Pročitaj mi članak

MIHINA ISPOVEST Rođeni ujak Siniše Mihajlovića hteo da mu zakolje oca jer je Srbin

0

Proslavljeni fudbaler Siniša Mihajlović u subotu je saopštio da ima leukemiju i da će se žestoko boriti protiv ove opake bolesti.

Живот га никада није мазио, али је успео да се избори са свим недаћама. Ово је само нова битка из које ће највећи „фајтер“ српског фудбала изаћи као победник!

Синиша Михајловић је 20. фебруара ове године прославио свој јубиларни 50. рођендан и тим поводом је дао велики интервју за угледну италијанску „Газету“. Популарни Миха је тада изнео низ непознатих детаља о свом спортском, али и приватном животу.

Михајловић је причао о чувеној утакмици са Хрватима 1999. године, свом животу, емоцијама, односу са преминулим оцем, дербију Звезде и Партизана, али и о томе да, иако изгледа као камен, уме и да заплаче.

О ОЦУ

Мислим на њега сваки дан. Желео бих да може да види како су порасли његове унуке и унуци. Када се прича о сновима ја не сањам да освојим Лигу шампиона, или скудето. Мој сан је неостварив. Ја бих да загрлим мог оца! Био је возач камиона, умро је са 69 година од рака плућа. Када је умро, нисам био с њим. Током рата преклињао сам га да дође код мене у Италију, али је желео да остане у својој земљи.

О МАЈЦИ

Моја мама ме и даље гледа истим очима као када сам био дете. Она не говори италијански, моја деца не знају најбоље српски. Али сваки пут кад нас посети у Риму, видим како их гледа и схватим да љубав нема потребе за речима.

О СВОМ ЖИВОТУ

Оседео сам, коса ми се проредила. Некад осећам енергију човека који има 20 година мање, а некад ми се чини да имам 150 година због свега што сам проживео. Младост у Србији, каријера, Италија, градови, шесторо деце, сиромаштво, успеси, благостање. Али и два рата, ране, сузе… Данас када гледам уназад могу да кажем: Синиша, колико си живота живео.

О СРПСТВУ

Имам снажан карактер. Србин сам од главе до пете, са свим врлинама и манама мог поносног народа. Али знам да признам грешке, да тражим извињење и увек сам спреман на дијалог. Сматрају ме за тврдог човека, то је истина. И боље је да ме не провоцирају. Али и човек са му… има може да буде дирнут.

О ИЗГУБЉЕНОМ ДЕТЕТУ

Пре само нешто више од годину дана Аријана и ја смо чекали још једно дете. Нажалост, трудноћа је стопирана. Имати дете са 50 година је слично почетку, осетиш се поново младим. Моја жена пати због тога, знам, видим. У болу, видим да смо можда имали све као родитељи. Можда би још једно дете био изазов времена.

О НАЈБОЉОЈ УТАКМИЦИ

То је била прва утакмица после рата између две репрезентације у Загребу. Изборили смо пласман на Европско првенство. Меч се завршио 2:2 а ја сам асистирао код оба гола. Новине у Србији су ми дале 10.

ДЕРБИЈИ У ИТАЛИЈИ И СРБИЈИ

Дерби у Београду не може да се пореди ни са једним другим. То је много више од утакмице. Атмосфера на Маракани не може да се објасни. У Милану се игра дерби високог племства. У Риму је подсмевање преко целе године на тему дербија. У Ђенови су најлепше кореографије. У Торину је заразна та воља Торина да преокрену хијерархију.

О РАТУ

Сви ратови су одвратни, али братоубилаштво које смо ми проживели у бившој Југославији је најгоре што се може догодити. Пријатељи који су пуцали једни на друге, сломљене породице. Видео сам како мој народ пада, градови су уништени, сви побијени. Мој најбољи пријатељ је уништио мој дом. Мој ујак, Хрват и брат моје мајке, хтео је да убије мог оца Србина речима „Заклаћу те као свињу“. Нашао га је Аркан, требало је да га убију, али онда су му пронашли број мог телефона у мобилном и то му је спасило живот.

О АРКАНУ

Од читуље за Аркана, кога сам познавао пре рата, о мојој осуди његових злочина и онога што је представљао за Србе у том моменту, причао сам много пута. Морају да прођу две генерације пре него што можемо да проценимо шта се догодило. То је било разарајуће за све. Оно што ја кажем, могу да кажу и Хрват и Босанац такође. Искусили смо лудило историје.

О ВУКОВАРУ

Рођен сам у Вуковару, који је за мене био најлепши град на свету. Затим је постао симбол рата. Вратио сам се две године касније, после 25 година. Последњи пут је био током рата 1991. године. Све је било сравњено са земљом. Нисам могао да се оријентишем. Само скелети зграда, нагомилани за стварање ровова. Птице нису летеле, није било паса. Град духова. Сећам се изгледа два десетогодишња дечака који су узели своје митраљезе. Имали су мушке очи у телима деце. Тужне очи које су већ виделе све осим детињства. Један од њих ми је пришао и питао ко сам. Често мислим на то дете, да знам шта му се десило. Ако га рат није одузео, данас је мушкарац, можда има жену и децу. Надам се да су те очи које су одрасле прерано, поново одрасле и окриле мало светла.

О МЕЂУГОРЈУ

Када сам први пут отишао у Међугорје, почео сам да плачем као дете, нисам успео да зауставим сузе. И осетио сам се јачим, и више сам био тај дан човек него икада у мом животу.

ВИНА И БАНАНА

Данас када идем у ресторан бирам најбоље и пијем добра вина, али ништа не може да премаши тај укус банане коју сам делио са мојим братом.

О ЈУВЕНТУСУ

Са Јувеом сам се све био договорио. Био сам у резиденцији Ањелијевих, са Маротом и Недведом. Онда је Конте одлучио да остане да би дао оставку два месеца касније. Ја сам остао у Сампу, а у Торино је отишао Алегри.

ТРИ НАЈУПЕЧАТЉИВИЈА ДЕТАЉА

Први сусрет са Аријаном и како сам се изгубио у њеном осмеху. Долазак на свет моје деце. Залет, левица и лопта у рашљама.

Izvor: Alo

Oznake: , , , , ,