Прочитај ми чланакФК „Црвена звезда“ и ФК „Партизан“ након шеснаест година играће у финалу Купа Србије, у том времену држава је два пута промијенила име, једном заставу, једном химну, а и фудбал се промијенио, али не на боље.
Стварно треба честитати фудбалским стручњацима код нас, јер су успјели да Србима „згаде“ фудбал, а то није нимало лако. То је једном приликом рекао друг када смо причало о томе како је генерацијама раније било потпуно нормално да иду на утакмице домаће лиге, а не да остану кући и гледају много квалитетније Енглезе, Италијане, Шпанце. Није само то што сада имају прилику да преко ТВ-а гледају скоро сваку утакмицу, него што је домаћи фудбал доста пропао.
Некада се седам дана прије и послије дербија причало о фудбалерима, ко ће почети у првих 11, како је ко одиграо, о добрим потезима и то су навијачи причали опуштено међусобно. Сада дан, два пред дерби већина се сјети да је ускоро „светковина српског фудбала“ и умјесто да се прича ко ће одлучити, прича се о судији, о пеналу који није био више од деценију и по и коментаришу саопштења из управа оба клуба. Најбољи о томе говори податак да је на задњем „вечитом дербију“ било једва 25.000 гледалаца.
Гомилање странаца сумњивог квалитета, мало пружање шанси младим фудбалерима и њихов одлазак преко границе и прије него што заиграју за тим у својој држави. Сада већ легендарни штопер „Манчестер јунајтеда“ Немања Видић, неколико пута је рекао да је свој највећи сан испунио играњем за „Црвену звезду“ и постигнутим голом против „Партизана“, а не тиме што је носио капитенску траку на „Театру снова“. Данас има још клинаца који желе да обуку црвено или црно бијели дрес, дају гол у дербију, постану хероји „сјевера“ или „југа“, а шансе за то су веома мале. Играју по једну сезону и одмах се продају, док је неким и највећа жеља да се продају што прије. Сада дјечаци, када играју фудбал на улици, говоре имена Роналда, Месија, Бејла, Суареза, а ријетко ко ће рећи име неког домаћег фудбалера. И ако се то деси, споменуће име нашег играча који се прославио у страној лиги, јер више капитен „Црвене звезде“, „Партизана“, „Војводине“ није идол младих.
Ако погледамо статистику од тог финала Купа 2001.године, домаће првенство је досадно, увијек двије исте екипе су шампиони, а у Купу су понекад препустили част осталим клубовима да освоје трофеј. У Лиги шампиона „Партизан“ је био два пута, у „Купу Уефа“ или „Лиги Европе“ девет пута, од тога су у сезони 2004/2005 „презимили“ у Европи. Са друге стране „Црвена звезда“ није имала пласман у Лигу шампиона, док је у другом по рангу такмичењу била шест пута. Све чешћа испадања у квалификацијама у „вријеме љетних одмора“ одвојили су доста људи од фудбала, а када се на то дода да репрезентација није отишла на велико такмичење од 2010.године, лако се може закључити гдје је тренутно српски фудбал.
Сада је на најнижим гранама, иако се чинило годинама да ниже од неких ситуација не може, показало се супротно. Лекције фудбала нам дијеле просјечне екипе из Ирске, бивших руских земаља, а Чеси су доктори фудбала за нас у задње вријеме. Тако просто мора бити када су на насловним странама фудбалски функционери, а не фудбалери, када хулигани бирају тим, праве нереде и тако убиједе деду да је боље да преко ТВ-а гледа утакмицу са унуком, него на стадиону. Било је и лијепих тренутака, попут европског и свјетског злата „орлића“, а да и ту није било све сјајно, говори податак да смо Љубинка Друловића просто отјерали из српског фудбала, а Вељко Пауновић је сам отишао не желећи да му се исто понови.
Људски је надати се, а остаје нада ће Тадић, Митровић, Костић и остали отићи на Мондијал у Русију, да ће Влаховић, Јовељић, Зличић, Косовић, Вучићевић, Бабић бити носиоци игре у својим клубовима наредних година, да ће се ријешити проблем са хулиганима и да ће људи опет са одушевљењем долазити да гледају утакмице домаће лиге.
