игра за победу, већ – да се игра. Играти се, са собом, са ривалом. Добро, и са емоцијама публике понекад. Тек да на њих не заборавимо.
Сви они, окупљени око капитена за сва времена, Ненада Крстића, али и стручњака каквог на планети нема. Душан Дуда Ивковић је са нашим националним селекцијама почео причу освајањем сребра на Играма 1988, када је и почео да ствара генерацију која је потом харала све до распада некадашње државе. Водио је тим до титуле светског првака 1990, потом и до три злата на првенствима Европе.
А онда се вратио. Вратио се, баш после доба великих падова, а пред славни наступ у Пољској. Вратио се – да коју реч каже и „неким новим клинцима“. И, они га послушали. На опште запрепашћење стигли су до финала Еуробаскета 2009.
Да, десио се потом и један пад, баш пре две године. Било је никад већих проблема ове. Али, поново су се појавили неки баш нови клинци. Млађи од свих осталих ривала, али решени да ураде само једно:
Да подсете Европу на дефиницију земље из које долазе.
Земља кошарке.
У њој се не игра на резултат. У њој се игра да би се – играло. Онако, за своју душу.
И, ту уопште није важно што тим има деветорицу дебитаната. Овај тим има нешто много важније од искуства.
Има свој стил: игра срцем. За оне који су ту, а и за оне који нису ту. Игра за своју душу, а за све нас. И баш зато уопште није важно ко је са друге стране паркета. Једино што је битно је да, као у стара добра времена, пре него што пројуриш покрај ривала, стигнеш да му намигнеш. Да му покажеш да је све то игра. А ми баш волимо да се играмо кошарке.
Тај стил, та игра срцем, има два дела: одговорно у одбрани, а маштовито у нападу. Једина препрека на путу ових младих „орлова“ зато неће бити величина ривала, јер сви су „већи“ од нас, већ – предрасуде са којима се боре. А борци су. Као никада пре. Јер никада пре нису ни били у овако тешкој ситуацији. Неким чудом, из ње излазе насмејани, решени да, као у стара добра времена, покажу свима како на делу изгледају маштовите варијанте на тему „Ти ћеш да ми кажеш да сам аутсајдер?“.
Зато нека им нико не замери када буду побеђивали јаче од себе. Рећи ћемо тада „Играла се деца“. Онако, игре ради. А деца ће ићи даље.
Насмејана.
Уз понеко намигивање, тек да подсете одакле су.
Тако се једино и игра у земљи кошарке.
